|
Фазлија Аликалфић је рођен у Мостару 1910. године. Ту је завршио основну и средњу школу, а Шумарски факултет у Прагу. Прије Другог свјетског рата радио је у Шумској управи у Мостару. Био је учесник НОБ, носилац је „Партизанске споменице 1941“. Учесник је битака на Неретви и Сутјесци, вијећник Првог засједања ЗАВНОБиХ-а. Послије рата обављао је бројне друштвене дужности. Добитник је награде ЗАВНОБиХ-а, Ордена Републике са златним вијенцем, Ордена са црвеном заставом, Шестоаприлске награде Сарајева. Један је од оснивача Пољопривредно-шумарског факултета у Сарајеву. Био је декан Шумарског факултета четири године и ректор Сарајевског универзитета два мандата – од 1965. до 1969. године. Један је од малобројних носилаца титуле „Хонорис кауза“ (: Honoris causa).
Оснивање Универзитета
По ослобођењу Сарајева, Фазлија Аликалфић је радио на припремама за Треће засједање ЗАВНОБиХ-а које је трансформирано у Народну скупштину БиХ и изабран за секретара Народне скупштине. Највише је радио на пословима образовања. „То је био задатак број један“. Међу првим одлукама Президијума НС било је доношење Закона о Високој педагошкој школи у Сарајеву 1946. године. Те године основани су Правни, Медицински и Пољопривредно-шумарски факултети и тиме су се стекли законски увјети да се оснује универзитет. Сарајевски Универзитет отворен је у децембру 1949. године.
Имао сам задовољство да с Фазлијом Аликалфићем обавим интервју поводом додјеле овогодишње Шестоаприлске награде. За све вријеме разговора ни један једини пут се није послужио неким документом, неким извором. Сипао је податке као да се све то јучер догађало. И о Мостару, и о НОБ-у, и о Универзитету. Био је, како каже др. Смиља Мучибабић, „жива историја“.
За портрет овог човјека, који је цијели свој живот, у сваком погледу, провео усправан као јаблан из његових предавања, издвојит ћу, овим поводом, неколико појединости из разговора с њим:
„Прво да кажем да сам врло искрен и отворен. Тако сам одгојен. Никад се нисам служио рукавицама. Што мислим, то и кажем, али тако да не вријеђам људе.“
„Живио сам у Мостару, у Тиквину сокаку. Сокак је у националном и вјерском смислу био потпуно измијешан. У мом најближем комшилуку становао је Марко Шешељ. Био је један од оснивача ХКД ’Напредак’. Носио је ћурак и фес и пушио чибук. Поштовали смо га колико и сусједа Ибрагу Ћишића, који је био имам џамије на Шемовцу. Ту је била и католичка црква у коју сам редовно ишао кад би била нека вјерска свечаност. Изнад улаза у њу стајала је плоча на којој је писало: ’Светом Петру и Павлу. Ова црква саграђена стоји. Цар стамболски млого добротворни даде мисто угодно за градњу и још гроша стотинама кеса’“,
сјећа се Фазлија, и с уздахом додаје:
„А погледајте данашњи Мостар!“
С неба у понор
„То како смо ми данас организовани, није ни држава, ни полудржава. Шта је фалило БиХ до 1990. године? Ништа. Сад јој фали свашта. Ми нисмо пали само с коња на магарца, већ с неба у понор. БиХ је била на нивоу европских држава. Сад само што нас не уче писати.“
„Високо образовање треба обједињавати. Није добро да се с државног нивоа спушта на нижи ниво. Част кантонима, али високошколске установе нису мејтефи.“
„Ми смо се престројили на некакве ентитете, кантоне, не знам ни ја шта. Али, ко год више цијени то што је неко Хрват, Србин, Бошњак, Јевреј, Енглез, Кинез него човјек, ја га не видим. Ту је моја граница. Човјек, па онда све друго.“
Ови цитати могу се схватити и као својеврсне (о)поруке човјека који је имао шта да каже и поручи генерацијама које остају.
|