Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 186 (97 - нова серија)

Година XXX мај/свибањ 2005.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Атиф Кујунџић
Повијест, хисторија и прекрајање књижевности

Реагирање поводом текста:
Лажна и уврједљива прича о Краљици Катарини Косачи
с наднасловом:
Прекрајање повијести у режији Ибрахима Кајана
Дневни лист, Тједник, субота, 19. ожујка, 2005.
Пише: Ивица Глибушић

Књижевност, умјетност ријечи, усмена и ауторска, епска и лирска, проза и поезија, етц., али: умјетност. Реализирана lege artis у најразличитијим формама, због снаге инвентивно-креативног духа вјечно је у оптици подозривих.

Повијест и хисторија, за некога исто, за друге различито, али неспорно: друштвена наука с изграђеном примјереном методологијом истраживања, прикупљања и изучавања грађе, анализе чињеница, излагања постигнућа и спознаја.

Али, књижевност и повијест – заувијек: само су књижевност и само повијест и опције паралелних свијетова који се не додирују и кад један о другима знају и зато је Глибушићево бављење мојом маленкошћу, крајње споредно. Потом, Ивица Глибушић се није обратио часопису МОСТ, који је објавио текст, већ је писао у својој новини кад је за то дошло вријеме.

Повијесна, хисторијска факта су егзактне, доказане повијесно хисторијске чињенице, али умјетничко дјело, ма колико наслоњено на повијест и хисторију и нужно хисторично као умјетнички чин – није хисторија, јер има своју хисторију, између осталога. Затим, хисторија је нужност по себи и политичкој вољи побједника, а умјетничко дјело продукт нужности и виталитета слободе духа.

У претходном је и одговор на питање
зашто:

Повијесни контекст
и
Кајанова дјелатна књижевна ријеч

(као наслов есејизираног приказа Кајанове драме и романа у часопису Мост)

Дакле, управо, како би биле отклоњене и потенцијалне недоумице око елементарних питања: аутономије књижевног умјетничког дјела које подразумијева неупитан хуманистички знак, слободу у прилазу и разумијевању човјека и његове позиције, те чињеницу, што исто израста из повијесног контекста и лијепога броја података о животу и смрти босанске краљице – Катарине Косача, оно и не може утјецати у смислу и значењу: прекрајања повијести – макар и у режији – признајемо: веома вјештог и увјерљивог аутора Ибрахима Кајана. Јер, шта можемо, повијест се догодила раније, а умјетничко дјело post festum и сада, и свака забуна може настати само у одсуству разумијевања стварних разлика, односно: у морбидном и ригидном уму, или, не дај Боже: задњој намјери и настојању аутора.

Али ако се то догоди, на том мјесту, растајемо се и с чињеницом да говоримо о умјетничком дјелу. А нешто од тога, догодило се, барем ако читамо текст који је повод овом реагирању.

Наиме, осим свега што о њој зна или не зна – јер: крхко је знање, Босна и Херцеговина цијени, поштује и воли своју краљицу Катарину Косача на коју тако трагично личи и то је врхунаравни људски и умјетнички захтјев којим се руководио аутор Ибрахим Кајан пишући драму и роман.

У самом наслову приказивачевог (мојега) текста то је казано ради нужног разграничења и елиминирања излишних питања, као и евентуалних инсинуација. Јер, знамо ми нас.

Ранка Мутевелић: Босанске шаре

Ранка Мутевелић: Босанске шаре

* * *

Међутим, то се ето ипак догодило. Можемо узнастојати у разумијевању догађаја, али то не мијења опаку чињеницу према којој неупитно: постоје људи који су спремни нехумано и непотребно побркати факте до стварања неугоде и миљеа у којем ће се политички одлучивати о умјетности! Читање приказа драме КАТАРИНА КОСАЧА – ПОСЉЕДЊА ВЕЧЕРА, (а објављена су само моја два текста!), у Глибушићевој интерпретацији одражава анимозитет и мјеру тобожње вјерске нетрпељивости спрам католичанства, или чак: доказа о стварној мржњи аутора и интерпретатора његовога дјела. Наравно, то је бесмисао и о тако чему не може бити ни говора, јер, Кајан и Кујунџић су људи који живе без задње намјере и с позитивним предзнаком опстајућег свијета. Попут Босне. Без заштите и громобрана.

Али, кад ствари крену једносмјерно, може се стећи и дојам како је, Кајан особно, написао ДА ВИНЧИЈЕВ КОД, а интерпретатор Кујунџић доживљавајући и есејизирајући његову драму, роман и представу, чак је некоректно, егзалтирано и безобразно подржао одрицање, порицање и наказно интерпретирање библијског текста.

