|
Распитао сам се мало о његову кретању и сазнао да се појављује пазарним даном у Фојници, Кисељаку, Бусовачи, Витезу, Новом Травнику и Травнику. Непримјетно сам подесио свој инспекторски распоред према његову кретању.
Сриједа. Пазарни дан у Фојници. Размишљам гдје ће се Нико намјестити, ако је уопће дошао. Лагано шећем и мотрим. У једној уличици натискала се повећа скупина мушкараца свих годишта и затворила видик. Око некога су окупљени. Смију се и довикују некоме у средини несувисле досјетке. Некако између вратова успијем зракнути у круг. Старији мушкарац с француском капом на глави коју су украшавале блентаве очи и крезава уста, извадио споловило и покушава онанирати пред окупљенима. Она ствар му до кољена. Он је масира а окупљени се смију и баце ситан новац само да он не би одустао и вратио своју, како је називаше: курчекаљу, пуздру, батину, пендрек, у хлаче кроз огроман шлиц. Човјек је стар, бескрван, а без здрава срца и јаке крви тешко да импозантна пуздра може даље од кољена.
Ту јадну забаву вашарско-теферичког типа напустио сам с чудним мислима. Природа је јаднику одузела памет а надокнадила му то на другоме мјесту. А они што су га гледали, или су уживали гледати блентавијега од себе или су несвјесно били хомосексуално настројени. Нисам примијетио никога тко је завидио јаднику на дужини оне ствари. Жена ту нисам примијетио.
Очекивао сам га на великом раскрижју код хотела Парк, али ту није био. Пошао сам према хотелу Реумал. Испред некадашњег кина, наспрам улице у коју се увукао бувљак, уочио сам познату појаву. Прешао сам улицу и кренуо у пијацу. Склоних се у љекарни чију власницу Сању сам добро познавао.
Није дуго прошло а Никола поче митинг. Као да је мене чекао. Крај отворених врата стајао сам и слушао. Нисам га видио, али добро сам га чуо.
- Банка аустријских сељака неће дати помоћ нашим сељацима. Они су дошли да нам узму посљедњу пару… Кривоклетство – лажно свједочење – монтирани процес – дуготрајан је пут до утврђивања недужност. Ризик је држати новац у банци. Логистичари су најмоћнији људи и свакој војсци. Тко с медом ради мора олизати прсте. Обећања су им била силна док су држали логистику, а испунили нису ништа од онога што су обећали. Комунисти су крали али су и нама дали, а ови краду и никоме ништа не даду. Логистичар ради за мито а капитал држи уложен у јаким тврткама, јер ће тако бити осигуран када више не буде могао радити за мито. У овој земљи се сви боре за власт само да би је злоупотријебили. Јебе се политичарима за народ. А ви, овце моје, само пасите и угојите се за клање…
Тада се нетко од пијачне публике, тко је застао и послушао говорника, побуни. Човјек је схватио увреду и реагирао. Поче галама. Нико онда још гласније замрси причу. Поче се свађати. Угледах полицајце који су ишли према мјесту догађаја. Галама престаде.
Када сам изишао Нике није било. Као да је у земљу пропао.
Чим сам говор, оно што сам ухватио, преписао уочио сам да се неколико појмова понавља: банкари, логистичари и политичари.
Слиједећи пут нашао сам га у Травнику.
Травник је и већи и чуднији те тамо има више мјеста за умјетничке кругове. Диван кућа Иве Андрића је преексклузивна за сиромашне умјетнике, али кад је добра пригода тамо би се нашли. Сликари се окупљају у кафе-галерији Терра, млади у Интернет клубу у БКЦ-у; старији Хрвати у клубу ХКД Напредак (одмах иза кантоналног суда) итд. Ја сам могао бити на више мјеста, (ако се занемари радно мјесто), а и он је митинг могао држати на више мјеста која одговарају његовим критеријима избора мјеста (раскрижја, пијаце и колодвори). Како смо се нашли код Шарене џамије то ми никако није било јасно. Истина, имао сам обичај одлазити у Сахер, ако сам хтио добар бурек или сирницу и тако налетјех на њега.
- Француз који одлично говори енглески, плаћу прима у Низоземској, а директиве добива из Америке, а поддирективе из Њемачке, не може схватити Босанца – њему је реално да тамо гдје је он, сви у исту тикву пишају, а надреално је да овдје у Босни и Херцеговини свако хоће у своју да пиша… Слава прође, а новац осигура такву моћ да можете у сваком моменту купити све оне које треба да би освојили власт… Нека сватко ради свој посао, своју бригу брине, не петља се у туђе проблеме… Овдје су увијек биле најмање три етничке скупине, три религије, више језика и писама, више владара и протектората; ови људи никада нису имали своје власти… Јест. Шта ме гледаш? (Издерао се на некога тко се зауставио и зурио у њега). Папани једни… Мафијаш је човјек који професионално, за новац, обавља одређене криминалне радње у оквиру организације са строго дефинираним устројем и хијерархијом… Обећање лудом радовање… Више је важно да се разумијемо него да се слажемо. Нажалост, често се не слажемо зато што се не разумијемо, мада нисмо свјесни да исто мислимо. Робин Худ је пљачкао богате а дијелио сиромашнима.
