Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 191 (102 - нова серија)

Година XXX октобар/листопад 2005.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Анто Зирдум
Необични оратор

Сваки човјек негдје дубоко у себи вјерује како је његова животна прича тема за роман. Неки у то толико вјерују да се усуде потражити и писца који то треба написати. Дубоко увјерен да Нику више никада нећу срести, послије елегантног одбијања да се бавим причом о успјеху дјетета које је одрасло без оца, а којему се живот суновратио само зато што је промијенио странку, то јест усудио се мислити својом главом успио сам га заборавити. И доиста, годину дана за Нику нисам ни чуо нити сам га видио.

Онда нам се наједном путови почеше укрштати. Радио сам тада у жупанијској инспекцији и чујем гдје моје колеге почесто спомињу некога Нику. Пише човјек представке, жали и тужака. Бори се против неправди наше бахате, баздушне, неувиђавне бирокрације. Нема инспекције којој се није жалио на неку неправду. Послије сазнам да је поднио низ тужби. Све је човјек у праву, али никада ништа није истјерао. Увијек нетко у тој истој бирокрацији разводни ствар. Врана врани не копа очи. Тако каже народна изрека, а народ је мудар.

Распитам се ја, онако изокола, кад оно стварно мој Нико.

Напуко човјек, каже ми колегица инспекторица, а она важи за реалну особу.

Што је напуко, ако човјек тражи правду, покушам ја Нику узети у заштиту од подсмјеха својих колега инспектора.

Правду тко је гањао – кривих је леђа остао, опет ми се народном изреком покри један колега.

Ми смо ту да штитимо законитост, цитирам ја оно што пише у Закону о управи.

И договорену политику, заврши један колега цитат.

Будући се код нас не зна што је договорено а што договорено, ја ти ушутим. Приклоним се већини и тако умирим своје душогризје. С ким си такав си. Зна народ.

Инга Кљајо: Црвенкапица, акрилик на платну

Инга Кљајо: Црвенкапица, акрилик на платну
(са изложбе Инге Кљајо у Мостару 23-30.9.2005.)

Опет заборавим Нику, а заборавим и на тему за роман која остаде у једној причи, јер је главни јунак постао кукавица.

Ну, врага!? Сједим у кафе-пицерији Себастиан у Витезу једнога уторка (тад је пазарни дан у Витезу) с Љубомиром, Вијеком и Маринком, кад чујем неког гласног оратора како држи говор. Није то данас ријетка појава да напукли типови држе митинг на јавним мјестима, само што код нас нема лондонског Хајд парка, точно одређеног мјеста гдје сватко може држати говоре.

Бацим поглед кроз прозор и видим уредна мушкарца; благо просиједа коса почешљана по средини, избријан, чист, пристојно одјевен. Некако ме подсјетио на стас и висину Роберта де Нира, али лице и очи, боље рећи поглед, некако ми сличаше на Ал Пачина. Као што камера зна заварати гледатеља снимајући нискога глумца одоздо и тако га чинећи вишим него што јесте, тако је и мене поглед одозго мало заварао те нисам одмах препознао Нику. А и како би, кад би се са сваким годину дана раније кладио у великом омјеру да такав човјек не може скренути, напукнути, полудјети. Но када је дигао руку високо, као говорник који говори пред великим аудиторијем, мало је подигао и главу као да ће тако његов глас даље добацити, ја га препознах.

Стоји на раскрижју, раширио руке и дере се.

Нисам одмах слушао што говори, већ колико је гласан. Имао је дикцију какву немају ни најбољи глумци. Друштво за столом се и не обазире. Благо оном тко рано полуди, сав му живот у весељу прође, мудро коментираше стари подузетник Љубомир, а Вијеко дометну: већ трећи уторак је ту. Маринко неће чак ни да коментира. Мудри људи – знају да није добро шалити се на рачун душевно растројених и суманутих типова. Сви су се правили као да им оратор не смета, а ја сам закључио да га подузетници у Витезу не познају или се пак праве да га не познају.

Више нисам судјеловао у разговору за столом. Слушао сам и гледао Нику и пролазнике који су га у великом луку заобилазили. Да је држао говор на предизборним скуповима у оно доба када није било микрофона и разгласа сигурно би био запажен као говорник.

