|
Нека причају шта хоће, говорио сам у себи. Кад мине ова окупацијска фуртутма, људи ће заборављати шта је ко био, а ја ћу онда, одважно и пркосно, извући из шкриње забиљешке о томе. Да се зна свачије владање и страдање. Мјештани ће ласно видјети да Јоваш Црнић није сеоско зановијетало, него чоек од мјере и врлине. То ја не говорим тек онако. Говорим да људи не забораве какав је био ратни метеж и оно што је дошло послије њега. Ајтер је кад се зна свака појединост о свему.
Посебна је прича о нашем гробљу у Зацрњешу. То је оно гробље на малој узвисини у моме селу. На њему се чува част и традиција наша. Изукрштане сабље на гробовима говоре о ратним заслугама умрлих. Давно. За турска вакта. Али ја нећу отварати та далека врата прошлости. Доста ми је да биљежим оно што сам видио за вријеме аустро-угарске окупације. То ћу чинити стрпљиво. Ријеч по ријеч.
Да гробље умије бити и поганлук, сазнао сам оног тренутка када окупацијске власти нијесу дозволиле да се комита Јовиша Јокнић сахрани у кругу његових потијесних међа. Факмајстор Јохан писмено дозначи свима да онима који су противу бечког цара није мјесто тамо гдје се уздиже милостива рука Божија. Таквима је, речено је у писменици, мјесто изван гробља. Тамо гдје вјетар на пустош лаје!
Јовиши Црнићу одредили су тамо мјесто. Уз гробљанску ограду. Ко да је пашче, а не чоек добра гласа и племените нарави. Нико му није могао оспорити ни чојство ни храброст. То чак нијесу могли да учине ни они који су га из засједе убили. Јоханова дружина и неколико наших мјесних пузигаћа. Оних који су се брзо додворили окупацијској власти.
Кад се пронијела вијест о Јовишиној погибији, жене су удариле у ојкање: Ој, јој наш Бориша, дико веља, јуначино са прочеља… Због многих врлина звали су га за кума. Он је у томе налазио залогу приврженства и људске цијене. Био је узорник многима у мјесту.
Донијели су га на плетеној љеси ван гробљанске међе. Тамо почиње раван простране ливаде. Мислим да је ливада Јованова, овдашњег попа. Дао је пристанак да се на њој сахрани, иако са Јовишом није био у браственичкој или кумовској вези.
– Поштење је јаче од браственичке везе! – рекао је поп, не плашећи се да ће то неко злурадо протумачити.
На ливади се нашло мноштво свијета. Ту су били и Јовишини рођаци. Њима је наложено да се побрину о сахрањивању. Осталима је наложено да се разиђу. Међу придошлима настало је противљење.
– Не мислимо се одавдје разилазити док не сахранимо Јовишу! – рекоше људи. Јунака ћемо ожалити како то јунаштву приличи. Подигнуте главе и часне намјере!
Поп Јован се сложи са тиме. То запе за око Периши, аустро-угарском удворици, иначе сеоском кмету.
– Зар и ти, попе, држиш Јовишину страну? Комитима је мјесто гдје и псима!
– Држим, Периша. Опоја ћу га као чоека кога је красила љуцкост и поштење! – рече поп. Јовиша је био чоек ка и по један!
– Чоек, него шта! – рекоше људи.
Периша се повуче. Из прикрајка је посматрао шта се дешава. Јавни испраћај комите Јовише није био по Јохановој и Перишиној вољи. Сила се није смјела примијенити јер би обијесници, Јохан и Периша, извукли дебљи крај. Јовиша је спуштен у раку. Народ је прилазио и бацао грумење земље. У знак поштовања према покојнику. Периша је био изван себе. Види да његова владавина није по вољи сељана. А гдје би била кад се загоне да и мртвима не дају да се сахране као људи. Народ није хтио да се разиђе ни послије сахране. Перишу је то ражестило, али се није усудио да насрће на присутне.
Дан је био топал. Јесењи.
Ја сам стајао уз саму међу гробља, плашећи се да ми који детаљ не промакне. За хронописца то не би било добро, знам.
Поново се огласи поп Јован.
– Несрећа је велика што се часни људи морају сахрањивати изван гробља. Умјесто да то буде црквено право, постало је то право силника. Оних којима није до образа. Периша је заборавио шта је господње, а шта је његово. Сјутра ће се људи с њиме шпркати!
– Умукни попе! – љутито добаци Периша. Није Периша старији од бога, али јесте од попа. Хвалиш одметнике!
– Хвалим честите, Периша, чујеш ли.
Поп и Периша хтјели су да се дохвате шака, али су људи то спријечили. Периши није друго преостало него да напусти гробље. За њим су се чуле погрде, несој, аветиња, пузигаћа.
Вријеме је текло. Периша је био нека врста аустријског пандура који је пратио шта се у селу дешава и ко псује власт, аустријску. То је послије достављао Јохану на даљу надлежност.
Толико је Периша био омражен у Зацрњешу да су му уз име увијек додавали – звериша. Тиме су хтјели да кажу да је сличан звијери и да су га отписали за свакад као људског створа. Држали су се сељани правила да злоба на добро не излази. Нијесу дуго чекали на потврду такве ствари. Кад је Периша ишао преко једне брањевине, јурнула је нека бијесна волчина на њега и докусурила га. Није имао времена да пушку на волчину потегне. Све се одиграло муњевито и по Перишу трагично.
Сахранили су га идућег дана. У поворци није било жалбеника, сем неколико људи од ближе родбине. И поп је био ту да обави дужност. Видјело се да то чини тешка срца.
Међа је дијелила Перишин и Јовишин гроб.
Није прошло ни недјељу дана на Перишин гроб неко је ставио кравље рогове. Ваљда да подсјете на виновника Перишине смрти. То је изгледа замишљено као врста спрдаклука. То је уочио поп Јован и рогове бацио са Перишиног гроба. Ни грешном створу не треба такве ствари приређивати, мислио је.
На Јовишином гробу увијек је било цвијећа. Неко га тајно тамо стављао. Јовиши у славу и помен. Јохану то није било право, али није хтио да се распитује ко би то могао бити.
Није хтио ни да истражује ко је срушио гробљанску међу, тако да је Јовишин гроб био у саставу гробља. Радо су се мјештани до њега сахрањивали. Чинило им се да им је тиме важност била већа. Држали су много до Јовише као до бастадура и чоека части. Част се не гаси смрћу човјека. Она тада постаје већа. Као у случају Јовишином.
|