* * *

Као аутор покушаја и у значењу: есеја, насловљених: БОСАНСКИ ВЕЗ ИБРАХИМА КАЈАНА и ПОВИЈЕСНИ КОНТЕКСТ (1.) и КАЈАНОВА ДЈЕЛАТНА КЊИЖЕВНА РИЈЕЧ (2), објављених у Часопису за културу и образовање МОСТ, Мостар, број: 87.-88. (176.-177.) јули – август/српањ – коловоз и 91. (180.) новембар/студени 2004. године, изражавам дубоко особно жаљење због присуства очигледног анимозитета спрам моје маленкости, те Кајанове изврсне драме: КАТАРИНА КОСАЧА – ПОСЉЕДЊА ВЕЧЕРА, Центар за културу и образовање, Тешањ, 2003. године, односно романа: КАТАРИНА, КРАЉИЦА БОСАНСКА, „Босанска ријеч – Das Bosnisches Wort“, Тузла, 2004. године, као и поменутих сценских поставки.

Много тога што чинимо лудо је трошење енергије којој је могуће дати позитиван предзнак. Једино памћење о свему што је човјечанство прошло, јесте: култура. Култура, која ће упамтити и овај непримјерен чин реагирања објављен у мостарском ДНЕВНОМ ЛИСТУ, као чин подметања или незнања, тј. третирања књижевности – драме и романа као културно-повијесних чињеница, дјела/поступака. То је сувише, чак и ако говоримо о КУЛТУРИ као јединој хисторији човјечанства.

Но, питање није тако крупно. Зато смо сачекали да прођу Ускршњи благдани, да крене Програм Матице хрватске, те да схватимо у којој функцији, контексту, јесте – текст: ПРЕКРАЈАЊЕ ПОВИЈЕСТИ У РЕЖИЈИ ИБРАХИМА КАЈАНА. Но, мада се аутор текста (Глибушић) позива на моје климаво и скромно знање – незнање из повијести и Кајанове задње намјере, види се: да осим што изврсно познаје повијест – није прочитао ни Кајанову драму, ни Кајанов роман, нити барем: моја оба приказа…

Дакле, увијек се све само каже.

* * *

Али, молим вас, које и какво човјечанство у Босни и Херцеговини и који: и какав актер Ивица Глибушић који је узео стољећа испред себе па почео оцјењивати као свезналац? Човјек који као аутор написа интерпретира интерпретацију умјесто дјела и на основу мојега дојма и приказа одриче право аутору романа и драме да пише по своме увјерењу и доживљају, а интерпретатору истога романа и драме који је гледао и једну сценску изведбу – да донесе сопствени доживљај! Репа није без коријена и кад се ишчупа, обавезно је блатњава/прљава. Књига, господине Глибушић!

Књига! Напишите ту вашу драму, тај ваш роман, изнесите то ваше знање, поуздано мишљење, а не неку крњаву и климаву интерпретацију дјеломичне интерпретације. Ви припадате народу значајне еуропске и свјетске културе и знате, да се на књигу одговара књигом. Али, ако се то већ чини, и на текст се реагира с више аргумената, а не само мишљењем о њему.

Потом, какав је то хушкачко-удбашки и комуњарски начин: спочитавати часопису МОТРИШТА што уступа простор Ибрахиму Кајану?! Не само што сте невјеројатно неслободан човјек, већ ту неслободу настојите на све начине протежирати и ширити, а од повијести или хисторије, направити сопствени забран у који, без вашег изуна/дозволе, нико неће смјети нити моћи ући.

Дакле, тзв. прекрајање хисторије – повијести, схватили сте као прекрајање сопствених гаћа којима желите задржати мјеру, а ми се и не желимо њима бавити. Мислећи како је ваша истина једина, написали сте лош, злонамјеран и никакав текст, господине Глибушић! Текст који промиче вашу злу вољу, јад и чемер вашега духа, вашу неслободу, ваше неразумијевање туђе слободе и ваше слуганство. И придавање значаја мојој неукости, коју, у смислу у којем је видите – признајем у објављеном тексту на који се настојите позвати.

* * *

Босанска краљица Катарина Косача, сјајна особа и кршћанка неупитно православног подријетла али католкиња: par excellence, цијелим својим бићем и свим што је као повијесну особу чини јесте Босанка, тј. онај дио босанског бића који ни ратом није могао бити разграђен нити нагрђен! Катарина Косача, као босанска краљица својим животом и усудом, својим ријечима у Кајановој драми и роману – сугерира свеколики смирај и помирење. Зашто ту ствар чинити другачијом? У њој је католичка вјера успјела измирити страшне и раздируће чињенице: да је православка која је прихватила католичанство, да живи у азилу од издржавања које јој је одредио Ватикан, да су јој брат и дјеца прешли на ислам, да је неостварена у љубави, животу и краљевању/владавини, да је можда под систематским притиском инквизиције, да је можда и трују, али ко, кад јој већ Паула, као најближа особа, припрема храну?...

