|
Драги Алија, захваљујући Хамици и Секи, надам се да ће ово писмо доћи до Тебе.
Најприје:
Честитам Теби и госп. Кларићу, те свим прегаоцима на лијепом дару овом граду (а, међу осталим, и мени) – на часопису МОСТ. Можда се сјећаш: од првог броја до задњега, прије рата, био сам члан редакције, а задњих 11 година и предсједник савјета „Моста“ па лако можеш разумјети у коликој мјери сам везан уз њега, у коликој сам га мјери заволио. Зато вам пуним гласом, од срца, честитам на овом лијепом подвигу, који ће, сигурно, остати забиљежен у нашем будућем Мостару.
Свиђа ми се техничко уређење, посебно сам задовољан што МОСТ има број 90 (1), тј. што се тиме означава континуитет. Јер ја мислим да све што се ради у овом граду мора бити усмјерено свједочењу о његовом континуитету; за мене нема ни лијеве ни десне стране Мостара, ни ових овамо, а ни оних тамо, за мене је то само један град, град мојег дјетињства, моје младости, моје зреле доби, а, покушавам да вјерујем, и град моје дјеце.
Сад нешто сасвим пријатељски. Увјерен сам, да наше лијепо дружење у Загребу иде у прилог Твом вјеровању да Ти могу само пријатељски говорити:
Потпуно сам свјестан да, у ситуацији у којој си, ниси имао много ширине у одабиру сарадника, те да си, с обзиром на то, учинио највише што си могао. И на томе Ти, поновно, честитам. Молио бих Те, Алија, да без обзира на тренутачна доминирајућа расположења, па ни на она која ће се (можда) покушавати наметати, да и даље водиш рачуна да структура сарадника одражава структуру нашег града, онаквог, какав данас није, али каквог желимо. Ако се сјећаш, то се раније покушавало чинити.
Врло ми је драго да сте задржали рубрику „Вријеме које не пролази“. Сјећаш се како је та рубрика била његована у ранијем МОСТУ, те да је већи број запажених прилога у њој објављен.
И још нешто: МОСТ треба да свједочи о трајању овога града и онима који ће доћи иза нас. Зато, мислим, треба бити врло опрезан да данашња расположења, послије свега болног, ужасног и још свјежег, не превладају.
Знадем да је тешко и да захтјева велику мудрост налазити праву мјеру, а ја морам рећи, да је та мјера – уз неке невелике изнимке – у овом броју и пронађена.
Јако ми је жао да нисам присуствовао промоцији, али се захваљујем на позиву, којега ћу чувати меду драгим успоменама.
Захвали се, молим Те, господину Кларићу на послатом примјерку МОСТА и написаној посвети. А онда, поново Те молим, поздрави много од мене: Тиџу Карабег, Сафу Чишића, Јусу Никшића, Златка Тановића, Салиха Трбоњу, Алицу Билића – ама све познате мостарске фаце, свакога кога се сјетиш.
На испраћају рахм. Нани Љубовићу видио сам много Мостараца, за које сам знао и за које нисам знао да су још овдје.
Господе, зар ћемо се видјети само приликом погреба?!
Пуно Те и пуно Вас поздравља
Владо Смољан,
бивши градоначелник Мостара
|