|
Био сам задовољан напретком. Једва сам чекао наш сљедећи сусрет.
– И, јесте ли се сјетили ичега новог?
Моје питање га је, јасно му се то читало с лица, збунило. Требало је проћи неколико минута прије него је проговорио.
– Чега сам се то требао сјетити, докторе?
– Било чега везаног за наш посљедњи разговор.
– Не знам на што мислите.
– Ваш боравак у шуми, сусрете са звијерима, оца, мајку…
– О томе никад с вама нисам ни ријечи проговорио.
Покушао сам спустити лопту.
– Добро, уосталом није ни важно, можда се радило о неком другом… Ипак, реците ми сјећате ли се оних дана кад сте дошли код нас?
– Сјећам.
– Онда сигурно памтите да се били повријеђени. Знате ли како сте рањени?
– Посљедње чега се сјећам је да сам изашао из таксија…Ваљда ме, док сам прелазио улицу, оборио неки аутомобил…
– А послије… Ране су вам већ биле у фази цијељења. Јасно је да након удеса нисте дошли право нама.
– Послије? Мрак, само мрак…
– Тама се једнога дана ипак разишла. Шта сте тада угледали?
– Лица, мени потпуно непозната лица. Уосталом, није ми све ни било потпуно бистро. Понекад не знам, јесам ли све то стварно видио, доживио, или ми се то само снило.
– Добро, та лица, ти људи које сте виђали тих дана, је ли се иједно урезало дубље у вашем сјећању?
– Нека и сада памтим… лице једне болничарке… Сјетио сам се! Био сам непокретан, везан за кревет… Једна од њих, која ме његовала… чинила је то некако лакше… Увијек насмијана и ништа што је требало урадити није јој било мрско, нити тешко…
– Нешто смо ипак постигли. Та болница, гдје сте лијечени након удеса, је ли била већа или мања од ове наше?
– На то вам питање нећу моћи одговорити… Када сам примљен, вјероватно сам био без свијести... а, већ сам рекао да сам био непокретан.
– Ипак, кад сте напуштали болницу?…
– Не памтим да сам је напустио...
– Па како сте онда овдје?
– Не знам.
При новом сусрету, то сам већ био претпоставио, „ништа му није било познато“ о садржају претходног. Поново је то био припрости љубитељ народњака. Цијели разговор свео се на крпице сјећања: крава звана Шаруља, мајчине басмене димије, басамци којима се пење на спрат родне куће, сехара из које крадом од мајке узима и гледа очеве фотографије и сланог окуса суза које језиком купи с горње усне… Ко зна гдје и кад би се то завршило да га нисам прекинуо.
– Добро, то су сјећања која памтиш и то нам до сада није пуно помогло. Него, занима ме, сањаш ли шта од кад си у болници, овдје код нас?
Оклијевао је.
– Не знам шта би ти рек’о… Можда сањам, а можда и не сањам?
– Како то може бити? Или сањаш или не сањаш, нема трећега.
– Е, видиш, вако ти ја то тумачим. Да не пијем оне ваше лијекове, рек’о бих да сањам, али ако је то од њиха, то што ми се кад спавам причиња, онда то није сан. То је нешто к’о код оних наркомана… зове се фатаморгана, мен’се чини. Јел’ тако?
– Можда је и тако, али то сада за нас није важно. Можеш ли ми шта од тога испричати?
– Бојим се, забудалекат ћеш ме?
– Ту сам само да ти помогнем, да откријемо тко си, одакле си. Ништа што кажеш неће и не може ти одмоћи. Насупрот, човјек је у сну ближе стварности него што мисли.
– Добро, кад је тако. Ето, докторе, то ми се понавља скоро сваке ноћи, мислим тај сан. Сањам и видим се, знам да сам то ја, препознајем се, али нипочему то ја не могу бити. К’о живим ти ја у неком великом граду, неђе у иностранству, так’и и толики’ градова у нас нема. И обучен некако друкчије, господски… машна, ташна, скупо одјело, фине ципале… Јутро, излазим ти ја кроз нека велика врата на улицу, а оно, да те Бог сачува, гужва к'о у мравињаку. Не знаш јел’ више људи ил’ аута. Лудница једна.
Сједнем ти ја у такси, и хај-хај, добар сахат вожње, а никуд из града да макнемо. Шофер устави прекопута неког небодера… Ја чудне ли зграде. К’о наузнак постављена кутија шибица, сва равна и од стакла… Ја излазим, и к’о муха без главе, полетим преко цесте…
Зашутио је. Шутња је потрајала и почела прерастати у нелагоду.
– И, шта онда бива?
– Ништа. Само мрак…
Одлучио сам да ту завршимо.
