|
… И тог сам јутра поновила свој мали ритуал: помиловала цвјетове хибискуса у дворишту куће гдје сам становала, протрчала кроз маслињак, махнула продавцу воћа који је износио гајбе свјеже убраних смокава и грожђа, скочила са зидића поред цесте и сишла мору. Изула сам папуче, заровила прстима по влажном шљунку и загледала се у далеку црту на хоризонту, гдје се више не разазнаје гдје престаје море, а почиње небо. Гледала сам пјену на врховима валова и, не знам зашто, сјетила се бајке о Малој Сирени, лијепе приче о љубави коју сам била заборавила. Поново сам је се сјетила кад је кћи мог брата порасла довољно да јој се причају бајке. Кад је једном чула причу, стално је тражила да јој причам поново, али никад и да је довршим. Како се ближио крај, њене су се очи пуниле сузама, успињала је доњу усницу и, једва савлађујући плач, говорила: „Е сад неку длугу.“ Сјетила сам се тога видјевши запјењене валове. Како би било лијепо да сам поново дијете! Онда бих могла вјеровати да се Мала Сирена ради своје неизмјерне љубави претворила у морску пјену. И остаће тако заувијек, осим ако се моћни бог мора на смилује, дирнут њеном судбином, и не претвори је у дјевојку. Па да живи сретно до краја живота.
„Добро јутро.“
Кад сам зачула тихи поздрав схватила сам да већ неко вријеме нисам сама. Глава ми је била наслоњена на кољена, па сам прво угледала ноге. Изношене папуче, изобличени листови по којима су модре згрушане вене чиниле шаре, налик географској карти. Уморне ноге старе жене. Полагано сам подигла поглед. Дочекало ме благо лице старице, с осмијехом као да се извињава и као да ће истог трена наставити даље, ако смета. Све је на њој било дотрајало. Испрана, безоблична хаљина, запуштена коса, остарјело тијело. Само су очи биле плаве и необично бистре, као два сафира у пустињи, као два блистава прозора у свијет који у њој постоји, а који је немјерљиво бољи и чишћи од овог који дијелимо. Помислих да ме с неким замијенила, па сам је, одговоривши јој на поздрав, погледала равно у очи, очекујући да ће открити забуну. Али, она је и даље стајала и топло се смијешила. У њеном изразу било је нечег дјетињег.
Не знам зашто, али увијек кад ми се, без икаквог разлога, обрати неко потпуно непознат буде ми некако нелагодно. Али, старица која је стајала испред мене није у мени изазвала такав осјећај. Није покварила мој мир. Очито је жељела разговарати, заправо требала је неког ко ће је слушати.
„Видим те свако јутро овдје. Одакле си?“, питала је.
„Из Босне.“
„Ја сам из Славоније. Станујем овдје, у колективном центру. Од деведесет прве.“
Глас јој је утихнуо, а поглед одлутао некуд према копну. Сигурно је у мислима пребирала своје уштиркане столњаке, посребрени есцајг који се износио само за празнике, пожутјелу свешчицу са рецептима за колаче. Помислих како ли изгледа соба у којој сада живи, са колико других људи је дијели. Помислих на поцијепане чаршафе којима су застрти њени прозори и запљусну ме снажан талас сажаљења.
„Дају нам храну, три оброка. Примам и пензију, мала је, али опет је добро. Не дај, Боже, горе.“
Износ који је навела као пензију био је смијешан.
„А јесте ли радили негдје прије рата?“, питала сам дирнута њеном старошћу.
„На пољопривредном добру. Од пола пет ујутро. Па сам и љети носила чизме. Гумене. Због росе.“
Још је нешто говорила. Али, није се жалила. Препричавала је свој живот.
Поглед ми се поново спустио до њених ногу. Квргаве, изобличене радом и годинама. Она, вјероватно, никад није носила елегантне сандале са танким каишима. Никад је нико није извео у ресторан, није јој придржао капут ни примакнуо столицу. Можда јој је давно, уз недјељну кафу, нека докона, а видовита комшиница прорекла, гледајући у шољу, да ће старост провести у неком градићу на мору и да ништа неће радити. Она се, сигурно, на све то насмијала, одмахнула руком и рекла: „Ма, не шали се са мном. Зар да мене снађе таква срећа?“
Ех, пусти снови.
