|
Послије много година, тачно 12.8.2004. године, сарајевске колеге, бивши ученици ССТШ, организирали су сусрет генерације. Поред најбројнијих Сарајлија, дошла је и група из Мостара и то: наше драге колегице, Шиширак Хана и Ласта Балић Вахида, затим Мачкић Шаћир, Вила Ремзија, Темим Ахзур, Хаџић Хусо и ја. Нашу групу је оплеменио својим присуством, угледни пјесник и главни уредник часописа „Мост“, Кебо Алија. Било је и колега из Травника, из Зенице је дошао мој друг из разреда, Мулабеговић Сафет.
Осјећао сам се узбуђено али и сретно и врло пријатно, мислим да су се тако осјећали и остали присутни. Сви смо добро прешли седамдесету годину живота, уз бољке које прате те године. Нисмо причали о темама које су честе у нашој старосној доби, као о чајевима за добру пробаву, о масирању болних мјеста, корисним аспиринима итд. Пјевали смо, весело и срдачно разговарали смо о свему и свачему па и о прошлим временима и сјећањима на школовање у ССТШ, што нас увијек освјежава. Уживали смо у слушању рецитовања појединаца, а посебно у стиховима Алије Кебе. Он нам је предложио да оставимо писмени траг о нашим дружењима, нашим појединачним судбинама па и значајним нашим потхватима, што је са одушевљењем прихваћено. Образован је одбор за разматрање и реализацију тог пројекта, у који је испред Мостараца ушао Ремза Вила. Он нас је изненадио састављеним и читаним стиховима, па је побрао одушевљен аплауз.
Уз укусна јела и разнолика пића, топло и ведро расположење, вријеме је брзо прошло па је требало кренути назад у Мостар. Растанак је био помало тужан али са чврстом жељом да се што је могуће чешће састајемо.
Хвала сарајевским колегама који су организирали ово дружење које ме је помладило и дубоко се урезало у моју душу, као лијеп незабораван доживљај.
Једног кишовитог јутра у Лондону, гдје сада живим, одлучио сам извући из сјећања а и спасити од заборава имена колега из мог „Б“ разреда, ССТШ – Загреб, то су били: Ангстер Станислав-Стако, Антуновић Лука, Арнаудов Живко, Черанић Славко, Данон Цезар, Фиљак Бранко, Хреља Иван, Иванчић Драгутин, Канцир Борис, Катанушић Маријан, Марјановић Дејан, Мехмедагић Фуад, Мулабеговић Сафет, Нишић Миливоје, Радецки Винко, Раичеић Драго, Саич Звонко, Србић Мирослав, Стојев Тихомир, Тасевски Јованче, Уљаревић Слободан, Васиљевић Симо, Вене Звонимир, Вујиновић Милош, Вуковић Александар, Вуковић Ранко и Жигман Јосип.
Неке колеге имале су надимке по којима су знани: Ангстер Станко, као паметан и добар ученик, добио је надимак Мозго. Антуновић Лука-Педагого. Арнаудов Живко, пошто му је увијек било хладно (Келвинова нула) надимак му је био Келвин. Черанић Славко-Циго. Катанушић Маријан-Пицек. Нишић Миливоје-Попај. Раичевић Драго-Гиљгамеш и Уљаревић Слободан-Смајо.
То су моји разредни другови, са којима сам био у истом разреду, спавао у истим спаваоницама, учио у истој учионици, јео у истој трпезарији, преживљавао пријатно и непријатно. То је изградило нераскидиве, пријатељске везе.
Неке колеге су на жалост умрле. Али ће бити увијек у мом сјећању и мом срцу. Свим колегама – бившим ученицима ССТШ – Загреб, шаљем срдачне, другарске поздраве!
Цезар Данон, Лондон
|