Мало потом друштво се расу. Подузетници људи – имају посла. А ја, државни службеник, могу сједити. Остао сам јер нисам хтио (читај смио) изићи да се не сусретнем с познаником. Почео сам слушати, а како увијек имам оловку и папира са собом, почех и записивати.

Овца Доли је попушила… Знаност или религија, благослов или проклетство. Криминал расте – власт шути.
Иву Андрића је направио фратар. Не може генија направити судски полицајац… Ријеке суза ће тећи овом долином… 19 милијуна људи је умрло од СИДЕ… Не бојте се у Босни нема СИДЕ – зато што ни’ко никога не је..! Тко су монтери у монтираном процесу? Неки би свједочили право али не знају истину, неки би урадили праву ствар за правду али двоје што је права ствар, неки за задовољење правде говоре и неистину. Нови међународни правни поредак – поредак глобалног свијета који настаје са свим другим процесима глобализације нужно се мора суочити са рецидивима старе идеологије и политике коегзистенције међу народима, нацијама и државама. …Нападач је негативац а онај тко се брани позитивац. Ако се све страно проматра као непријатељско, онда су допустива и недопустива средства… Ако нападач побиједи онда ће се знати тко је агресор а тко жртва, тко ослободитељ а тко поражени. Када рат крене, готово је. Тада се догађа све могуће што је ружно, нехумано, нерационално, неовисно од самога циља или пак у функцији циља – свеједно.

Наједном је ушутио, и не осврћући се, зашао под надстрешницу зграде и изгубио се из видокруга. Посједио сам још који минут, а онда се искрао из кафића. Нике није било на видику.

Жао ми је што га нисам од почетка пажљиво слушао, но чим сам дошао дома узео сам преписати биљешке. Одлика доброга писца је да одмах, док га држи, записује, преписује и пише. Много је генијалних мисли пропало, прелијепих стихова заборављено до јутра када су их њихови медији намјеравали записати.

Тражио сам неку везивну нит у неповезаним фрагментима и мислима сакривеним у њима.

Овца Доли, криминал, фратри (и Иво Андрић), СИДА, глобализација, рат (побједници) – нисам ту видио неке смислене везе, али то није био говор будале. У његовим реченицама било је убитачних мисли.

Инга Кљајо: Веслач, акрилик на платну

Инга Кљајо: Веслач, акрилик на платну
(са изложбе Инге Кљајо у Мостару 23-30.9.2005.)

Распитао сам се мало о његову кретању и сазнао да се појављује пазарним даном у Фојници, Кисељаку, Бусовачи, Витезу, Новом Травнику и Травнику. Непримјетно сам подесио свој инспекторски распоред према његову кретању.

Сриједа. Пазарни дан у Фојници. Размишљам гдје ће се Нико намјестити, ако је уопће дошао. Лагано шећем и мотрим. У једној уличици натискала се повећа скупина мушкараца свих годишта и затворила видик. Око некога су окупљени. Смију се и довикују некоме у средини несувисле досјетке. Некако између вратова успијем зракнути у круг. Старији мушкарац с француском капом на глави коју су украшавале блентаве очи и крезава уста, извадио споловило и покушава онанирати пред окупљенима. Она ствар му до кољена. Он је масира а окупљени се смију и баце ситан новац само да он не би одустао и вратио своју, како је називаше: курчекаљу, пуздру, батину, пендрек, у хлаче кроз огроман шлиц. Човјек је стар, бескрван, а без здрава срца и јаке крви тешко да импозантна пуздра може даље од кољена.

Ту јадну забаву вашарско-теферичког типа напустио сам с чудним мислима. Природа је јаднику одузела памет а надокнадила му то на другоме мјесту. А они што су га гледали, или су уживали гледати блентавијега од себе или су несвјесно били хомосексуално настројени. Нисам примијетио никога тко је завидио јаднику на дужини оне ствари. Жена ту нисам примијетио.

Очекивао сам га на великом раскрижју код хотела Парк, али ту није био. Пошао сам према хотелу Реумал. Испред некадашњег кина, наспрам улице у коју се увукао бувљак, уочио сам познату појаву. Прешао сам улицу и кренуо у пијацу. Склоних се у љекарни чију власницу Сању сам добро познавао.

