|
Данас је у свијету укоријењено мишљење да човјек који критикује демократију јесте њен непријатељ, што је неприхватљиво, јер се демократија, на амерички начин, не може увијек прихватити, и она мора бити у фокусу јавног мнијења, што ни у ком случају не значи, истовремено, да смо против Америке. За односе међу људима, узајамно поштивање, примјећује велики филозоф Карл Попер (: Popper) у свом дјелу „Отворено друштво и његови непријатељи“, дугујемо Сократу, исти филозоф истиче, да: „Постоји нешто знатно више у човјеку, божанска искра, разум, затим љубав према истини, племенитост, човјечност и љубав према љепоти и доброти.“1 Ово су поруке које треба да красе све људе, а посебно љубитеље јавне ријечи, јер ненадмашни Сократ каже: „Брини за своју душу“, „Упознај самога себе“, чиме позива на поштење, а безброј је оваквих дивних порука овога знаменитог филозофа.
Напредак технологије створио је претпоставке да извјештаји буду квалитетнији, а информације које пристижу са „терена“ буду стварни одраз стања, значи могуће је да се са тренутним догађањима у свијету упозна шира јавност. „На примјер, људи су могли да читају о догађајима у Пољској 1968. и у Чилеу 1973. године – али, милиони људи су гледали шта се догађало на Тргу Тјенанмен 1989. и у Русији на Црвеном тргу 1991. године. Чињеница да су телевизијске камере забиљежиле ове догађаје онако како су се одвијали отворила је могућност потенцијалног судјеловања у догађајима који су, иако су се дешавали на удаљеним просторима, почели да утичу моментално и непосредно на свакодневни живот у многим деловима света“.2
Период деведесетих година прошлог стољећа означава почетак демократизације „затворених друштава“ по мјери Запада, у чему су главну ријеч водиле Сједињене Америчке Државе. Тешко, у свему овоме, пада да земља каква је Америка одређује демократске стандарде који су, по нашем мишљењу, неприхватљиви, јер она максимално крши основна људска права и демократске слободе грађана широм свијета. Овакво размишљање има упориште у бројним примјерима, што у сваком случају забрињава и тражи од нас активније учешће. Ради се о земљи која жели да се мијеша у унутрашње ствари друге земље, што је непримјерено држави која треба да буде узор другима. Рат у Кореји, Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу, Доминиканској Републици, Чилеу, Никарагви, Салвадору, Панами, Гватемали, Хондурасу, Сомалији, Судану, Либанону, Либији, Афганистану, Ираку и др. потврђују наша размишљања. У овим земљама Америка је учествовала директно, тј. непосредно, преко режима које је она поставила, а који су служили њеним интересима. Када све ово видимо онда није тешко уочити да је Америка, без премца у свијету, шампион у кршењу људских права. Ако желите да упознате стварно стање свјетских збивања, препоручујемо да изучавате и исчитавате дјела великог америчког филозофа Ноама Чомског (: Chomsky), који је по многима најбољи филозоф у посљедњих педесет година у свијету. Медији су често блокирани и осујећени да извјештавају о свјетским догађајима. Задуго се неће знати права истина шта се догодило 11. септембра 2001. године, јер има много чињеница које говоре да је све ово добрим дијелом „намјештено“. У прилог наше констатације говори и књига „Велика обмана“, аутора Тиери Меисан (: Thierry Meyssan), гдје он у поднаслову каже: „Никакав се зракоплов није обрушио на Пентагон“. Непосредно прије напада на СТЦ 11. септембра 2001. године, негдје у љето исте године Осама бин Ладен је, због дијализе бубрега, смјештен у болницу и био лијечен у Уједињеним Арапским Емиратима. Колико нам је познато у посјету су му долазили највећи званичници ЦИА-е, како пише француски, врло утицајни, лист „Ле Фигаро“ и остали са њим у врло срдачном разговору. Тиери Меисан (: Thierry Meyssan) у овој књизи, која је заталасала свјетско јавно мнијење, тврди да је неколико дана прије „стравичног напада“ обавјештено особље СТЦ о планираном нападу и да је велики дио особља евакуисан. У најсудбоноснијим тренуцима, медијима је била строго забрањена било каква активност и били су подаље од мјеста догађаја – тврди овај аутор, а о томе је посебно водио рачуна Колин Пауел (: Colin Powell), државни секретар, што, у сваком случају, ствара код човјека дилему о овом цјелокупном догађају.
