|
Рођен 1929. аутор не памти Први рат. Биљежи историју с крајпуташима уз Плаву и све Црне гробнице. Други је борио. А у трећем, самотном и сулудом, у којем је рушено све часно искварено у претходна два, изгубио… Није живот увијек само правда…
У редовима који слиједе не мислим се бавити романом. На нашем, енглеском, њемачком, холандском, пољском и норвешком, на којима је за кратко вријеме објављен. Критичари и зналци су исписали похвала скоро у обиму књиге. Сад ће допунити након француског и јапанског превода. Што није крај. И шта да додам ја, који сам преко страница те књиге препјешачио сопственим срцем као и наши мртви. Можда реченицу с телефона из Бергена, мојих Мостараца, Милене Мркић и Ајкића који, након читања, веле: „Срце нам је та Батина књига појела.“ Зимоморне избјеглице с југа на сјеверу, јако се разумију у литературу ратова. Те ми само преостаје записати неку ријеч о аутору и главном јунаку с којим сам, ове јесени, брао купине, а дружим се, с драгошћу, више од четири године…
Друг који није издао другарство
Моје подгрмечко дјетињство обасјавало је и топлило милијарде звијезда жутих и врелих, као пилићи. И једна петокрака под којом су моји драги протабанали Други рат. Како је обичај у ратовима, неки се вратили, неки нису. А ја сам читав живот остао загледан у звијезде… Кад ме стрпало овамо, бијаше облачно. Прво ме разведрила петокрака с „Хеинекен“ пива. Потом, у Лондону, чудом, налетих на разгледницу. На којој је бљештала само једна, црвена. Одмах сам је адресирао својој браћи Зупцу, Алеку, Карабегу, Берибаку… Са сљедећим римама:
„У Лондону, усред мрака,
Сија звијезда
Петокрака.
А у крају, гдје је расла,
И посљедња
Већ је згасла.
Носе је још ријетки,
Прави,
И у срцу
И на глави…“
То, да још неко чува партизанску петокраку, бијаше више жеља и сан, него јава. У васкрслом и ускрслом, повампиреном фашизму тамо опасно је, а овдје није традиција…
Најстарија и најугледнија норвешка издавачка кућа, „Аскехог“ из Осла, под насловом „Уфред“, свечано је промовисала „Орлов крш“ Бате Томашевића. С насловне се смијеши четрнаестогодишњи аутор с аутоматом преко груди, под титовком и петокраком…
Но прије тога, ТВ БиБиСи 1 (: BBC1) емитовао документарац о Србији и Србима у Другом и свјежем рату. Заредали равногорци, или потомци. Све још увијек необријано, нарогушена, закрвављено. Тресе им се шубара на глави. Онда се појави човјек с титлом: „Бато Томашевић, Титов Партизан“. Па Владимир Велебит, сијед. Пун га екран. Са истим скојевским жаром, храброшћу и мудрошћу живљења бранили су посљедње партизанске коте истине и сјај звијезде под којом још увијек марширају само такви. Од Кадињаче, преко Игмана, Сутјеске, Неретве и Срема до БиБиСи 1 (: BBC1). Као чудесно мостарско свитање озарила ме спознаја да сви партизани нису отишли за Титом, преко Романије, у легенду…
Послије емисије, назвах Бату. Станује у Улици с именом руже, десетак минута од мене, на бријегу званом Пенсилванија (: Pennsylvania).
Сачекао ме пред капијом. Кажем како сам у недоумици око ословљавања. Хоћу ли са: „Good evening. Мистер Томашевић“, или са „Смрт фашизму, друже Бато.“ Смије се, вели: „Како хоћеш. Ја сам од оних другова који никад нису издали ни другове ни другарство.“
Кад Томашевићи марширају
Од породице Томашевић, у Енглеску је прва стигла сестра Стана. У камери британског ратног фоторепортера. Дипломирана учитељица посљедње предратне генерације сарајевске Учитељске, један од организатора устанка у Црној Гори. Смијеши се партизанка с те фотографије, уз процвало дрво у Дрвару 44. Фотос цетињске Скојевке, сарајевске ученице и прелијепа дјевојчета, Стане Томашевић, пилоти РАФ-а су сијали као летак, као симбол отпора фашизму, широм окупиране Европе. Проглашена је за Народног хероја. Стигла је да буде прва жена, предсједник Савезне скупштине, прва жена амбасадор СФР Југославије…
|