Опет сам се вратила њеном лицу. И даље се благо смијешила, само су јој се очи мало замутиле кад је рекла:
„И тако … прође живот.“
Глас јој се обојио тугом, чежњом за свим оним о чему је сањала, а никад се неће догодити. Никога није оптуживала за своју судбину, на њеном лицу није било ни мржње, ни горчине, ни зависти према онима који су од живота добили више. Као да је одболовала себе, као да је све већ одавно завршено и само чека да се угаси ово истрошено тијело које је, неком грешком, надживјело душу. Можда ме је, баш зато, забољела ова обична реченица, можда се зато све у мени помјерило. Пожељела сам јој рећи нешто лијепо и утјешно, али ми се све чинило неумјесно, некако као кад бих дошла на сахрану пјевушећи. Она није ни тражила утјеху. Само је жељела некоме рећи о себи, да остане неки траг о њој, прије него што нестане. Одједном ми је постало хладно. Бог зна шта је видјела у мом погледу, вјероватно сам у том тренутку остарила. Старица је лагано слегнула раменима, као да се извињава што је засметала, рекла „до виђења“ и отишла. Једноставно, као што је и дошла.
Не знам колико сам још дуго била сама. Онда су почели да пристижу купачи. Чула се дјечја граја и смијех, мајке су опомињале дјецу да не пливају предалеко, нека је жена продавала крофне… Дан као и сваки љетни дан на мору. Само ја више нисам била иста. Нешто ме притисло, нисам се могла насмијати. Гледала сам безбрижне купаче, жене што се мажу млијеком за сунчање и било ми ружно од свега тога. Устала сам и отишла прошетати. Дуго сам стајала пред одмаралиштем у којем су избјеглице. Као да су зидови од стакла, лијепо сам могла видјети суморне старе људе како стоје у реду за доручак, како једу свој безлични хуманитарни оброк, гдје се јела разликују само по имену, а сва имају исти укус сиромаштва. Видјела сам њихова лица, отврднула од безнађа и неправде и било ме је стид.
… А напољу је живот. Момци се пршћу водом и гуркају испод тушева, неко нуди излет на Корчулу, глисери парају плави кристал мора…
Свако сам јутро силазила до мора и пролазила испред зграде у којој је живјела, али више нисам срела старицу из Славоније. А жељела сам је срести. Хтјела сам јој рећи да код нас, у Босни, има много људи несретних као и она. Да је њихова патња срамота човјечанства. И, можда, да се увјерим да она заиста постоји, да није била само привиђење једног раног аугустовског јутра.
Љетовање је прошло и ја сам се вратила кући. Дуго касније из сна су ме будиле старичине ријечи „И тако… прође живот.“ Само што је у сну то звучало некако језиво. Ријечи су се претварале у огромно камено брдо, сваки пут све веће и веће, које се на мене обрушавало. А ја нисам могла побјећи јер сам била пола жена-пола риба. Будила сам се престрављена, сво ме тијело бољело од огромног напора да се у сну помјерим и побјегнем. Ко зна шта се све дешава у нашим душама? Због чега нешто памтимо, а нешто заборављамо? Због чега сам толико тога, и страшнијег и важнијег, позаборављала, а упамтила овај кратки сусрет са једном несретном старицом?
Зимске су ноћи дуге, а несан тежак. Тада ме походе нијеме колоне несретника. Костури са пробијеним лобањама, упрљани земљом, крвави људи руку свезаних на леђима, мали дјечији костури са цуцлама у устима. Скелети звече док покушавају ухватити распаднуте личне карте које разноси новембарски вјетар, заједно са сухим лишћем. Жртве које покушавају рећи своја имена. Жртве које траже молитве за своје душе. У неко доба, безгласно и мирно, колони ових несретника из Босне придружује се и безимена старица из Славоније, а мени се учини да иза њених леђа видим усталасана поља пшенице, чујем пјесму косаца у пољу и осјетим мирис тек печених хљебова умотаних у чисте столњаке. Уснама модрим од страха изговарам молитве за све њих, онако како знам, како су ме научиле моје рахметли нане, а Бог већ зна како да их распореди, сваком према његовом закону и вјери, ако је то уопће важно.
Како ли заспу они који су побили толике људе? И ако заспу, шта сањају? Шта мисле док гледају своју дјецу како расту? Шта мисле док гледају своје руке? Зар им баш никад не крене из утробе онај страшни страх од Божије казне? Или мисле да се овдје, на овом свијету све завршава?
И тако… прође живот. Све мислим, кад дође мој час, пред мене ће дошетати насмијешена старица из Славоније да ме преведе преко Сират-ћуприје. Да ме буде мање страх. Ако се прије тога не претворим у морску пјену.
|