Није дуго прошло а Никола поче митинг. Као да је мене чекао. Крај отворених врата стајао сам и слушао. Нисам га видио, али добро сам га чуо.

Банка аустријских сељака неће дати помоћ нашим сељацима. Они су дошли да нам узму посљедњу пару… Кривоклетство – лажно свједочење – монтирани процес – дуготрајан је пут до утврђивања недужност. Ризик је држати новац у банци. Логистичари су најмоћнији људи и свакој војсци. Тко с медом ради мора олизати прсте. Обећања су им била силна док су држали логистику, а испунили нису ништа од онога што су обећали. Комунисти су крали али су и нама дали, а ови краду и никоме ништа не даду. Логистичар ради за мито а капитал држи уложен у јаким тврткама, јер ће тако бити осигуран када више не буде могао радити за мито. У овој земљи се сви боре за власт само да би је злоупотријебили. Јебе се политичарима за народ. А ви, овце моје, само пасите и угојите се за клање…

Тада се нетко од пијачне публике, тко је застао и послушао говорника, побуни. Човјек је схватио увреду и реагирао. Поче галама. Нико онда још гласније замрси причу. Поче се свађати. Угледах полицајце који су ишли према мјесту догађаја. Галама престаде.

Када сам изишао Нике није било. Као да је у земљу пропао.

Чим сам говор, оно што сам ухватио, преписао уочио сам да се неколико појмова понавља: банкари, логистичари и политичари.

Слиједећи пут нашао сам га у Травнику.

Травник је и већи и чуднији те тамо има више мјеста за умјетничке кругове. Диван кућа Иве Андрића је преексклузивна за сиромашне умјетнике, али кад је добра пригода тамо би се нашли. Сликари се окупљају у кафе-галерији Терра, млади у Интернет клубу у БКЦ-у; старији Хрвати у клубу ХКД Напредак (одмах иза кантоналног суда) итд. Ја сам могао бити на више мјеста, (ако се занемари радно мјесто), а и он је митинг могао држати на више мјеста која одговарају његовим критеријима избора мјеста (раскрижја, пијаце и колодвори). Како смо се нашли код Шарене џамије то ми никако није било јасно. Истина, имао сам обичај одлазити у Сахер, ако сам хтио добар бурек или сирницу и тако налетјех на њега.

Француз који одлично говори енглески, плаћу прима у Низоземској, а директиве добива из Америке, а поддирективе из Њемачке, не може схватити Босанца – њему је реално да тамо гдје је он, сви у исту тикву пишају, а надреално је да овдје у Босни и Херцеговини свако хоће у своју да пиша… Слава прође, а новац осигура такву моћ да можете у сваком моменту купити све оне које треба да би освојили власт… Нека сватко ради свој посао, своју бригу брине, не петља се у туђе проблеме… Овдје су увијек биле најмање три етничке скупине, три религије, више језика и писама, више владара и протектората; ови људи никада нису имали своје власти… Јест. Шта ме гледаш? (Издерао се на некога тко се зауставио и зурио у њега). Папани једни… Мафијаш је човјек који професионално, за новац, обавља одређене криминалне радње у оквиру организације са строго дефинираним устројем и хијерархијом… Обећање лудом радовање… Више је важно да се разумијемо него да се слажемо. Нажалост, често се не слажемо зато што се не разумијемо, мада нисмо свјесни да исто мислимо. Робин Худ је пљачкао богате а дијелио сиромашнима.

Било је у свему мудрословних примисли, а ја сам као кључне појмове издвојио: власт. мафија, обећања, неразумијевање. Француз (странац) и Робин Худ (Енглез) некако ми се нису чинили кључним појмовима, мада би ја појаву да мафија пљачка само богате (што сиромашнима имају узети) назвао Робинхоодовским синдромом. Истини за вољу имамо ми и својих термина, а један од њих, чини ми се да сам негдје чуо или прочитао јест: хајдучки менталитет. Исти сам дефинирао као појаву да се хајдучија чешће доживљавала као револуционарни чин а не разбојништво иако је било обрнуто.

Све у свему, из цијеле Никине приче није се дао извући неки смислен слијед и закључак, нека невидљива нит или је ја нисам успијевао видјети.

