|
 Из града Луивила, сјевером државе Кентаки, границом држава Индијана и Охајо, опружиле се четири елегантне асфалтне траке међудржавне магистрале број 71. Вијугају, попут четири огромне змије црна мамба, кроз природне и вјештачке усјеке шумовитих брежуљака уз обале ријеке Охајо, до нашег слиједећег одредишта – Синсинатија. Тај град је прострт у троуглу југозападног „ћошка“ државе Охајо. Дан је аугустовски, али јутро свјеже. Свуд около дижу се са асфалта и околних шума прозирни праменови сумаглице, која се понегдје поприлично згусне. Бојимо се каквог судара на невиђено. Тражим погледом на лијевој страни магистрале ријеку Охајо. Али као да се она и стидљиво и лукаво скрива иза брежуљака и у бокорима густих крошања, љубоморно чувајући своје љескање. Сусрећемо је у свој ширини и дубини на прилазима Синсинатија, гдје прелазимо масивни жељезни мост који води у средиште града.
Код Дејвида и његове Шери
Синсинати је живописан град са око сто хиљада становника, урбано таласасто разигран на зеленим брежуљцима. Са десне стране узане цесте нам је ријека Охајо. Са руба лијеве пењу се куће окружене густим крошњама и цвијећем према врху брдашца. Тражимо кућу Дејвида Кроулеја и његове супруге Шери. То није једноставан посао јер многе улице личе на наше кривудаве сокаке који као да се играју лабиринт – скривалице. Најзад смо на броју који тражимо. Врата се отварају и на њима радосни осмијеси и широко раширене руке добродошлице наших старих знанаца. Дејвид је био амерички хуманитарац на подручју Херцеговине у доба агресије, када је сарађивао са мојом супругом Миром која је водила мостарски Црвени крст. Навраћао је и код мене, у избјеглиштво у Брелима и доносио ми подобре пакете хуманитарне хране. Он и жена му Шери већ су боравили у два наврата код нас у Чикагу.
Са великог балкона њихове властите куће на два спрата види се зелена низбрдица, кровови кућа скривени у гранатим крошњама дрвећа и лијена ријека Охајо која би нам личила на море само да је мало модрија и мало бистрија. Дејвид и Мира до у бесконачност обнављају за увијек упамћене слике Мостара у вријеме док су по њему трештале гранате и цијукали снајперски меци. Личе ми на два војника из исте јединице, из некадашње исте битке на истом фронту.
Дејвид је у Синсинатију јавни радник у сфери „људских проблема“, на функцији која је изборна, јер га морају изабрати грађани да би он њима помагао. Избори су за пар мјесеци па Дејвид врши пропаганду међу становницима у своју корист, што је уобичајена пракса у САД. Каже да се није изјаснио против абортуса нити за увођење религије у јавне установе, што је политика Бушових конзервативаца и цркве која га неће подржати, што је велики хендикеп. Али неће се одрећи својих ставова и идеала, па куд пукло да пукло! Тако и Дејвид има свој стално нови и нови „амерички сан“ – да се одржава на љествицама успјеха и већих зарада. Али то подразумијева сталне напоре, борбу за афирмацију властите личности, одмјеравање снага са протукандидатима, махом конзервативцима.
Шери ради у сфери „риел естејта“ што у преводу значи да се бави прометом некретнина, дакле кућа. Он има дјецу и унучад из других бракова, а такође и Шери. У Америци су разводи врло чести, поновна вјенчања такође, па нема потребе запиткивати познанике колико су се пута женили, удавали и разводили. Због тога смо поштедили Дејвида и Шери наше радозналости. Али боравак у њиховом дому открио нам је многе тајне америчког породичног колажа у глобалу.
Тај дан њих двоје нам показују најзанимљивије предјеле питомог и присног ткива Синсинатија. Налазимо у питкој атмосфери тог града државе Охајо нешто од окуса нашег Мостара.
|
Споменик палим Американцима у свим ратовима
|
|
Заобишли смо Дејтон!