Дакле, ваш текст и чин изгледају недопустивим управо и наспрам књижевне артикулације коју је извео Ибрахим Кајан у своме књижевном дјелу све те елементе сводећи на хуманистичку и тако: умјетности, тако човјеку иманентну мјеру. И, у посљедњим пропламсајима свијести, дословно: умирући, босанска краљица Катарина Косача види Свијет и догађаје у њиховом Јединству и Укупности.

* * *

Осим тога, третирати повијесне, хисторијске чињенице као књижевност – недопустиво је у једнакој мјери, као што је елементе књижевног контекста третирати као повијесне чињенице – смијешно. Дакле, данас, када текст драме КАТАРИНА КОСАЧА – ПОСЉЕДЊА ВЕЧЕРА, или романа: КАТАРИНА, БОСАНСКА КРАЉИЦА – једнако је, доживљава и другу сценску поставку – прва: Театар младих Мостар, друга Камерни театар Сарајево, када драмски текст наилази на опће одобравање, некоме се нешто учини упитним, посебно виђење једног читатеља текста, гледатеља представе! Па, то је тек којешта! Да су барем сви читатељи и гледатељи написали своје виђење, или да су сви прочитали књиге или видјели представе…

Али, зашто не и то? Само како треба и без замјене теза.

* * *

Ах, да! А тровање?! Које чудо!

Па и аутор текста у ДНЕВНОМ ЛИСТУ, Ивица Глибушић, мора знати како је оновремено, тровање било најраширенији вид дискретног и ефикасног уклањања непожељних и противника уопће! Развијено до савршенства, да не говоримо ни о Истоку ни о Западу, чак и у средњовјековној Босни, у којој су након десет, петнаест, мјесец или два дана – пошто су примили и испратили драге и уважене госте и забављаче – умирали знаменити босански велможе или они који им се нису допадали. Посебно су добро били развијени облици тровања неким врстама гљива, које се као отров активирају након шездесетак дана… О неким облицима и жртвама није потребно конкретније ни рећи. Уопће.

* * *

Затим, о тестаменту којим је Катарина Косача, краљица босанска оставила Босну Ватикану, говори се стољећима и дан-данас. Али до дан-данас тај тестамент није нико видио. Чак ни Краљичину биографију како је и у драми и у роману зову и краљица Катарина и аутор Кајан, а генерал Инквизиције, Доминиканац Дон Франциско – опоруком. Вјеројатно и нећемо имати прилику.

И, иначе, не мислимо да би тај документ могао имати неки значај или произвести неке правне посљедице. Али има значаја чињеница која је развијена у драмској и романескној опцији књижевника Ибрахима Кајана: Босна и Херцеговина воли и поштује своју сјајну краљицу Катарину Косача, јер је у своме животу, смрти и повијести, народном предању - остала синонимом свега што Босна и Херцеговина уистину јесте: повијесно и хисторијски увјетовано и амалгамирано јединство различитости и тако слободе и људскости.

Драги Боже, како ми је и особно: драга!

* * *

Било би добро знати у чему Ивица Глибушић види Кајанове захвате прекрајања повијести, јер, то је таман оно што нам није рекао: шта је то повијест за њега?! Кајанова драма и Кајанов роман?!! Из његових навода, мање или више видимо побркане лончиће. Ако је за Глибушића књижевност – драмска или романескна, једнако повијест, онда није прочитао ни поменуте књиге као ни текст који сам потписао као покушај разумијевања и приказивања Кајановог текста.

Ако је ипак прочитао, а написао то што је потписано, а што, узгред, врви озбиљно злонамјерним хуманистичким и повијесно-хисторијским погрјешкама и застрањењима, није добронамјеран човјек и интерпретатор. Ако Ивица Глибушић мисли и види злу намјеру у одређењу према којем је у Кајановом дјелу и мојој интерпретацији, азил једнако: затвор, а његово издржавање систематско исљеђивање, нека провјери: јесу ли и данас широм свијета азили затвори, а азиланти тек издржавани информатори који дају податаке тајним службама.

Жалим, што тек као post scriptum исписујем чињеницу према којој је евидентно наша, дакле, ововремена обавеза: бити од користи и себи и Човјечанству на добар начин. Некад, али одавно, то је могла бити и фиктивна категорија. Данас, насрећу, јасном разуму: то више није.

Нека схвати ко може.

Катарина је босанска краљица и само Босанци знају што требају знати.

* * *

И, коначно: зашто овако опширно насупрот краћем Глибушићевом тексту који је сконцентриран на задње намјере у самом наслову? Часопис МОСТ тако ради. Као што ДНЕВНИ ЛИСТ, ради по Глибушићевом концепту.

24. ожујка/марта, анно Домини, 2005.

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-06-14

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска