|
Да, то су поеме Екремове које сопственим патхосом надграђују очекивања рецензената. Јер, када добих ово питко ткиво на читање, очекивах Мацића којег познајем, онога Мацића којег сам ишчитавао у МОСТ-у и ранијим књигама, али не, овдје је један нови младац из Коњица који сопствене трауме исијава на папир ријечима:
„Дјелују превентивно,
ваде здраве зубе“
или
„На краћем ланцу
пас дуже лаје“
односно
„У име оца… писца
и сина… штампају
А духа… немају.
Аферим!“
Ове „пјесме од афоризама у форми дистиха“ како их сам аутор и дефинира су можда чак и вице верса- „форма дистиха афоризама унутар пјесама“ или чак „афоризми пјесама у форми дистиха“, али не вјерујем аутору а чак ни самоме себи. И коме да вјерујем? Нараслом, слојевитом приступу освјештењу Доброга Бошње овдашњег који користи све форме изражавања (када не може другачије свакодневном глупошћу осупнут!?) како би пронашао „лијек против суноврата који се већ десио!?“ а гори је од ратне патње: Покушај успоставе система и друштва који није ништа друго до покушај реализације сулудих накана пропалих ђака и лијених сељака да дођу до енормног богатства нелегалним начином (али и путем). Екрем Мацић није само пјесник али ни афористичар јер свака, ама баш свака поема (као и афоризам) у новореалистичком облику презентације чуђењу што стреми јесте и колумна. Да, колумна духа овдашњег који говори:
„Оштетише ми вид:
у очи ме лажу!“
или
„Уби ме пропух
у првом отвореном граду.“
односно
„Шта хоћеш!?
Рат је стао
Заузимајмо положаје!“
Или чак снагом нове визије рецентних дешавања:
Коментар о агресији
Значи, може се констатовати
да је вук насрнуо на јање
покушавши га задавити.
Приговор, господо,
имајте на уму
да је вук испровоциран
(посебно његови очњаци)
јањећим млијечним зубима.
Закључак:
Ако јање, убудуће,
буде блејало на вука
неко ће остати без вилице.
И, како дефинирати ове поетско- афористичко- иритирајуће- блафсемично- богохулно- бриткојасно- наглашено- квалитетно- квантитативно урађене форме унутар поетике пусте. Да, рећи ћемо да понекад, не његовом кривњом, наивност прелази ону границу подношљивости, али можда то Екрем Мацић и намјерно ради како би нас припремио за слиједећи стих који само што није… Разумије он све то… И покушава (не само себи) показати како ми можемо, смијемо, умијемо… само да хоћемо… Револуције више не постоје а нико власт не предаје без ратова… Мислим на идеолошку борбу (Тита ми, ни на било шта друго!?)… Мацић не позива на нове ратове, али пРозива и бори се. Ништа му друго не преостаје јер…
„Од писања се не живи –
Зато читајте!“
Мацића.
|