Питамо се којим од три могућа правца да наставимо наше путовање према обалама Атлантика, до америчке пријестонице Вашингтон ДиСи? Можемо кренути трасом према сјеверозападу, која је најмодернија, до града Дејтона у којем је исписана једна од најзначајнијих страница историје БиХ. Али – уздахнусмо – преко главе нам је и Дејтона и Дејтонског споразума! За који се не зна да ли је спасио смртоносног крварења или упропастио будућност Босне, попут силеџије који је обешчастио младу дјевојку обећавши јој брак а намјестио јој копиле? Онда закључисмо да нисмо на политичко – аналитичком путовању већ жељни разбибриге и сусрета са новим предјелима и пејсажима пространих Сједињених Америчких Држава, увијек препуних све нових и нових, дивних изненађења. Изабрасмо најкраћу стазу која веже доњу трећину државе Охајо, од крајње западне тачке на граници са Индијаном до крајње источне тачке гдје почиње Западна односно Вест Вирџинија. Видим на путној карти да уз ту асфалтну траку број 50 има густих шума, живописних језераца и брдских превоја. Ту ће обавезно бити и зелених одморишта за путнике дугих стаза гдје ћемо, у хладовини, заложити укусне залогаје ђаконија из нашег приручног ауто-фрижидера, па све то прелити правом „турском“ кахвом која је још врела у термосици. Па онда сву ту гомилу у стомаку зачинити великим кришкама карпузе односно лубенице, коју смо сву ноћ хладили у фрижидеру Дејвида и његове Шери.
Кад прелетјесмо масивни жељезни мост на ријеци Охајо, која са цијеле источне и јужне стране опасује државу Охајо, заронисмо у живописно ткиво града Хунгтинтона. Град броји пар стотина хиљада становника и пружа урбану слику мјешавине типичних савремених америчких зграда од монтажних елемената израђених у фабрикама и чврстих, камених здања у стилу Западне Европе. Ту смо заноћили па сутрадан, опет магистралом број 50, сијечемо кривудавим асфалтним тракама средишњицу Вирџиније, опет од запада према истоку.
Док Мира вјешто, већ четврти дан, управља нашим удобним „доџом интерпридом“ – боља је за воланом од мене јер након операције очију нисам ноћу сигуран да ли према нама иду два или четири аутомобилска фара – ја јој читам основне податке о држави којом путујемо…
„Вест Вирџинија је брдовита земља јер је сијеку од сјевера према југу западни обронци Апалачин планина, који се растежу од обала Атлантика до почетка америчких „средњих низина“ према западу. Окићена шумама, водопадима, језерима, кланцима, питомим чаирима… Богата угљем, природним гасом, петролеумом, жељезном рудом, гранитним пијеском, са развијеном хемијском индустријом. Има много знаменитости, између осталог и споменик храбром бијелцу Џону Брауну у предјелу Харперс Ферија. Ту су га објесили припадници америчког робовласничког Југа, јер је организовао удружење за борбу против ропства и ослобођење Црнаца…“
Да ли да свратимо до Харперса и видимо та вјешала? Немамо времена. Пошто-пото хтјели би смо да послије подне посјетимо насеље Амиша, на граници држава Мериленд и Пенсилванија, а до тамо има још три сата брзе вожње. У реду, прескачемо Џона Брауна, прескачемо дубоко језеро с лијеве стране цесте, међу брдима Апалачин ланца, прескачемо познату њемачку шуму у Мериленду… Јуримо у сусрет амишком народу!
Да смо Амиши не би било рата
Амиши пркосе диктату савремене цивилизације одржавајући традиционалне навике и обичаје који трају више од три стотине година. Припадници су Протестантске цркве која је била лоцирана у Швицарској. Одричу се електричне струје, кућанских апарата, телефона, телевизора и аутомобила. Њихова религија такође забрањује ношење оружја и ратовање, полагање заклетви било коме изузев њихово Богу и обављање било каквих јавних функција. Дакле када би смо сви били Амиши – не би у свијету било ратова! Возе се искључиво у црним фијакерима, не хајући за савремене лимузине. Носе дугачке, шиљасте браде. Облаче се у црна одијела, са обавезним црним шеширима, широких обода. Жене носе дугачке сукње, преко њих бијеле кецеље са чипкама, на главама бијеле капице, подвезане испод брада, као код дојенчади. Жене се и удају између себе. Свака љубав изван „племена“ анатемисана је параграфима њихове „секташке“ вјере. Избјегавају употребу гвожђа гдје је год могуће, па чак и жељезних ексера. Лијече се травама и народном, здравом храном, коју сами узгајају, а љекарима иду у крајњој нужди, кад њихова народна медицина не може пружити помоћ. Прогнани су из Европе средином 18. вијека и данас живе у САД и Канади.
