|
Готово четири десетљећа била је незамјењива на глазбеној сцени и својом пјесмом годинама пунила концертне дворане и срца своје публике.
Нема Босне без севдаха, а један дио тог севдаха, утканог у пјесму, везан је за име Наде Мамуле. Она је дио босанске севдалинке, дио онога правог глазбеног мерака, и све љепоте те пјесме. Њен пријатни алт прилично је познат у Босни и Херцеговини, Хрватској, СЦГ, а слушали су га многи и у Еуропи, али и шире. Ријетко тко ће успјети надахнуто и са срцем отпјевати старе добре пјесме: „У ђул башти“, „Босно моја“, „Мујо кује“, „Омер беже“, „Дјевојка соколу“, „Свака мајка која кћерку има“, као што је то успијевала Нада Мамула. Пјесмама је „лијечила рањене душе“, а многи људи које је она забављала и увесељавала сјетит ће се да је њен лик више од свега красило то што је особито цијенила људе, и они су то дакако осјећали.
|
Нада Мамула
|
|
Нада Мамула рођена је у Београду 9.1.1930. године. Гимназију завршава у Сарајеву, а пјевањем се почела бавити 1951. године. Животним и пјевачким стазама кренула је након свршетка Другога свјетскога рата, почетком педесетих година прошлога стољећа…
– Знате никада нисам ни сањала да ћу тако дубоко и толико дуго остати везана за Босну, говорила је почесто Нада. Случајно сам допутовала у Модричу, за вријеме зимског распуста 1947. године. Сестра ми се удала, њен муж је био ветеринар, који је тамо био добио службу. И ја им дошла у госте. Становали су код једне Нане. Она је имала сина Мујкана и снаху Азизу. Ех каква је та Азиза била! Не знам да ли сам икада љепше чељаде видјела. И тако први пут сам сјела поред мангала, видјела како се суче и прави пита, видјела синију…
Нада је ту босанску пјесму завољела још као дјевојчица, живећи у Београду. Имала је пригоду да слуша Вуку Шехеровић. Слушала је одлазећи у школу. Била је ту једна кавана са баштом, тако да је почесто стајала, одушевљена њеним пјевачким гласом. Након тога слушала је и на концертима. Чинило јој се да је сваки дио њене пјесме упијала јер та босанска пјесма је ушла дубоко у њу.
Пјевачку каријеру започиње у Радио Сарајеву 1953. године. Као рођена Београђанка, млада, тек вјенчана, пошла је и она у Сарајево са мужем, који је ту такођер дошао радити. У једном интервјуу истакнула је:
– Супруг Никола и ја слушали смо једном радио у мензи, гдје смо се хранили. У то вријеме ријетко је ко и посједовао радио-апарат. Запјевушила сам пјесму која се емитовала и одједном саопштила мужу. Одох и ја сутра на аудицију! Па што буде, џа или бу! Није се бунио, јер је био сигуран да нећу успјети. Вјеровао је да ја немам шта тражити у Сарајеву гдје су најбољи пјевачи севдаха. Отприлике понашао се као ајде иди, богати, ријеши ме се. Но примили су ме отпрве!
У то вријеме, у Сарајеву је водећи пјевач био Заим Имамовић. А пјевале су тада дакако и Зумра Мулалић, Радмила Јагодић, Зора Дубљевић… Након тога им се придружила Нада, дошли су и Беба Селимовић, Зехра Деовић и Сафет Исовић. Добро је примљена. Уз потпору својих колега, засигурно лакше је успијевала савладати препреке, које је и касније сретала. Путовали су заједно, и под свакаквим увјетима, Чак и трактором, или под церадом камиона, воловским колима. Пролазило је вријеме док није „ухватила“ босанску пјесму. А прошле су и године док, с правом, они што знају што је пјесма и који је цијене, нису истакнули да ту севдалинку Нада Мамула одлично, можда и понајбоље пјева. Поносно је говорила:
– Мој муж није Босанац. Мамуле су из Хрватске, Горски котар. Но чујте ја сам пресретна што су сви мислили да сам Босанка! То је била права потврда за мене. А када сам путовала у Бања Луку 1953. године, била сам престрашена, јер је тамо била строга публика. А право да буду строги је традиција лијепе пјесме. Исто је било и са Мостаром. Па, тамо је настала „Емина“, па и њима Шантић даје морално право да буду строги оцјењивачи. Након тога слава је почела. Али ми смо је стицали на посве други начин од овога данас. Гостовали смо обично по домовима армије, и то тамо гдје Радио Сарајево нађе за сходно. Ја и моје колеге били смо пјевачи под платом, и када би гостовали добијали би и хонорар, у то вријеме почесто смо ишли на гостовања и тракторима, камионима. Једном смо се нашли у блату до гуше, извлачили су нас, малте не. Али задовољство је било пјевати. Долазак пјевача био је догађај. Након концерта, окупљали би се највиђенији људи из мјеста, да би провели неколико сати са нама.
