|
Један дио америчког друштва, оних који су склони демократима, забринут је чињеницом о „страшној подјели“ америчких грађана на двије духовно супротстављене половине. Поготово што је језичак на ваги претегнуо на страну тврђе, конзервативне половине, која проповиједа строге моралне норме ослоњене на религиозне каноне и догме.
Предмет посебних расправа био је налаз, извучен из резултата постизборних анкета, како је „фактор морала“ био тај који је додао одлучујуће утеге на тас републиканаца који се ките традиционализмом и цементираном етиком. У коментарима пљуште питање: како то да су обични грађани, они доминирајући средњи социјални слојеви, ухватили на мамац морала? Зар им је та у суштини никад докраја дефинисана духовна категорија са примјесом метафизике важнија од социјалног и здравственог осигурања, од могућности запошљавања, од висина надница, од обезбјеђења јефтиних или бесплатних лијекова за сениора, од стајања украј рату у Ираку који односи и новце и животе, од нагло повећаног државног финанцијског дефицита, од слободе жена да одаберу да ли ће извршити или неће абортус, од поштивања природних права лезбејки и хомосексуалаца да склапају законске бракове, јер ма колико се та заједница сматра неприродном и настраном, ипак је управо природа створила и једне и друге?
Рачун показује да су бирачи дали предност том ваздушастом моралном и духовном фактору, јер је Бушова концепција уграбила 3,5 милиона више гласова него Керијева, либерална и барем на ријечима окренута „малом човјеку“ те велике и снажне Америке. То је био разлог да енглески лист „Daily Mirror“ објави текст под крупним насловом: „Како могу толики милиони Американаца бити луди!?“
Али ту се, на први поглед, нема више ништа ни додати, ни одузети. Јер демократски процес законито диктира финале које гласи: на власт долази онај ко побиједи већином, ма како она била мала или велика!
Али ту почињу први неспоразуми. Јер велики број коментатора резултата избора истиче како је морални фактор само привидно био одлучујући. Јер етику је као фактор опредјељења за Буша истакло само 20 одсто анкетираних. Истина остале рубрике као што су борба против тероризма, сигурност САД, социјални, економски и образовни проблеми, добили су мањи проценат гласова анкетираних. Па је 20 одсто сувише мала тежина да би била пресудна у тако важној ствари као што су предсједнички избори. Па је дубља анализа „крвне слике“ америчког друштва, расположења и опредјељења грађана, показала да је морал био споредни фактор. Који је ипак постао одлучујући само захваљујући трапавости и површности Демократске странке! Јер када су тегови на великој клацкалици готово изједначени, чак и један декаграм одигра пресудну улогу!
У току разговора за једним „округлим столом“ представника разних вјера и научних радника у области морала, један учесник је рекао како је и Кери могао имати свој „морални адут“ ван сфере религиозног конзерватизма. Зашто није упаковао нека најактуелнија питања и проблеме и Америке и цијелог свијета у „морални пакет“? Јер и запошљавање, и образовање, и сиромаштво, и глад, и сида односно ејдс, и рат и мир, и положај Црнаца у САД – итекако су феномени моралне природе. Кери је могао ту своју формулу супротставити тврдом и пасионираном Бушовом религиозно – кришћанском моралу и придобити онај мајушну утег за своју страну изборне ваге!
Хаљина боје „труле вишње“
Постоји увријежено мишљење да су програми и политички концепти републиканаца и демократа толико слични да се у бити ништа не мијења без обзира да ли превагу однеси једна или друга странка. Има у томе много истине, ако се испусти из вида да у америчком друштву већ стољећима важну улогу играју „нијансе“. А код нијанси све изгледа исто, а ипак ништа није исто. Као код жене која је тражила хаљину боје „труле вишње“, а ви јој купите за рођендан црвену, па се она узјогуни и побуни.
Узмимо примјер заједница лезбејки и хомосексуалаца. Већ дуже води се битка око питања: да ли озаконити или не њихове брачне заједнице. Либералнији кругови су за то да се законске одлуке препусте свакој од 50 држава а не да се забрањују Уставом Федерације. Конзервативци који се држе религиозних норми и догми траже да се уставним амандманом забране такви бракови, који су – како кажу – и по Божијим законима и по људском поимању морални јерес. Трећи су да сама колотечина живота, спонтано, одреди да ли ће се такве заједнице подвести под закон или не. Кери није за озакоњење тих бракова, али је против амандмана који би их забранио. Јесте да се на први поглед ради о нијансама. Али то питање постаје од значаја „бити или не бити“ кад се проблем сведе на раван религије, чији канони забрањују убијања људи, макар још били тек у мајчиној утроби. Исто је и са абортусима. Да ли их уопште дозволити у било којој варијанти или само онда ако се судбински ради о животу жене? Републиканци, међутим, траже амандман који би забранио абортусе, док демократе и Кери нису за такво правно рјешење, премда нису ни за потпуну слободу абортуса. И ту је наизглед само ријеч о нијансама. Све док се не чује приједлог како би за љекаре, који се баве абортусима, требало предвидјети и смртну казну. Јер они, кажу пасионирани конзервативци, чине масовне злочине, малтене геноцид, убијајући мноштво људи у заметку!