Било је у свему мудрословних примисли, а ја сам као кључне појмове издвојио: власт. мафија, обећања, неразумијевање. Француз (странац) и Робин Худ (Енглез) некако ми се нису чинили кључним појмовима, мада би ја појаву да мафија пљачка само богате (што сиромашнима имају узети) назвао Робинхоодовским синдромом. Истини за вољу имамо ми и својих термина, а један од њих, чини ми се да сам негдје чуо или прочитао јест: хајдучки менталитет. Исти сам дефинирао као појаву да се хајдучија чешће доживљавала као револуционарни чин а не разбојништво иако је било обрнуто.
Све у свему, из цијеле Никине приче није се дао извући неки смислен слијед и закључак, нека невидљива нит или је ја нисам успијевао видјети.
Слиједећи пут, у Бусовачи, на углавном празном аутобусном колодвору држи митинг. Бусовача нема ни писаца ни сликара, а глазбеници нису склони окупљању на једном мјесту, но ми из Витеза најчешће идемо код Љубоса у Dream teem. Ја сам ту с друштвом добродушних весељака. Сви мало слушају Нику, мало коментирају што је рекао. Јеботињега, није он луд. Ми смо луди. Човјек добро говори… Слушајте само… коментира дебели Маринко из Бара и напросто усисава комад тек печене јањетине.
А Нико је гласом снажнијим од колодворског разгласа митинговао.
- И у контејнерима је све мање хране. Сиротиње је све више… Док на воду Војо волове воде дотле по свемиру козмички бродови броде… И док се ратовало балканска мафија је добро и уносно сурађивала… Велике вође и велике идеологије настају у великим тамницама… Слобода кретања је темељ људске слободе… Творац поретка у бескрају и бесконачности, Он је свугдје и на сваком мјесту… У затвору људи имају храну, пиће, одјећу, обућу, могу радити, читати, па и сексуалне потребе, истина мало неприродно, задовољити. Једино што немају је слобода кретања. Међутим, иако нисмо у класичној тамници, узници, затвору, ми становници Босне и Херцеговине, огромна већина, постали смо заточеници у раним гетима, енклавама, ентитетима. Заточеници смо јер немамо слободе кретања… Повратници у Варешу не морају плаћати струју, јер за власт не постоје… Кад људска врста буде пред уништењем, када земљани схвате план ванземаљаца о суставном уништавању великих градова, тек тада ће ријечи америчког предсједника ући у срца људи свих нација као ријечи човјека, а не Американца… Преко царине у бе-ха и других криминогених организација одлива се на стотине милијуна КМ у џепове криминалаца и организиране мафије под окриљем власти. Свака држава има своју мафију, а бе-ха мафија има своју државу.
Друштво у кафићу је било весело, а када уђе Стипо за којега никада није утврђено је ли фра утекао или фра истјеран, прича доби нову димензију. Нетко рече као је био код Маше – курве из Москве, и како је видио Царову књигу Гутачи жаба, на наткаслићу крај њезина кревета, те поче зезање на рачун старога писца. Зар је и он био код Маше; хоће ли курве читати и слично. Занемарио сам Нику, али и други ушутише када зачуше како пјева:
- Лепе ти је, лепе ти је
- Загорје зелено, Загорје зелено,
- још је лепши бели Загреб град…
А онда настави митинг.
- Овдје зла вуче све конце. Свијет је захватила вртоглавица:. једни краду, други варају трећи обмањују. Као да се све окултне свјетске силе труде блокирати све излазе у случају нужде. Ђаво није митолошко биће нити плод људске маште. Демони су међу нама… Босна је одлагалиште нуклеарног отпада… Судњи дан је близу…
Мучо од конобара тражи чашу воде и тацну. Пребацује салвету преко руке, отвара врата и излази према колодвору. Великом говорнику су увијек носили воду. Јеси ли гледао партијске конгресе… рече он нама и право пред Нику. Попиј мало да ти се уста не осуше… чујем га јер је цијело друштво занијемило гледајући што ће се догодити. Нико узе чашу, мало пијуцну, као слуга који за краља искушава вино. А онда, као краљ који је сигуран да вино није отровано, сласно испи чашу и онако, с висине, спусти је на тацну те руком махну Мучи да се склони и не омета га у митинговању.
Мучо се врати назад носећи тацну с празном чашом као да је стотину година конобарисао. Настаде зезанција на рачун Мучине досјетке те сви заборавише Нику. Док сам се окренуо њега више није било.