У то вријеме педесетих и почетком шездесетих година, људи су се окупљали под бандерама, јер на електричним стубовима су били инсталирани звучници. И точно се знало када је на Радио Сарајеву емисија са народним пјесмама. Ако би у којем случају нестало струје, слушатељи окупљени под стубовима, били би разочарани. Гласно би негодовали. Када би онај што управља „разгласом“ закаснио на свој „радни задатак“, а емисија са народним пјесмама почела, могао је очекивати погрде. Са Сарајевом је била у дубокој и присној вези. Вољела је и град и људе. Ту су јој остали пријатељи које је упознала тијеком петнаест година живљења. Сарајлије су је изабрале за свог доживотног почасног грађанина. Све се то остварило до 1966. када се слиједећи мужа и његову службу, вратила у Београд. Но и потом у Сарајево је увијек радо долазила и гостовала. Родни град увијек је носила у срцу, али никада није говорила да је Београђанка илити ово, оно. Примјетила је да људи који су је годинама познавали, на упит, је ли стварно није Босанка, када каже, осјећали су се као да су разочарани, преварени…
|
Нада Мамула и Заим Имамовић
|
|
Концем шездесетих, те седамдесетих и осамдесетих година глас Наде Мамуле прошао је и свијетом. Чуо се и у забитим крајевима, али и у Америци, Еуропи, бившем СССР-у, Аустралији и Африци – Египту, Уганди, Кенији и Замбији. Све са жељом да нашим људима, које је живот упутио, ко зна из којих судбина, далеко од Балкана, од својих земаља, обитељи и пријатеља, да дочара барем дјелић завичаја. То је вели њен посао. Зато је ту у дворани. Заборављала је и 48. сати пута, и умор, јер може само замислити колико су ти људи прешли да их виде и слушају.
– То су за мене били велики догађаји и ту паре нису и не могу доминирати. Јер што очи и срце кажу, то новац не може да ти пружи. Не можете га разочарати, да оде несретан. Морате да пјевате најбоље што можете. Срцем. И не само у Аустралији, него и овдје. Људи су свугдје исти,
тврдила је почесто Нада.
Међутим, концем шездесетих година услиједило је доба „експанзије“ новокомпоноване пјесме. У почетку се, признаје, тешко сналазила:
– Покушавала сам се прилагодити тржишту и у почетку нисам успијевала. Можда и због тога што нисам била баш спремна да начиним велики уступак и у свој репертоар унесем баш све оно што је био тренд у новокомпонованој пјесми. А и да би се дошло до добре пјесме требало је бити хитрији, требало је трчати, можда вући неког за рукав. Ни композитори нису били спремни на сарадњу, јер су ваљда сматрали да њихове пјесме, треба да лансирају млади, непознати пјевачи. Можда су вјеровали да ја више не могу да направим „бум“, као неки анонимуси. На крају, сам себи рекла: Зашто не бих и ја! Мада сам се дуго опирала таквој одлуци. Видим на крају док ја размишљам о укупном квалитету пјесме, дотле други праве паре и славу, имају предност у концертним дворанама, радију и телевизији.
И опет је кренуло. Са Сафетом Исовићем снима новокомпоновану и популарну дует пјесму „Ој Сафете Сајо Сарајлијо“ којом се уврштава у новокомпоновани стил. Ту су и слиједећи наслови: „Остављена жена“, „Болујем ти мајко“, „Само ти“, „Гдје си ноћас када киша пада“, „Еј мало ја мало ти“, „Пјевај Лико“, „Сунце јарко помоли се“, „Хајде, хајде уколо“, „Смедерево граде од старина“. Остале су и њене пјесме о градовима као што су: „Ој Мостару мој бехару“, „Ој Мостару широк ли си“, „Сарајево мјесто најмилије“, „Босанка сам“, „Херцег-Босна“, „Колика је Јахорина планина“. Пјевала је и о ријекама као „Мошћанице водо племенита“, „Боса Мара Босну прегазила“ и многе, многе друге. Прву плочу снимила је 1957. године у ПГП. И сви наредни носачи звука „сингл и лонгплеј“ досезали би златни тираж, а било их је пуно и у многим кућама као што су: Југотон, Дискотон, Дискос и ПГП. Срећом, фонотеке радија и телевизије свуда чувају њене снимке. Велик број тонских записа остао је сачуван и у Радију Федерације БиХ – студио Сарајево. ТВ Београд је сачувала емисију под називом „Даме бирају“ из 1977. године у трајању од пола сата, гдје пјева пет босанских пјесама. Судјелују и Реихан Демирџић и Руди Алвађ који су задужени за босански хумор, те Недјељко Билкић. Требао је бити гост и Сафет Исовић, али због својих концерата није могао доћи. Ту је и емисија „Силуете“ из 1985. године гдје осим изведби босанских и једне новокомпоноване пјесме говори о својему животу и раду. Постоји и нешто Надиних снимака гдје је наступала на „Београдском прољећу“. Посљедњи ЦД са 19 севдалинки може се набавити у Београду.
Сурађивала је и радила са многима: Јозо Пенава, Исмет Алајбеговић-Шербо, Јовица Петковић, Антус Габриц, Тоша Елезовић – хармуникаши, те са народним и тамбурашким оркестром РТСА. На турнејама, фестивалима и концертима, прије свих на Илиџи наступала је и у дуету са Сајом Исовићем и Заимом Имамовићем те другима. Добитник је многобројних награда и признања, прије свих звање истакнутог умјетника - 1976. године, плакета РТСА за 20. година пјевачког рада 1973. године, као и са фестивала „Илиџа“, те фестивала у Сиску 1971, па „златни микрофон“ Радио Београда за 1974. и 1976. годину за пјевача године. Посједовала је плакету естрадних дјелатника Србије, и дакако признање Црвеног крижа за хуманитаран рад. А на почасном мјесту била јој је плакета града Сарајева за срцем отпјевану севдалинку!
Можемо истакнути да је отприлике овако изгледало „животно зрцало“ Наде Мамуле. Уз изузетног драгог и доброг мужа, проживјели су 35. година у браку, негдје до 1985. године када остаје без свога Николе. Иако нису имали дјеце, никада није било проблема. Он није био човјек који би је сачекивао, спочитавао, возио аутом, био покрај ње док пјева. Једно другому су чинили и лијепо организирали свој живот. Вољела му је причинити малу радост и весеље. У то вријеме била је и брижна кћерка, и јако емотивна особа. Уз њене концерте ишао је и топли пљесак, од којих се како је сама казивала, диже коса на глави. И сва она стајања на једној нози, путовања камионом, трактором, што се газило и блатом и снијегом, што се ишло од жељезничког колодвора до ледене дворане, све је то лијеп угођај јер је обожаватеље подигла на ноге.
Концем осамдесетих година коментирајући новокомпоновану глазбу говорила је:
– Сву музику свијета ја заиста волим, само не би требало превише форсирати само новокомпоноване пјесме, јер ми имамо од чега да стварамо нашу аутохтону музику. Нисмо без традиције. Да не идемо из Босне у свијет, да останемо у Босни. Ми морамо да останемо овдје гдје су најиздашнија врела наше музике. Видите ту је један Мостар, па Бања Лука каквих све пјесама о њима само има. Па Лика, Славонија. Зашто да онда идемо у некакву бестрагију и отуда да доносимо само стран звук нашем уху! Сада је другачије, не пјева се више народна пјесма. Данас одржите концерт, изађете на задња врата, публика на предња, и ником ништа. Готово завршен посао, сједају у кола и фију-у друго мјесто на другу тезгу. Готово све се своди на то хоће ли бити новца или не…
Дошле су тако и деведесете године, с њима и нова ратна збиља. А само прије пола стољећа и Надино дјетињство отео је Други свјетски рат. Невјерица, туга, зебња у њеном срцу, више јој нису дале запјевати. Од 1992. године живјела је са својом мајком Смиљом, повучено, избјегавајући медије и новинаре. Дакако, колеге је нису заборављале. Недјељко Билкић ју је учествујући у ТВ емисијама почесто поздрављао. Сафет Исовић у „Башчаршијским вечерима“, љета 2001. у Сарајеву истакнуо је једном пригодом и љепоту Надине пјесме. Листопада 2001. године, предосјећајући да јој се ближи крај, зажељела је да и њен одлазак протече скромно, без велике медијске позорности, у кругу обитељи и пријатеља. Преминула је 11.X. у једној београдској болници, и нашла спокој не у Алеји заслужних грађана, већ по особној жељи, покрај својих родитеља на београдском Новом гробљу. Па ипак београдски тисак и електронички медији растали су се од ње са по неколико скромних редака. Потоње што је понављала пријатељима било је:
– Пресретна сам оним што сам постигла и више од тога не тражим ништа. За моје име се зна, за моју пјесму се зна. Нека ме памте само по пјесмама мојим!
Памтимо је са надом да је ово подсјећање ипак било неизбјежно.
|
|
Задња измјена: 2005-12-26
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|