Слиједећи пут, у Бусовачи, на углавном празном аутобусном колодвору држи митинг. Бусовача нема ни писаца ни сликара, а глазбеници нису склони окупљању на једном мјесту, но ми из Витеза најчешће идемо код Љубоса у Dream teem. Ја сам ту с друштвом добродушних весељака. Сви мало слушају Нику, мало коментирају што је рекао. Јеботињега, није он луд. Ми смо луди. Човјек добро говори… Слушајте само… коментира дебели Маринко из Бара и напросто усисава комад тек печене јањетине.

А Нико је гласом снажнијим од колодворског разгласа митинговао.

И у контејнерима је све мање хране. Сиротиње је све више… Док на воду Војо волове воде дотле по свемиру козмички бродови броде… И док се ратовало балканска мафија је добро и уносно сурађивала… Велике вође и велике идеологије настају у великим тамницама… Слобода кретања је темељ људске слободе… Творац поретка у бескрају и бесконачности, Он је свугдје и на сваком мјесту… У затвору људи имају храну, пиће, одјећу, обућу, могу радити, читати, па и сексуалне потребе, истина мало неприродно, задовољити. Једино што немају је слобода кретања. Међутим, иако нисмо у класичној тамници, узници, затвору, ми становници Босне и Херцеговине, огромна већина, постали смо заточеници у раним гетима, енклавама, ентитетима. Заточеници смо јер немамо слободе кретања… Повратници у Варешу не морају плаћати струју, јер за власт не постоје… Кад људска врста буде пред уништењем, када земљани схвате план ванземаљаца о суставном уништавању великих градова, тек тада ће ријечи америчког предсједника ући у срца људи свих нација као ријечи човјека, а не Американца… Преко царине у бе-ха и других криминогених организација одлива се на стотине милијуна КМ у џепове криминалаца и организиране мафије под окриљем власти. Свака држава има своју мафију, а бе-ха мафија има своју државу.

Друштво у кафићу је било весело, а када уђе Стипо за којега никада није утврђено је ли фра утекао или фра истјеран, прича доби нову димензију. Нетко рече као је био код Маше – курве из Москве, и како је видио Царову књигу Гутачи жаба, на наткаслићу крај њезина кревета, те поче зезање на рачун старога писца. Зар је и он био код Маше; хоће ли курве читати и слично. Занемарио сам Нику, али и други ушутише када зачуше како пјева:

Лепе ти је, лепе ти је
Загорје зелено, Загорје зелено,
још је лепши бели Загреб град…

А онда настави митинг.

Овдје зла вуче све конце. Свијет је захватила вртоглавица:. једни краду, други варају трећи обмањују. Као да се све окултне свјетске силе труде блокирати све излазе у случају нужде. Ђаво није митолошко биће нити плод људске маште. Демони су међу нама… Босна је одлагалиште нуклеарног отпада… Судњи дан је близу…

Мучо од конобара тражи чашу воде и тацну. Пребацује салвету преко руке, отвара врата и излази према колодвору. Великом говорнику су увијек носили воду. Јеси ли гледао партијске конгресе… рече он нама и право пред Нику. Попиј мало да ти се уста не осуше… чујем га јер је цијело друштво занијемило гледајући што ће се догодити. Нико узе чашу, мало пијуцну, као слуга који за краља искушава вино. А онда, као краљ који је сигуран да вино није отровано, сласно испи чашу и онако, с висине, спусти је на тацну те руком махну Мучи да се склони и не омета га у митинговању.

Мучо се врати назад носећи тацну с празном чашом као да је стотину година конобарисао. Настаде зезанција на рачун Мучине досјетке те сви заборавише Нику. Док сам се окренуо њега више није било.

Вода најбоље дјелује на психиће… само нека знате објасни Мучо, а онда почеше теорије о томе како треба лијечити луђаке… Дошло је дотле да је мотика најбољи лијек за све психолошке поремећаје и депресију и параноју и шизофренију…

Лепеза издвојених кључних појмова мога запажања била је богатија: контејнери, велике идеологије, слобода кретања, повратници, ђаво, нуклеарни отпад.