Вода најбоље дјелује на психиће… само нека знате објасни Мучо, а онда почеше теорије о томе како треба лијечити луђаке… Дошло је дотле да је мотика најбољи лијек за све психолошке поремећаје и депресију и параноју и шизофренију…
Лепеза издвојених кључних појмова мога запажања била је богатија: контејнери, велике идеологије, слобода кретања, повратници, ђаво, нуклеарни отпад.
У Новом Травнику намјестио се на најпрометнијем раскрижју. Некада сам одсједао у Цицибану, а када су моји пријатељи сликари Мамуша и компанија прешли у Венецију и ја сам тамо био редовити гост. За свако мјесто је значајно гдје тко сједи и одсједа, гдје се тко окупља. Ако се то зна онда се може рећи да мјесто има душу. Ето, тако, умјетници у Новом Травнику најчешће пију каву (у ових неколико посљедњих година) у Венецији, као што то у Витезу чине у Кактусу.
Откуда је дошао, доиста немам појма. Углавном појавио се, као да је из земље изишао, на ономе дијелу гдје је данас кафе Милано, прочистио грло као сваки добар говорник прије почетка и почео.
- Становништву бе-ха поред осиромашеног урана заосталога након НАТО-ових зрачних удара, пријети и кравље лудило и нуклеарни отпад којега је ускладиштила међународна нуклеарна мафија… Велике су количине лијекова којима је истекао рок употребе депониране у бе-ха као у какав трајни отпад.
Онда је слиједило нешто као рецитирање, барем сам ја тако схватио, па сам тако и записао (могуће да ми је нешто промакло).
- …просјечан је гори од доброг
- а и добар није добро бити
- и зато не дозволи да ти кажу:
- ти си добар дечко
- већ си уобрази да си генијалан
- и лутај будан по
- стадионима свијета сретан
- сањајући снове своје…
Фрањо упита Мамушу је ли му човјек познат. Негдје сам га виђао, али не могу се сјетити гдје, мучи се Мамуша. Био је два пута на твојим изложбама, појасни Фрањо. Ма је ли то онај што је купио ону малу сличицу? Нитко је није хтио ни погледати а он без икаква поговора извади тисућу марака и плати. Јест то је тај. Па што му би? Отиш’о од себе, расто се сам са собом, поетично објасни Фрањо, а онда они заборавише на Нику који је куповао слике, јер је очигледно било да тај више неће куповати слике, а управо је наишао један подузетник из Грахова који је знао што вриједи у сликарству. Једино сам ја наћулио уши и слушао Нику, осмјехујући се љубазно дошљаку.
- Апокалиптични страхови су вас преплавили. Катаклизма слиједи. Атомски рат нам се смијеши, а кроз озонске рупе нас гледају ванземаљци. Све велике странке имају своје агентуре. Шпијуни и шпијунке свуда су око нас. Апсолвирали смо страхове од куге глади и рата, не бојимо се злих божанстава, демона, дивова, вјештица, вукодлака, вампира, али бојимо се огромног незнања… Кости с жртвеника бога Јаровита спасиле Мерцедес…
Чувши ову посљедњу реченицу скочио сам са столице исто да ме је уболо шило. Анто Мамуша и Фрањо Ковачевић ме изненађено погледаше. Што ти би?!?!?! Ништа, ништа, овај луђак… Изгледа се он зајебава са свима нама, кратко и несувисло објасних своју чудну реакцију. Више нисам слушао Нику. Замислио сам се. Нешто у свему није штимало. Човјек је цитирао мене. Тог прољећа написао сам чланак под називом Кости спасиле Мерцедес, а у поднаслову је стајало: Како су кости с жртвеника бога Јаровита спасиле украдени аутомобил. Објављено је то у регионалном листу за пословну комуникацију ПРОФИЛ у мојој колумни која је једно вријеме ишла под називом феноменологија глобалне свакодневице.
Човјек је изгледа читао оно што сам ја писао. Није то ни чудно ни забрањено. Није забрањено ни цитирати, али како забранити луђаку да вас цитира у своме несувисломе митингу. Он је заправо све што је говорио негдје прочитао, али једно су уџбеничке дефиниције а друго аутентичне формулације као кости с жртвеника бога Јаровита спасиле Мерцедес. То сам могао само ја написати и спојити. Јер ја сам открио жртвеник бога Јаровита и кости у пепелу. Ма није то проблем – мислим то с ауторским правима. Не плагирају само луђаци. Сви ми што пишемо углавном плагирамо. (Не можете све ставити под наводнике). Проблем је у томе да више нисам знао је ли ја пратим Нику или он мене. То је проблем. До тада сам мислио да ја водим игру…
(Уломак из романа: Фијама или сликање залеђа)
|