Било како било, нама је остало да вјерујемо да ће се некада сазнати права истина, јер Ноам Чомски (: Noam Chomsky) у својој књизи „Пропаганда и јавно мишљење“ каже „Ми смо насилна терористичка држава и то је поштено и праведно. (…) Међународно право и повеља УН за нас не вриједе јер ми имамо оружје и спремни смо га употријебити.“3 Тако мисли Чомски (: Chomsky), нема разлога да му не вјерујемо, јер је цијела свјетска јавност огорчена на овакво агресивно и арогантно понашање водеће и једине мега силе у свијету. Послије оваквих тврдокорних и агресивних понашања, били смо склони да кажемо како је Америка – земља која води политику двоструких стандарда. Међутим, Чомски (: Chomsky) се са нашим размишљањима не слаже и за њега је ово стандардна политика коју Сједињене Државе креирају одавно, посебно ако се ради о њиховим интересима. Тада су спремни да, до краја и без резерве, спроведу макијавелистичку догму „циљ оправдава средство“. Америка види свој интерес у Израелу и њему дозвољава да се понаша како он хоће, јер то одговара њеним интересима. У посљедње вријеме, велика је кампања ове мега силе да се у остатку свијета забрани производња нуклеарног оружја, што је по нама јако позитивно, а посебно послије оних катастрофалних посљедица у Хирошими и Нагасакију. И Вијетнам је драматично упозорио ширу јавност шта значи оружје за масовно уништење, јер су то искусили на својој кожи. Данас, послије толико година, у овим подручјима се рађају дјеца са деформитетима, посљедице су, дакле, још увијек катастрофалне.
У свијету више нису присутне двије нуклеарне силе, данас их има десет, а међу њима и Израел који, према подацима са којима располажемо, има око 200 атомских бомби. Данас су Сјеверна Кореја и Иран непрекидно у фокусу Сједињених Држава којима се пријети због тога што посједују нуклеарно оружје. Дакле, настоји их се „дисциплинирати“ на амерички начин, а они, за сада, одолијевају притисцима. Ако се забрањује производња нуклеарног оружја овим двијема земљама, онда би то требало важити и за друге. Свијет види и осуђује америчку спољну политику која је врло неконзистентна. У свему овоме било би јако добро да се води политика потпуног разоружања, јер само тако можемо градити боље и просперитетније друштво. Данас се мало пише о тим политичким играма, као што се мало писало и о завјери британских лордова Хурда, Карингтона (: Carrington) и Овена (: Owen) који се нису прославили у Босни и Херцеговини, јер су, од првог дана, били на страни великосрпске политике Слободана Милошевића – пише Брендан Симс (: Simms) у својој књизи „Најсрамнији тренутак“. Ту аутор, између осталог, примјећује да су вјерски објекти који су се налазили под контролом Босанаца били заштићени, за разлику од других двију страна које су уништавале муслиманска вјерска обиљежја. Симс (: Simms) закључује да се овдје, апсолутно, зна ко је жртва те је зато и дао овакав наслов својој књизи, гдје критикује британску политику, као и међународну заједницу у цјелини. Послије свих ових завјера међународне заједнице, а посебно срамног и бестидног понашања Сједињених Америчких Држава и њихове цјелокупне политике диљем свијета – примјећујемо да је Ноам Чомски (: Chomsky) у праву када каже: „Мислим да у правном смислу постоје веома чврсте основе да се суди сваком америчком предсједнику од Другог свјетског рата наовамо. Сви они су лично били тешки ратни злочинци или су посредно учествовали у ратним злочинима.“4
Мостар, април 2005.
Из претходно казаног уочавамо, да медији нису довољно посветили пажњу истинитом представљању свих догађаја који су се збивали на нашим просторима, а и шире. Дјела ових знаменитих филозофа, које смо навели у овом раду, јасно говоре, да се, у неким случајевима, прешућивало и није се знала права истина, што је стварало погрешну слику код неинформисаних људи. Мишљења смо, да послије свега можемо „ex professo“ закључити, да су поједини медији били у функцији злочина и да су својим непримјереним и сервилним понашањем чинили „magnum crimen“.
Литература:
- Карл Р. Попер (: Popper): Отворено друштво и његови непријатељи, Правни центар, Сарајево, 1998.
- Тиери Меисан (: Thierry Meyssan): Велика обмана, 11. септембар, ЦИП БиХ, Сарајево, 2002.
- Брендан Симс (: Simms): Најсрамнији тренутак, Buybook, Сарајево-Београд, 2003.
- Ноам Чомски (: Chomsky): Пропаганда и јавно мишљење, Љубљана, 2002.
- Ноам Чомски (: Chomsky): Шта то хоће Америка, Чигоја, Београд, 1999.
- Дејвид Хелд: Демократија и глобални поредак, Филип Вишњић, Београд, 1997.
- Жак Гоне: Образовање и медији, ЦЛИО, Београд, 1998.
- Група аутора: Демократија и људска права, ЦИВИТАС, Сарајево, 2002.
- Џон Кин: Медији и демократија, Филип Вишњић, Београд, 1995.
____________________
1 Карл Попер (: Popper): Отворено друштво и његови непријатељи, књига I, Правни Центар, Сарајево, 1998, стр. 248.
2 Дејвид Хелд: Демократија и глобални поредак, Београд, Филип Вишњић, 1997, стр. 150.
3 Ноам Чомски (: Chomsky): Пропаганда и јавно мишљење, Љубљана, 2002, стр. 53.
4 Ноам Чомски (: Chomsky): Шта то хоће Америка, Чигоја, Београд, 1999, стр. 36. |