|
Уз двадесетогодишњицу свога књижевног стваралаштва, Соколовић се појављује и романом Ослобађање, (библиофилско издање у педесет примјерака). Гледано са становишта књижевне критике, роман Ослобађање има своју савремену форму и композицијску структуру. Рађен је по новим литерарним обрасцима и он нас својом модерном стилизацијом, донекле, подсјећа на новије савремене француске романе Патрика Бесона, Андреја Макина и др.
Роман је ослобођен епске опширности и припада лаганој и читљивој приповједачкој прози, са израженим наративним и дескриптивним медитацијама. У њему дато је доста допадљивих дијалога и унутрашњих монолога, али и алегоријске и метафоричке специфичне мотивске грађе.
Фабула романа Ослобађање исказана је у четири тематско-композицијска круга: Зрак, ватра, вода и Земља. Структурално и садржајно су компоновани у двадесет седам краћих наративних цјелина. Аутор је своју рефлексивну прозу развијао у неомеђеном простору и времену.
Ново вријеме књижевних токова доноси и неку нову и необичну литерарну мотивску грађу; предност у фабулирању радње даје се сликању психолошко-унутрашњег стања књижевних ликова. У романескну структуру аутор уноси нетипичне прозне јунаке – из свијета умјетности, литературе… Мањи значај је дат физичком опису, портретисању ликова. Али, у стилизацији судбине ликова појављују се својеврсне оде о њиховом животу, љепоти, срећи, битисању, демонизму, трагици…
Кроз цијелу структуру романа Ослобађање доминантно је приказан лик Симона, заљубљеника у сликарство. Од дјетињства, па све до краја живота, Симон страшно обожава сликарство, па имамо утисак да у основи овог романа преовладава његова романсирана биографија. Прозни Соколовићеви јунаци склони су умјетности – све су то неке „умјетничке душе“ – сликари, креативци… То је, прије свега, Симон и дон Родриго. Иако са „умањеним даром“ за сликарство, Симонов отац Магнус доводи сина код сликара дон Родрига да двије године изучава сликарство. Симон живи у монотоној свакодневици. Симонова осамљеност пустошила је његовим животом; по томе „живот умјетника је уклет“, а он је био „умишљен даром“ за сликарство, па отуда и долазе његови „изнуђени путеви“ живота и страсти.
Од раног дјетињства Симон је био окружен пријатељском пажњом Пола, који га је у свему, све до краја живота, разумијевао и помагао.
И дон Родриго, Симонов учитељ сликарства, у роману оставља утисак упечатљиве личности. Родриго на крају двогодишњих Симонових студија, у знак пажње и подстрека за даље стваралаштво, дарује Симону једно своје вриједно сликарско платно.
У галерији женских Симонових ликова посебно мјесто заузима госпођица Асја Сабјатова, чије су позе и актови на Симоново сликарство оставили узбудљив печат. У Симоновом атељеу нађена су четири сликарска платна госпођице Асје Себјатове, која је љубављу младе и лијепе жене, својим позама и сликарским платнима плијенила Симонову пажњу и изазивала „бујне сексуалне фантазије“, па је то уједно било и најљепше сликарево доба.
У Симоновом сликарском животу јавила су се болесна стања, праћена халуцинацијама – демони у виду птица која му је говорила: „Нећеш постићи ништа!“ Прогањали су га демони и у комуникацијама с бојама и сликарским платнима. То је доводило до његовог бијеса, па је због тога посуду с бојама и сликарским кистовима бацио на своја сликарска платна. Желио је да се ослободи демона зла. То се најбоље види у његовој исповјести госпођи Еми; ту се први пут назире његов „бизарни и испланирани суицид“. Зато он каже: „Од сутра сам човјек који је пристао да умре!“ Његов атеље постао је „тамница сликаревог живота“. Све више се удаљавао од стварности. Живот му је био „бол и патња“. У игри „боја, свјетлости, страха, звука…“ био је прогањан разним демонима, па отуда и мишљење да су „сликарске боје убиле Симона“. Епилог Симонове драме је самоубиство које је извршио у своме атељеу, између четири сликарска платна госпођице Асје Себјатове.
Стилско-језички израз Соколовићевог романа изнијансиран је лијепом и богатом приповједном прозом, наративно-дескриптивне форме и лексике, што се огледа и у самом говору ликова. Књижевно-језички израз је дотјеран и фразеолошки богат, али на мање мјеста уочавају се језичке и ортографска лекторска неуједначеност, што не умањује књижевно-умјетничку вриједност дјела.
Поговор романа написао је Сеад И. Пашић под називом „Демон наде и ината“. На крају, у завршном тематском блоку „Земља“ аутор романа објавио је и пролог главног јунака који гласи „Демон је ријеч. Ријеч је демон“. То је, у ствари, „Једини интегрални текст сачуван у оставштини господина Симона.“ У њему је у основи дефинисана Симонова филозофија живота и коријени зла. Библијски, скоро мистично, човјекову судбину по Симону, умјесто божанског бића, одређују демони зла. Зато се овај роман апстракције, с филозофском поруком – како правити стварност – могли бисмо завршити сентенцом: „О мртвима се не говори ако се нема шта лијепо рећи!“
|