„Ништа. Само мрак!“
Очигледно, испричани сан „једнога“ претходио је оном што се догодило „другоме“ и чега се он сјећа као стварно доживљеног. Сан и јава, сан или јава? Свјесно и подсвјесно, испреплићу се и настављају. Поцијепана, подвојена личност… За једног је сан јава, а за другог јава вјеројатно само сан. Само, шта је сан, а шта јава? Кључно питање које може помоћи да поцијепано спојимо у неподериву цјелину. Ако то успијем, загонетка идентитета Н.Н. бит ће ријешена сама до себе. Одгонетка енигме, схватио сам, потурена ми је наизглед сувише ноншалантно. Је ли то била СОС порука, сламка за коју се држао Н.Н., а чију сам другу страну ја требао прихватити?…
– Ко ће јаче повући и дохватити се своје обале? – питао сам се не без зебње.
Знао сам да ме сутра чека „онај“ што га је приликом претрчавања улице оборио аутомобил.
Одлучио сам, овај пут, без увода пријећи на његове „снове“.
– Занима ме, сањате ли икада болницу, ону гдје сте лијечени након удеса?
– Никад, заиста никад.
– А нешто друго?
– Друго?… Да, сањам нешто, нешто што ме ужасно збуњује, мислим чак удаљава од сјећања на мој властити живот. Бојим се да ћу, ако се то настави, заувијек завршити у некој умоболници.
– Хоћете ли ми о томе причати?
– Ако инзистирате… иако и тада нерадо. Више су то ноћне море, снови који ме ужасавају, доводе на ивицу очаја и растројства.
– Кад их подијелите са мном бит ће вам лакше… Вјерујте ми. Ако буде толико тешко, можемо прекинути у сваком тренутку, кад год ви зажелите.
– Уреду… То што сањам није цјеловита прича, ради се о сегментима, дјелићима туђег живота. Разбацани су, сањам их без кронолошког реда, и, да будем искрен не знам како их поредати, што је ближе почетку а што води крају.
– Знате ли, можда, кога сањате?
– Не, и то је мистерија. Као да се ради о СФ филму у коме играм главну улогу. Наиме, тај којега сањам има мој лик, али мени потпуно непознат живот, који се збива у мени непознатој земљи, у неко сулудо вријеме које нисам у стању смјестити у неку одређену епоху.
– За снове те атрибуције нису битне, сањамо у метафорама које нису нимало транспарентне, чије значење је понекад веома тешко одгонетнути.
Хоћете ли сад почети?
– Ето, понекад сам дијете… од око шест-седам година, живим у некој малој кући необичне архитектуре, у планинском селу, сам с мајком, без оца… Оца се сјећам само као лика са пожутјелих фотографија које гледам кришом, ноћу уз пламен свијеће… И притом плачем без јецаја. Дању идем у школу и учим неку непознату повијест бескрајног низа ратова… Онда наступа празнина… Дуга… Без адолесценције, без дјевојака, спорта, забава, без жена…
– Је ли то све?
– Не… Рат…
– Онај из повијести у школи?
– Не, не тај рат. Рат који се још није догодио, или се збио док сам ја након удеса лежао без свијести. Ратује се без правила, без супротстављених војски… свако против сваког, сусједи међусобно, наоружани против голоруких, униформирани против цивила… Глад, болести, смрт… Смрт, смрт, смрт, смрт… Смрт и лешине. И послије опет ништа. Празнина, мрак…
– Хоћете ли да прекинемо?
– Не… Није тако тешко. Наставит ћу. Смрт… лешеви, мирис барута и воњ устајале крви. То ме извукло, разбило таму, испунило празнину… Избауљао сам испод гомиле лешева и отпузао у ноћ, у мрак шуме. Мрак ме спасао… Ту је крај. Крај ноћним морама. Редовито, чим се дочепам шуме, снови престају па утонем у сан без снова.
За тај дан разговор је био завршен. Сутрадан ме је чекао онај други, љубитељ народњака и његови снови.
– Прошли пут, сјећаш ли се, причао си ми о сну, животу у великом граду и прометном удесу, како те је док си претрчавали улицу оборио аутомобил а ти изгубио свијест и потонуо у мрак.
– Сјећам…
– Па, има ли наставка?
– Има, само не знам је л’ наставак? Све је некако исјецкано па смијешано, баш к’о сатараш…
– Причај како ти падне напамет, редосљед није важан, ја ћу то касније пробати спојити у цјелину.
– Нема се ту баш шта пуно причат’… Непокретан, данима у кревету, оном с оградицом к’о за бебе. Око мене сестре и доктори к’о на корзу, само шпартају… Хм, јест била једна, онако право згодна. И брате добра, мислим душевна, ништа јој се није гадило деверат око мене. Пере ме, брише, носи ми, да извиниш, оне гуске и патке, знаш, да не би иш’о подасе, а све се смјешка… к’о да је, небуд’ примијењено, конобар.
– Је ли био још неко кога се сјећаш?
– Ма, био је један. Не знам ни ко је, ни шта је. Често се мот’о по болници, увијек уз оне најтеже болеснике.
– Доктор, болничар?…
– Ма, јок. Цивил…
– Је ли разговарао с тобом?
– У почетку, оно кад сам тек био себи дош’о, није. Касније… јест.
– Онда сигурно знаш ко је?