У Новом Травнику намјестио се на најпрометнијем раскрижју. Некада сам одсједао у Цицибану, а када су моји пријатељи сликари Мамуша и компанија прешли у Венецију и ја сам тамо био редовити гост. За свако мјесто је значајно гдје тко сједи и одсједа, гдје се тко окупља. Ако се то зна онда се може рећи да мјесто има душу. Ето, тако, умјетници у Новом Травнику најчешће пију каву (у ових неколико посљедњих година) у Венецији, као што то у Витезу чине у Кактусу.

Откуда је дошао, доиста немам појма. Углавном појавио се, као да је из земље изишао, на ономе дијелу гдје је данас кафе Милано, прочистио грло као сваки добар говорник прије почетка и почео.

Становништву бе-ха поред осиромашеног урана заосталога након НАТО-ових зрачних удара, пријети и кравље лудило и нуклеарни отпад којега је ускладиштила међународна нуклеарна мафија… Велике су количине лијекова којима је истекао рок употребе депониране у бе-ха као у какав трајни отпад.

Онда је слиједило нешто као рецитирање, барем сам ја тако схватио, па сам тако и записао (могуће да ми је нешто промакло).

…просјечан је гори од доброг
а и добар није добро бити
и зато не дозволи да ти кажу:
ти си добар дечко
већ си уобрази да си генијалан
и лутај будан по
стадионима свијета сретан
сањајући снове своје…

Фрањо упита Мамушу је ли му човјек познат. Негдје сам га виђао, али не могу се сјетити гдје, мучи се Мамуша. Био је два пута на твојим изложбама, појасни Фрањо. Ма је ли то онај што је купио ону малу сличицу? Нитко је није хтио ни погледати а он без икаква поговора извади тисућу марака и плати. Јест то је тај. Па што му би? Отиш’о од себе, расто се сам са собом, поетично објасни Фрањо, а онда они заборавише на Нику који је куповао слике, јер је очигледно било да тај више неће куповати слике, а управо је наишао један подузетник из Грахова који је знао што вриједи у сликарству. Једино сам ја наћулио уши и слушао Нику, осмјехујући се љубазно дошљаку.

Апокалиптични страхови су вас преплавили. Катаклизма слиједи. Атомски рат нам се смијеши, а кроз озонске рупе нас гледају ванземаљци. Све велике странке имају своје агентуре. Шпијуни и шпијунке свуда су око нас. Апсолвирали смо страхове од куге глади и рата, не бојимо се злих божанстава, демона, дивова, вјештица, вукодлака, вампира, али бојимо се огромног незнања… Кости с жртвеника бога Јаровита спасиле Мерцедес…

Чувши ову посљедњу реченицу скочио сам са столице исто да ме је уболо шило. Анто Мамуша и Фрањо Ковачевић ме изненађено погледаше. Што ти би?!?!?! Ништа, ништа, овај луђак… Изгледа се он зајебава са свима нама, кратко и несувисло објасних своју чудну реакцију. Више нисам слушао Нику. Замислио сам се. Нешто у свему није штимало. Човјек је цитирао мене. Тог прољећа написао сам чланак под називом Кости спасиле Мерцедес, а у поднаслову је стајало: Како су кости с жртвеника бога Јаровита спасиле украдени аутомобил. Објављено је то у регионалном листу за пословну комуникацију ПРОФИЛ у мојој колумни која је једно вријеме ишла под називом феноменологија глобалне свакодневице.

Човјек је изгледа читао оно што сам ја писао. Није то ни чудно ни забрањено. Није забрањено ни цитирати, али како забранити луђаку да вас цитира у своме несувисломе митингу. Он је заправо све што је говорио негдје прочитао, али једно су уџбеничке дефиниције а друго аутентичне формулације као кости с жртвеника бога Јаровита спасиле Мерцедес. То сам могао само ја написати и спојити. Јер ја сам открио жртвеник бога Јаровита и кости у пепелу. Ма није то проблем – мислим то с ауторским правима. Не плагирају само луђаци. Сви ми што пишемо углавном плагирамо. (Не можете све ставити под наводнике). Проблем је у томе да више нисам знао је ли ја пратим Нику или он мене. То је проблем. До тада сам мислио да ја водим игру…

(Уломак из романа: Фијама или сликање залеђа)

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-12-29

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска