|
XII
слегнеш раменима
и мисао побјеже
с леђа ме подсјећа на крај
тако близак
те руке што сију прашину
коју пљускови претварају у блато.
и кад помислиш да је све нестало
из те самоће,
и кад помислиш да се са
смањењем вида
дужи на земљи
сјенка која буд-за-што
може запалити дрво
нестанка.
и кад помислиш да је уморан само
онај што дуго гори.
XIII
не треба ли мислити и на сол
и на своје.
на све што зрно по зрно
нараста упркос тешкој
руци сијача сјемена.
ништа није препуштено случају.
објешене воћке ником не чине зло.
од каквог ткива су родитељи?
XIV
напољу растанак од прашине изазива
збуњеност.
мрвице времена нашле су ту уточиште.
треба ли се томе смијати.
не почиње ли тако
пораз.
ко за кога ради.
ако начулимо ухо
чућемо крик таме.
није у питању свјетлост. живим.
са ријечју коју нико не изговара.
XV
све лишће пење се према дрвету.
тако се отварају
врата времена.
око је у свом горњем дијелу
бог којим пролази ишчезнуће.
вид није преплављен.
понавља се животињом сљепила
гдје је конопац који нагони вјетар да прозбори.
има извјесног расипања у
даху ствари.
корачамо напријед.
озада животиња ишчезава.
XVI
кад би икар овуда прошао
сигурно би се стропоштао.
вољели бисмо му исплести
врсту густог грма.
лако је горе се попети
са таквим угледом.
у ишчекивању
кућа дрхти.
познајем старца који
звони на врата.
дроњак облака
залијепио му се за кожу, с једним
зраком
сунца унутра.
XVII
нисам ја тај који поставља сва
ова питања.
она силазе скупа са повечерјем.
отуд такав дим који се диже
не само с брода.
отуд и нож
крај зоре.
животиња невидљива голим оком
што забија њушку у празно.
ту таласамо тугу за пићем
ту успављујемо црни дух морнара.
одатле се искрцава мљекар таме.
Са француског превела: Јасна Шамић
|