|
Антић је имао превелику енергију за један живот. Зато га је бездушно расипао, на све стране. У томе је налазио задовољство и окрепу, иако знам да је скупа цијена таквог живљења.
Мислим да је живио магновено, од трена и за трен. За њега није било препрека. Или ако их је било, сматрао их је мотивским предлошком за пјесничко надахнуће. Презент и футур код њега су увијек куцали истим билом. Духом је укидао све удаљености, просторне и временске. Довољно је прочитали његову књигу „Мит о птици“ и увјерити се колико је тајанствено иманентно нашем бићу. Птица је средиште тога тајанства. Лет њено суштаство. Небо вјечни изазов.
Можда се Антићево схватање времена и живота поклапа са Прустовим. И код једног и код другог осјећа се потреба у трагању за временом, што је уједно и трагање за самим собом. Двије су ствари за биће нужне. Да се тренуцима трансферира вјечност. Тако присвојено вријеме постаје побијеђено вријеме. Птица као симбол у Антићевој поезији има такво означење.
Поменули смо Антићеву енергију, с разлогом. То се види по броју пјесничких дјела која су, сва безмало, нашла блиско уточиште код бројног читатељства. Посебно збирка за дјецу „Плави чуперак“, доживјевши многа издања и несуздржане похвале. Нико вријеме заљубљивања није тако вјерно и тако кристалисано дочарао као овај поета. Звукови се складно претварају у посебну омаму, а ријечи као преносиоци субјекта, профилишу оно најљепше што се таласа у млађахном бићу. То је оно стање кад жеља жељу претиче. Баш у том претицању живе занос и смисао. У збирци „Плави чуперак“ жеља се преобраћа у тај занос. А ми знамо да је занос најљепша карика живота. Отуда толика јагма младежи за овим дјелом.
Кад смо већ код дјела овог писца, поменимо „Плаво небо“, „Концерт за 1001 бубањ“, „Рожденство твоје“, „Насмејани свет“, „Боје и речи“… Ту су и филмови „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и други.
Брже од живота
Овај поета носио се мишљу да је и у љубави више давао него што је добијао. Жене су брзо осјетиле да занос није довољан за брак. Да је то предигра, а за игру су потребне реалне ствари. Нека врста рација у свему, па и у осјећањима. Поета се са тиме није мирио.
Раскидао бракове чим су запали у кризу. И увијек се новом сну предавао. И тако би то трајало, да није дошла опака болест. Па и њу је пјеснички прихватао. Као неумитност. А то је умио, понекад и са циничком опаском. Иако је дијагноза била црна, није престајао да пише. И да игра шах. Са љекаром који га је лијечио, тражио је црне фигуре, које су, говорио је, у дослуху са његовом болешћу и судбином. Кад би однио побједу над противником, ликовао је: Још се не спушта моја заставица!
Мајка Меланија доживјела је синовљеву смрт. За живота га није опомињала да умјереније живи. Знала је за његову боемију, раставе. Никад ни ријечи приговора. То је Антић с поносом истицао. То би му поништило пуноћу живота. Како је мајци било у срцу, друга је ствар Утјеха јој је била што је иза њеног Мике остало шесторо дјеце.
Родитељи су били учитељи и стални селидбеници: Мокрин, Кикинда, Панчево. У Панчево се породица доселила 1941. године. Ту проживјела тамне окупацијске дане. Ту је написао и прве стихове, први се пут заљубио.
Послије слиједе гимназијски дани, факултет, рад у листу „Панчевац“ гдје је поред новинских текстова и уређења дјечје стране правио и стрип, са насловом „Бата из Баната“. Послије се на животној траци смјењују различита задужења и обавезе. У Београду и у Новом Саду, гдје је провео пуних тридесет година као слободни репортер „Дневника“.
У његовом бићу био је усађен ген да се живи брже од живота, не испуштајући из вида саме дубине живота, које је у пјесништву открио. Антић се брзо од траума опорављао и прибрао. Послије њих имао је веће налете на стваралачком плану. Кад се његова личност сагледа из близине, из животног и стваралачког угла, уочавамо да је темпо страсти прелазио у нагле фортисиме, у интензитет најјаче врсте. То је морало наћи одраза и на његово здравствено стање.
У тренуцима његове болести, када је стварност била одвећ магловита, Антић се осврнуо, у посљедњим часовима, на своје вријеме и његове вриједности. То је било при уручењу једне књижевне награде у Новом Саду. Ево дословно тих ријечи: „Срећан сам што сам добио право црвено признање. То је награда која се добија за чување револуције образом као бомбом, чашћу као пушком, достојанством, слободом и памећу. Има једна револуција у којој сам живио у току рата и у послератним годинама. Ово наше данас је део те револуције. Чувајте је.“
Кад је умирао рекао је да му нико не држи говор.
Тако је и било. Једино у његовом родном Мокрину, на дан његове смрти, одржали су писци књижевно вече у част преминулог пјесника.
|