|
Ове пјесме нису писане узалуд, као што није узалуд патила и издржала стравично понижење и боли принцеза Мафалда, кћерка краљице Јелене Савојске, коју су мучили у концлогору и присиљавали да изда и оптужи оца Емануела, што она није учинила унаточ страшних мука, скончала је попут толиких мученица у давна и недавна времена. Сама пјесма „Его мора“ по којој је књига насловљена, довољно говори о аутору, који заправо у свакој пјесми на свој и својствен начин исприча једну причу из ближе или даље прошлости. Кастелове пјесме су заправо кратке, језгровите приче о судбинама појединаца и народа на овој нашој небеској галији, која плови око сунца невидљивом пучином времена кроз бездане и бескрајне тмине, празнине и тишине. Кастел је напросто метафизички пјесник. Математичар који љуби свој језик из којег се радају његови понајбољи стихови.
Тако пјесма „Метакса“ говори о Архимеду и онима који су га проболи мачем, кад су упали у његово двориште и у прашини бахато и дивље избрисали његове цирколосе. Узалуд је вапио: „Noli turbare circulos meos“. Његове геометријске цртеже војник је ногом помрсио и Архимеду мачем задао смртни ударац стотињак година прије Кристова доласка на свијет. Било да описује зле судбине попут Архимедове у далекој и ближој прошлости или пак, свијет венецијанске куртизане или неке кршћанске добре душе, Кастел је увијек себи досљедан: он констатира што се догодило, предочи на свој начин оно што је видио, сазнао, научио, проучио, доживио, а на читатељу је да то уважи, прихвати као нешто чему се може радовати или туговати. Кастелово имагинарно путовање кроз прошлост каткад се причини као да је уистину стварно.
Све што сам рекао о поезији Бориса Јовановића Кастела зорно се наговјештава у самој раздиоби књиге, која почиње Медитераном, наставља изгубљеним временом и преко ега мора стиже до гробова и славе. Древну Хеладу, стари Рим, Венецију, Далмацију (не знам зашто је заборавио Дукљу) и далеке земље и крајеве које је духом прошао, Кастел нуди на длану, као да су убране јагоде или извађени бисери с дна мора.
|