Са аутопута 50 скрећемо нагло лијево, на цесту 219. Дохваћамо се међудржавног аутопута број 40, заустављамо у градићу Грантсвил на самој граници држава Мериленд и Пенсилванија. Ту нам једна млада дјевојка, која сервира кафе и колаче у малецном сеоском локалу, рече да ћемо центар Амиша пронаћи након неколико миља вожње према сјеверу, у насељу Пенн Алпс. И уистину они бијаху у тим америчким „Алпама“ – село којем су дали име присјећајући се, можда, своје европске прапостојбине. Улазимо у једну овећу продавницу препуну рукотворина од коже, тврдог и грубог сукна, дрвета и исплетеног прућа. Има ту и народних чајева, и зачина произведених у властитој режији Амиша. Покушавамо заподјенути разговор са продавачем – човјеком дуге бијеле браде као у испосника, која се на солуфима спаја са чуперцима такође сиједе косе, чији горњи дио на тјемену сакрива велики шешир широког обода. Он је шкрт на ријечима и опрезан у одговорима. Вели како се не би мијењао за „људе из цивилизације“ ни по коју цијену, јер начин на који живе, одвојени од силне буке и трке америчке и сваке друге цивилизације, једноставно воле. Не дозвољава да га фотографишемо, то не допушта вјера. Можемо га сликати ако га ухватимо на цесту или у пољу.
Цестом поред продавнице пролазе црне фијакери са фијакеристима у црним одијелима и тамним краватама. Иза њих иду пјешке, у групама, људи и дјеца. Сви у црним одијелима и са великим, црним шеширима на главама. Рекоше нам да иду на свадбу, један Амиш жени једну Амишку. У малој продавници гдје смо за мале паре нашли квалитетног амишког меда питамо продавачицу – младу дјевојку – да ли би се удала за човјека који није Амиш, ако се заљуби? Она се смјешка и одречно маше главом. „То у нас не долази у обзир. А ако би се и удала за туђег мушкарца – нисам више Амишка!“
Палимо нашег повеликог „доџа“ који полако клизи поред колоне фијакера, као да је пред том једноставношћу постиђен због својих суперцивилизацијских квалитета. Тек кад поново избисмо на магистралу број 40 Мира даде пун гас и потегнусмо према Вашингтону ДиСи брзином од 120 километара на сат, од које би се Амишима завртјело у глави.
|
Омер Ватрић у парку Вашингтона
|
|
Страшна вијест
Још нам је око три сата вожње до пријестонице САД. Ја смо и Мира на одморском, туристичком путовању. Радознали, широко отворених очију да нам не промакне по који лијепи кутак простране Америке. Начуљених ушију хватамо све звукове, од жубора поточића и буке брдских водопада до пјева птица и халабуке безбројних путничких млажњака који сваки дан крстаре америчким небом. Испуњени осјећајем пријатног ужитка и радости.
Али сваки час салети нас изненадни талас туге и недоумица. Како је сада Омеру Ватрићу, дугогодишњем новинару Радио Сарајева из Мостара, и његовој жени Нермани односно Нерми? Били су код нас у гостима у Чикагу прије ваљда шест или седам година. Са два недорасла сина – Дино и Миро. Од тада Омер стално зове да дођемо код њих да видимо опјевани и прослављени Вашингтон ДЦ, гдје је добио новинарски посао у „Гласу Америке“ за подручје БиХ. Најавили смо им, почетком маја ове године, да ћемо стићи и код њега 8. јула.
