|
Када затражим, неку мени потребну „драгу“, мој имењак као осупнут почне грозничаво пребирати по враћеним књигама на пулту понављајући више за себе:
– А сада је била ту, ма гдје се само дјенула, стварно ми није јасно?
– Наравно, тражена књига је можда некада и била ту, јучер, прекјуче, прије неколико дана или седмица, као што је сасвим могуће да већ мјесецима није уопште напуштала своју логу међу безбројним сестрама западајући у неку летаргичну меланхолију због заборављености, јер заборав за књигу је њена права клиничка смрт на одређено вријеме, пошто удружене прашина и влага кидишу на њено крхко папирнато тијело и ако се та агонија заборава отегне може се јавити и књигоједац који постаје њеним мртвозорником.
И тако док мој вриједни библиотекар рови по сталажама, ловећи тражену срну и ја се придружујем овом угодном лову, само са супротне стране, шуљајући се кроз густиш њених сродника који угодно протрну од прве до посљедње странице уздајући се у своју срећу да ће баш оне постати мојим изабраницама. Осјећам унутарњим бићем присутну узнемиреност и преклињући немушти вапај:
– Узми мене, нећеш се покајати, ја сам ти она права из твојих најдражих снова! Посегнем и несвјесно руком за многим књишким цурама и док дођем до краја само једне сталаже већ у рукама имам читав харем раскошних љепотица чијим чарима не могох одољети. Излазим тако са усхићеним младенкама у наручју с којима ћу проводити ноћи и дане у страсном загрљају милујући њихова њежна и крхка тијела. У том страсном спајању често дочекамо и зору, поздравимо и прво сунце не могавши се раздвојити јер смо постали једна душа и једно тијело – младић и књига. И кад пресахне ова наша жарка љубав, веза и даље траје јер је у њену књишку душу неизбрисиво утиснут печат мојих прстију и очију као што и она пронађе своје гнијездо у мојој души и подсвијести. Овакве љубавне везе никада не завршавају љутњом, свађом, препирком, увредом, повријеђеном сујетом, не, наше страсне везе само се наизглед прекидају кад се растанемо, али оне остају трајне, живећи од сјећања на ватрене дане обостраног ужитка.
Одавно сам престао бројати и биљежити моје драге љубави и сада почињем са стварањем „драге“ по сопственим замислима из најљепших снова са најпожељнијим особинама: савршена виткост, пропорционалност свих њених дијелова, природност и животна једноставност, урођени смисао за стални хумор који неосјетно прелази у иронију а понекад и у заједљиви сарказам, са широком и топлом душом, непомућеним разумом, бриљантним и рафинираним интелектом којем су стране и потпуно непознате било какве предрасуде, непоправљиви је оптимиста увијек спремна на смијех и шалу, чак и на сопствени рачун, пружајући свакоме утјеху и уточиште, заносног погледа вјечито упртог у сунчану страну живота не стрепећи ни најмање ни од таме која се стално смјењује на трону са свјетлом.
|