|
Па: откуд сада – непремост! Еее, и мостописац се то пита. Шта да одговори! И пјесма се зове непремост. И књига се (објављена у издању НИК „Кујунџић“ у Лукавцу) зове непремост.
Јер: и мост може бити – непремост. Као што бол може бити непребол. Као што ход може бити недоход. И непроход.
А ово слово настаје у амбијенту у каквом је настала и истоимена пјесма. У поноћ. На мостарској мјесечини. У граду који се бљеском и звуком оглашава. Који има ријеку што, љети и зими, пјева свој раскошни рефрен.
Када бих од толиких, небројених пјесама одабирао, и одабрао, најдражи стих, опет не бих добио ону жељену пјесму, ону праву која би, макар приближно могла да одслика вријеме у којем се дешава непремост.
Овај је непремост, заправо, молитва која каже: Ја молим за мир ово вече, / за сутрадан и дан потом / неспокојник један у мени лелече – поштеђен смрти, суочен са животом...
Врли читаоче, ово Слово које читаш, ипак је, послије толико мука, настало у једном даху, за десетак минута – а да ни записивачу није јасно: „шта је писац хтио да каже“:
Просуди – сам:
Гдје би мост – сад је непремост
Гдје би стопа – рупа је од топа
Двије сиве куле – два убога брата
Спомен су од крша и суноврата
И од бљедила бљеђе
Све саме међе
Све се граду занедало
По смарагду ријеке гвожђе пало
Док се мртви у земљи љубе
Живи на вјетру оштре зубе
Пресахла и врла врела
Гдје је коб узаврела
Нико не зна његове муке
Не дају да стане на крхке ноге
Нити да пружи своје руке
Док пишу либре брзе и строге
Гдје би љубав и интима
Сад ледени глечер и зима
Гдје би букет кућа у загрљају
Сад сотоне љетопис брљају
Стотину, тисућу миља у пречник
Не чује се Хамзин и Алексин рјечник
Колико туге оста
Од моста до непремоста
Колико камен више стари
Толико више се замостари.
|