Али десетак дана пред наш полазак из Чикага, стиже страшна вијест, не из Вашингтона већ са друге стране Америке, из Сан Дијега са обала Пацифика. Зове Мајда Обрадовић, супруга умрлог мостарског режисера Ахмеда Обрадовића, иначе Ватрићева родица. Дрхтавим гласом каже: „Јуче је погинуо Ватрићев старији син Дино на језеру недалеко Вашингтона. Возио се на оном воденом скутеру са још тројицом другова. На његов скутер је, глисером, налетио један Американац и смртно га повриједио.“
Назвасмо одмах Омера и жену му. Питамо га: „Како си? Чули смо за ту вашу страшну, непреболну трагедију.“ Омер мало одћута, учини ми се да чујем с друге стране дубок, тежак уздах. „Не знам шта да кажем, мој Мугда! Као да смо нешто скривили судбини. У рату ми, у Коњицу, од једне гранате погинуше четверо. Мајка, носећа сестра и зет. Када смо помислили да смо овдје већ остварили амерички сан – погоди нас нови гром из ведра неба. Купили смо кућу, оба сина одрасла и одлични су ђаци и студенти. И старији Дино је био право злато. Иако млад радио је и пристојно зарађивао. Весео, вриједан, подузетан, разговорљив, омиљен у друштву. А прекјуче нам јавише: Син вам је страдао. О, судбино! Него немојте одустајати од посјете. Сада нам је потребнији разговор са блиским знанцима више него икад раније!“
* * *
…Око Вашингтона и два града који с њиме сачињавају јединствено урбано ткиво – Александрије и Арлингтона – кружи прилазна магистрала број 495. Са ње се одвајамо трасом која петнаестак километара благо вијуга кроз густе шумарке поред ријеке Потомак. Са те цесте виде се главне знаменитости америчке пријестонице. Бијела зграда Сената САД, препознатљиво здање предсједникове виле Бијела кућа, затим Пентагон, зграде истражно – шпијунских организација Ције и Ефбиаја, велики обелиск који копира древне египатске форме, помпезна спомен обиљежја умрлим америчким предсједницима, здање Међународне банке. Пронађосмо кућу Ватрићевих у граду Арлингтону, који километар удаљен од центра Вашингтона. Пространа је, не много висока, иза куће башта дјеломично засађена поврћем.
|
Омер, супруга Нерма и Мира Карабег
|
|
Свијећа за све зоре
Омер нас је „вребао“ са приземног балкона, пазећи да не одлутамо. Полако му се приближавамо. Бљеђи је и мршавији него приликом нашег задњег сусрета. Супруга Нерма се преполовила. Обоје се осмјехнуше добродошлицом, али испод осмијеха им је скамењена неизбрисива бол. Шта да им кажемо? Прије поласка на пут Мишо Марић ми из Енглеске рече телефоном: „Кажите све, све, Мугда, али немој ону профану реченици: примите наше саучешће! Она можда паше кад умру отац, мајка, брат или сестра. Али за смрт сина или кћери нема ријечи којом се може изрећи учествовање у боли родитеља. Јер та је туга јединствена, непоновљива, уникатна, у овом случају искључива туга Ватрићевих...“
Изгрлисмо се ћутке, посједасмо да попијемо кахву и започесмо безвезне приче о времену, о Вашингтону, о нашем путовању. Касније, пролазећи из купатила покрај отворених врата дневног боравка, видим Омера и Нерму како сједе у фотељама. Застадох на вратима. Одједном Омер поче да се прегиба у струку и савија од наслона фотеље према кољенима и натраг. У ње очи пуне суза…
– Покушавамо да се барем за тренутак одмакнемо од оног што се догодило, али не иде, рече тихо Омер. Ето тако, као ти сада, наш би син застао на тим вратима и причао десетак минута, безвезно и с везом, о свему и свачему, засмијавајући нас. Ми смо малочас у твоме лику видјели њега!
Настојимо да током три дана видимо оно за што би требало барем петнаест. Велике споменичне комплексе под ведрим небом предсједницима Џорџу Вашингтону, Ајзенхауеру, Рузвелту… Бијеле обелиске украшене кружним и полукружним фонтанама – сјећање на стотине хиљада палих бораца Америке на ратиштима широм земљине кугле. Промичу поред нас државне зграде моћних Сједињених Држава, музеји и културне институције. Обилазимо велику рибљу пијацу смјештену на лађама уз обалу ријеке Потомак на којој се могу видјети сва чудеса живог свијета подморских, језерских и ријечних дубина. Ноћу крстаримо до иза пола ноћи живописним, јарко освијетљеним улицама и уличицама градова Александрије и Арлингтона и предјела кварта Џорџтаун који подсјећају на љетне спектакле дубровачких и сплитских древних шеталишта и рива.
