|
Укратко: Аугустин Тин Ујевић рођен је 5. српња 1891. године у Вргорцу. Основну и средњу школу похађао је у Имотском, Макарској и Сплиту. У Загребу на Филозофском факултету 1909. почиње студиј, али се онда интелектуално и политички ангажира на југословенској идеји, пише, путује, бива хапшен и затваран, да би најпослије емигрирао у Париз, гдје је живио више од шест година. С пропашћу Аустро-Угарске враћа се у новоосновану државу Јужних Славена. Првих поратних година живи најдуље у Београду, а онда га пут води преко Имотскога, Загреба, Сплита и Брача у Сарајево, у коме је провео седам година (1930–1937.). Након Сарајева, три је године живио у Сплиту, да би се 1940. настанио у Загребу, гдје је остао живјети до своје смрти 12. студеног 1955. године.
За вријеме живљења у Сарајеву (можда би се могло рећи – за вријеме боравка у Сарајеву, јер Тин Ујевић је једино „живио“ у литератури и поезији, а што се градова тиче, у њима је само – боравио!) Ујевић је објавио двије књиге поезије: „Ауто на корзу“ (1932.) и „Ојађено звоно“ (1935.).
Ујевићево прво значајније књижевно појављивање збило се у „Хрватској младој лирици“ 1914., гдје је дебитовао с Ивом Андрићем, Владимиром Черином, Франом Галовићем, Љубом Виеснером (: Wiesnerom), Здравком Милковићем… Потоњим је пјесничким књигама веома брзо стекао статус највећега пјесника нашега језика. Уз изнимно вриједно пјесничко дјело, образовањем и чудесном ерудицијом, премда никада није довршио факултет и премда је важио за највећег бохема књижевности нашега језика, прискрбио је за себе статус једног од књижевних величина XX стољећа.
За живота Тин Ујевић је објавио свега неколико књига поезије: „Лелек себра“ (1920.), „Колајна“ (1926.), затим већ поменуте књиге „Ауто на корзу“, „Ојађено звоно“, као и „Жедан камен на студенцу“ (1954.). Сабрана дјела у седамнаест (17) књига објављена су му између 1963. и 1967. године, а број књига које је преводио са страних језика, а преводио је чак са десет језика, запремао би барем још толико и тако опсежних свезака.
Иначе, овај најновији сарајевски избор поезије Тина Ујевића под насловом „Мост на Миљацки“, којег је сачинио књижевник Жељко Иванковић, ова књига се и „отвара“ пјесмом „Мост на Миљацки“, а слиједе цјелине, циклуси: „Свакидашња јадиковка“, „Колајна“, „Високи јабланови“, „Побратимство лица у свемиру“ и „Жедан камен на студенцу“. На крају је краћи есеј о пјесничким сновиђењима и немирима Тина Ујевића, као и краћа биографија.
У поговору за ову књигу, надахнуто и веома зналачки прецизно и јасно, Жељко Иванковић осликава мисаони и пјеснички свијет, наглашавајући да су поезија и бохемија уз име Тина Ујевића, нераздвојиви симболи једног невјероватно богатог живота. Једно је из узвишених духовних сфера, а друго припада најнижој разини социјалног живљења. Једно припада племству духа, друго вулгарности тијела. Рекло би се спој најудаљенијих од свих могућих живљења тоталитета, па ипак двије крајности које се управо у умјетности дотичу. Свећеник духа, чак бискуп духа, што је Ујевић неоспорно био, постао је и устрајавао као шизматик тијела, чудак свакодневног, презирући физичко свијета, па и властитости, жестоко се опирући друштвено конвенционалном, изругујући се с астралних позиција свим грађанским конвенцијама. Мало се ко потрудио разумјети његову бохемију, али приче о њој и њезиним манифестацијама живе у књижевном животу, у свијету анегдота и данас, толико десетљећа послије, ништа мање интензивно. Текст његове поезије и контекст њезина физичког свијета, значењска њезина метафизичка димензија и банална појавност пјесникове свагдашњице и данас живе интригантну дискрепанцију. Премда, ријеч је само о уздигнућу обичног, смртног, трошног, баналног у козмичке и метафизичке сфере пјевања и мишљења.
|