– К’о, рек’о би неки поп, а опет и није поп. Мислим, није ко ови наши. Они ходају у оним црним мантијама, бар кад су на дужности… Овај обучен обично, не би га ни по чем’ запазио међу другим цивилима.
– И, шта ти је говорио?
– Нешто је тушио, о душама, нисам га баш све ни разумио.
– Препричај ми то, онако како се сјећаш из сна.
– Добро, само ме немој посље зафркават’. Каже он мени ’вако. Кад је Бог ствар’о свијет, одлучио да створи и људе. Ал’, чућеш ти сад, прије чојека, Бог створио и рај и пак’о, створио душу, таман толико душе колико може стат у рај и у пак’о. Како је који чојек постај’о, Бог му удјели дио душе… Али, не лежи враже, ђаво оно наговори жену да чојеку дадне да проба јабуке. Отад га више ништа у том није могло заутавит’. Што више ужив'о у јабуки, више се свијета множило, док оно једном, Бог се побоја да му неће бит доста душе што је створио. Куд ће – шта ће, смисли, па једну душу у два чојека. Ал’ да не буде запетљанције, уреди он тако да пола душе добије чојек који је рођен на једној страни свијета, а другу половину онај на другој страни. Кад један спава, други будан. Ипак, једно је једно, па онда оно што онај тамо док је будан ради, шта се с њим догађа, то онај други тамо сања док спава, и све тако у круг. Кад један од њи’ умре, половина душе одлази у небо и чека да се сједини с другом половином. Онај други од тог тренутка остаје без снова. А кад и тај дође на ред, онда се душа поново споји, па ил’ у рај ил’ у пак’о. Е, слушај сад, шта ми тај прича. Пита он мене, шта ће бит’ ако је један заслужијо рај, с други пак’о? Душа је једна… Ако се покајеш још док можеш, душа ти оде у рај. А, питам ја онда њега, шта ће бит’ ако онај други није заслужијо рај? У томе и јес’ штос, он ће мени. Ако је он већ мртав, то ти је задња прилика да одеш у рај, а ако је он жив, шта те брига, покајањем си резервис’о души мјесто у рају… Ето, то ти је то, што ми је онај причо… Него, има ли шта у томе, докторе, шта ти мислиш?
– Снови, к’о снови… У сну је све могуће.
Нажалост, ни с посљедња два разговора нисам постигао очекивани ефекат. Прибојавао сам се повући посљедњи адут и активирати план „Б“. С тим нисам намјеравао журити.
За сљедећи разговор „обојици“ сам, на крају приче о сновима одлучио поставити само по једно, исто питање.
– Хоћемо ли наставити тамо гдје смо стали, вашим бијегом од смрти?
– Нажалост, то је све. Сви моји снови тиме се завршавају.
– Још само једно питање. Сјећате ли се можда дана, датума кад се то збило, кад сте испузали испод гомиле лешева и отпузали у шуму?
– Превише тражите. Задњи датум кога се сјећам, био је раније, не знам колико дана прије. Памтим га по великој збрци у мјесту гдје сам боравио, неописив каос, као пред судњи дан. Та збрка, тај каос збио се једанестог јула хиљаду деветстотина деведест пете.
Ни „други“ ми није могао пуно новога казати. Није знао је ли се покајао и души обезбиједио мјесто у рају, једнако као ни датум кад је поново потонуо у потпуни мрак. Посљедње чега се сјећа било како га на колицима возе на операцију. Било је то једанестог јула хиљаду девесто деведесет пете.
Морао сам активирати план „Б“.
Видео-записе наших разговора сам измонтирао у двије одвојене цјелине, снове „првога“ налијепио сам на сјећање „другог“, и обрнуто. Изгледало је да се ради о континуираним снимцима наших разговора и „њихових“ сјећања.
„Филм“ сам му приказао без икаквог увода. Најприје једну, па дугу верзију.
– И, ко сте ви заправо? – упитао сам кад се врпца зауставила.
– Не знам. Вјероватно сам за трајно изгубио памћење. Због јаког ударца у главу.
– Не питам како се зовете, мислим који сте од њих, који од ове двојице чије смо приче управо одгледали?
– Није вам јасно?… Сеоба душа…
– Говорите о метампсихози, реинкарнацији?
– Не знам зове ли се то тако и је ли то баш то… Ви у то, докторе, изгледа сумњате? Мислим на то с душама…
– Нисам имао, мислим особно, такво искуство.
– Управо о тому се и ради, лично искуство… нешто особно доживљено.
Догодило се у истом трену, истој секунди, срце нам је обојици стало једновремено. Двије половине душе су се спојиле и винуле у небо,… а онда, једно је срце поново закуцало… и душа се вратила тијелу. Цијела у једно тијело…
Зашутио је.
Стрпљиво сам чекао хоће ли још нешто казати. Коначно је проговорио.
– Докторе, хоћете ли ми помоћи? Кажите ми, молим вас, како да се покајем. Не сјећам се је ли он то успио учинити.
|