Предложише да одемо до парка у средишту Вашингтона. Тамо ће међународна организација за људска права организовати у сумрак помен за убијене Сребреничане, поводом десете године трагедије. Од паркиралишта идемо пјешке према једном великом споменику усред парка, окруженом ниским каменим зидом, кружном пјешчаном стазом са клупама и засадима цвијећа. Полако пада ноћ, пале се јарка свјетла америчке пријестонице. Око споменика сједи или стоји маса младића и дјевојака и по који сениор. Са звучника великог транзистора треште „реп“ ритмови. На стази између округлог зида и клупа смјењују се младићи који изводе плесне бравуре. Најважнија је тачка „плес на тјемену главе“ и окретање у ритму рока, твиста или нечег трећег, ко ће то знати. Послије сваког наступа гледаоци пљешћу и бодре учеснике.
Видим на другој страни, на пјешчаној стази преко травнатог дијела парка покривеног дебелим хладом великих стабала, поредане шаховске столове. За сваким столом по два играча, около кибицери.
Између споменика и тог шаховског терена под ведрим небом, кружна, травната чистина. Ту се у први сумрак почеше окупљати људи такође млађе доби. По изразу лица судим да међу њима има и Индијаца, Јапанаца, Арапа, Црнаца и бијелаца. У седам часова на чистину иступи млада жена, носи микрофон у руци. Прате је два мушкарца и још двије жена са руковетима танких, мајушних свијећа. Почеше их дијелити окупљеним људима, којих је било можда четрдесетак, можда педесетак. Мало затим огласи се млада жена преко микрофона. „Како знате данас се обиљежава десета годишњица масакра муслимана у Сребреници. Ми смо се окупили овдје да одамо почаст невиним жртвама и осудимо тај стравични злочин...“
Ритмови „репа“ и даље треште испод оног споменика, као да не хају за никакве Сребренице. Неуморни такмичари у плесу и даље изводе своје бравуре. Шахисти задубљени над плочама и даље смишљају своје потезе и нису свјесни ничег што се догађа око њих. Кибицери их ћутећи прате. У средишту тих забавно-рекреативних сеанси тужно присјећање на највећу бх. трагедију. Не, нису они што су забављени музиком и плесом, нити они који зуре у шаховске табле, без осјећаја и забављени само својим пословима. Таква је Америка, такав је Вашингтон. У Америци се концентрише цијели свијет, све његове радости и бриге, све среће и непреболне туге, па свако доживљава околна збивања и осјећања на свој особен начин.
На крају жена са микрофоном пита: Има ли ко шта да каже?
Узимам микрофон из њених руку и полумраку вашингтонског централног парка и кажем: Ми обиљежавамо овдје злочиначки масакр 8.000 невиних Сребреничана. Немојмо, међутим, дозволити да се сада укоријени мисао како је у БиХ убијено само тих осам хиљада људи. Изгинуло их је близу двије стотине хиљада. Нека ове свијеће ноћас сагоре за све те невине жртве. Не позивамо на освету већ на памћење зла и настојање да га више не буде!
Омер Ватрић, упркос његове трагедије са сином, снима за своју ТВ „Глас Америке“ дигиталном камером без освјетљења вашингтонски помен Сребреници. Новинар је увијек новинар.
Гледам како у руци жене му Нерме полако догоријева танка, црвенкаста свијећа. Ускоро ће јој врели восак опржити прсте. Али она као да не осјећа те врелине. Јер у њеним дубинама гори непотрошива свијећа љубави и непреболне туге за сином.
Она ће горјети све Нермине зоре до краја њеног живота.
Она жали, свакако, Сребреницу.
Али њена туга је концентрисана на њено цијело човјечанство оличено у дјетету којег више нема нити ће га икад бити.
|
|
Задња измјена: 2005-12-29
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|