Кери је такође гласао за сенатску резолуцију која овлашћује Буша да нападне Садама. Накнадно је стално истицао како се при томе морала придобити свјетска заједница окупљена унутар УН, а не ићи сам грлом у јагоде и свађати се са традиционалним савезницима. Кери је такође за рат у Ираку до побједе Савезника односно САД, али би га, вели, водио ефикасније и са мање новаца и жртава. Кери је такође за смањење пореза, али не за Бушову варијанту која враћа доларе по једнаком аршину и за пребогате, и за богате, и за оне из средњег слоја, па једни добију пар милијарди а други само пар хиљада или пар стотина долара! Итд, итд. Кери би радио све што и Буш, али мало друкчије и либералније. То друкчије је, у ствари, збир серије нијанси, који у коначном резултату ипак даје повелике разлике.
Зрно по зрно – побједа!
Ипак свијет, првенствено јавност развијених земаља Европе, чудом се чуде над чињеницом да је данас у супермодерној, техничко-технолошки најразвијенијој земљи свијета, гдје би по природи ствари требало да превладава грађански либерализам и духовна еластичност, побиједио рурални дио становништва. Јер готово све развијеније државе на обалама Пацифика и Атлантика као и становништво свих вишемилионских градова, остали су „плаве“ боје, то јесте у већини гласали за демократе. Остале мање развијене државе средње и јужне Америке појачале су симболичну републиканску „црвену“ боју, понајвише због фактора очувања моралности за коју се Буш, ослоњен на религију, здушно и „пасионирано конзервативно“ залаже. Било како било то је тврди факат који остаје да траје. Сударена са свјетским тероризмом који јој пријети биолошком егзистенцијом, суочена са опадањем друштвене етике у цјелини, уз стално присутну наркоманију, малољетничку деликвенцију, серије крвавих убистава, сексуалну необузданост малољетника и слично, та традиционалистичка Америка се у већини „враћа“ временом устоличеним и почесто окамењеним моралним вриједностима, за које се најчешће мисли да коче слободнији прогрес и неспутане узлете људског духа.
Но, уз све те објективне факторе, постоје и друге „нијансе“ које су омогућиле превласт републиканаца, не само на самом врху администрације,већ у доњем и горњем дому Сената гдје је повећан њихов број у односу на демократе, па сад имају потпуну превласт. А то ће се даље одразити на све важне позиције у државној управи, првенствено у Врховном суду САД гдје ће, како се очекује, под утицајем републиканаца преовладати судије конзервативних назора, па ће и законодавство кренути десним, конзервативнијим стазама.
Треба, међутим, признати да је републиканско крило водило предизборну кампању смишљеније, одређеније и аналитичкије од демократа. Према новинским коментарима разрађена је стратегија преотимања бирача наклоњених демократској странци. Жена, Црнаца, Хиспаноамериканаца (имиграната из Јужне Америке). Такође су од стране републиканских изборних тимова маркиране државе у којим је демократска већина незнатна, ради њиховог освајања. Није случајно да је Буш преко 40 пута посјетио Ајову (: Iowa) да би одржао предизборне говоре. Како је познато електронски поени Ајове били су пресудни да Буш добије битку. Екипе републиканаца обилазиле су станове потенцијалних гласача који нису имали намјеру да изађу на изборе и одвозили их на изборне пунктове. Иако Црнци традиционално гласају 90 одсто у корист демократа, овог пута је Бушова страна преотела супарнику 10 посто тих гласова, јер Црнци су жестоки противници абортуса и бракова лезбејки и хомосексуалаца. Иако су жене у знатној већини 2000. године гласале за Ал Гора, овог пута биле су у већем проценту за Буша. И поприличан број нових, младих бирача изјаснио се за републиканце.
У коначном збиру тих малих вишкова бирача из појединих етничких и расних група, тих „нијанси“, претегнуо је мали утег од 3,5 милиона на Бушевом тасу изборне ваге. Јер Керијева демократска странка, а ни он сам, нису докраја заокружили побједничку изборну стратегију. Буш је то учинио и стално понављао: поштивање моралних вриједности и примат религије, јака одбрана домаћег терена, модерна армија способна да гони и побјеђује непријатеља у свим дијеловима свијета, способна врховна команда! Демократе су испустиле из вида неке наоко неважне нијансе, чији је колоритни колаж ојачао „црвену“ боју републиканског знамења и омогућио да Буш још четири године остане на пријестољу најјаче земље свијета.
Још ће се дуго распредати зашто је и како већина Американаца загазила у воде конзерватизма и крутих моралних норми за које се чини да су анахроне у савременим друштвима. Поред изнесених фактора треба дубоко заћи у душу већине Американаца, прочитати је, и дати одговор, што је врло сложен посао.
Изборни резултати, међутим, илуструју реално стање духова и односа снага у америчком слојевитом друштву данас. Америка је, то је тврди факат, „поцрвењела“, обојена дебљим слојем републиканског колорита. За Европљане то је колорит срама, за претежан број Американаца знамење правог избора.
Према томе Бушов концепт владања и понашања, као врха републиканске политичке и идеолошке пирамиде – то је та већинска, побједничка Америка.
И тачка!
(наставак у сљедећем броју)
|