|
Поштовано Редакцијо „Моста“
Овај непотпуни одговор Божи Кијцу требало је да се појави у „Херцеговачким новинама“, гдје је штампан сраман и неаргументован напад на Предрага Матвејевића, нашег истакнутог књижевника и интелектуалца европског и свјетског ранга.
Обзиром да су наведене новине престале да излазе, изузетно ћу вам бити захвалан ако у свом цијењеном часопису нађете мјеста за мој текст „И слијепац има очи“, да читаоци виде ко је ублехаш и шаш!
С поштовањем,
Ваш редовни читалац и сарадник
Мирза Муштовић
|
|
Био сам шокиран и још увијек сам зачуђен након што сам у Херцеговачким новинама (на 43. и 44. страници броја 40) прочитао напис „Стари мост, Матвејевич, ублехаш и шаш...“ аутора Боже Кијца. Срећом па сам прије тога (на стр. 5. истог броја) могао да прочитам шта је позвани гост из Загреба рекао „пред свитом амбасадора, државника, политичара и мозгова од угледа, ономад, у Београдском музеју историје, на изложби посвећеној Старом мосту“. И сам аутор чланка-напада са чуђењем истиче да „никоме није засметала Матвејевичева придика која је била у функцији перфидног и дрског прања кривице Хрвата за рушење Старог моста преко леђа Срба.“
И како Б. Кијац хвалисаво рече да он „само мисли и закључује својом главом на основу онога што је у Београду рекао поменути интелектуалац за бруку и срамоту звану Стари мост: „Начели Срби, а докрајчили га Хрвати!“ – вратих се на пету страницу Х.Н. да провјерим да ли је „случајно рођени у Мостару“ Предраг Матвејевић заиста то рекао у Београду пред већ описаном „свитом... мозгова од угледа“. Не нађох ниједне наведене ријечи!!!
Тад је шок прерастао у љутњу на аутора текста. А онда сам самом себи рекао: ’Па и да је то Матвејевић рекао, зар то није истина!? Зар прве двије ране нашем Староме нису задале Милошевићеве и Караџићеве делије са околних висова Мостара!? Много је граната, намијењених Старом мосту, са тих помно одабраних кота пало у Неретву или оштетило куле, разорило чардак изнад капије Старог, поравнало магазе у Кујунђилуку, на Џеризу и Табхани – све што је било саставни дио комплекса звани Стари мост. Након тога су, изгледа по договору, наставили посао Туђманови и Бобанови бојовници, предвођени интелектуалцем и Туђмановим генералом Праљком (бившим ђаком Мостарске гимназије!) и тукли по Старом док га нису суновратили у течни смарагд испод њега’.
То су факта, вајни браниоче правде и истине. Тебе, међутим, љути а можда и вријеђа да се неко (као ово ја и сви Мостарци и ини свједоци) усудио да презентира јавности чињенице које, благо речено, не служе на част првом агресору на Мостар и Стари мост. „Захваљујући“ тим првим гранатама са „Истока“ браниоци Мостара су ставили Старом чудан штит од дасака изнад њега да би граната, намијењена њему, експлодирала прије него га дотакне. Ти то, можда, не знаш или се претвараш да ниси знао, а ми, који смо то доживјели, не можемо и нећемо да заборавимо – и зашто бисмо заборавили!?
По опробаном Шагољевском рецепту Б. Кијац говори о њима („они“) не наводећи ни једно презиме нити име или бар иницијале: „они су се успјели наметнути унутрашњој страни наше сујете.“ (? – мој упитник) „Они се сами себи легитимишу (ваљда ’сами собом’ М. М.) као интелектуалци и генијалци. А заправо су паразити на властитим главама. " (? – исто) „Њима је увијек потребно наше заблуђено суочавање са примитивним злом паганског наслијеђа, јер на томе најбоље зарађују.“ (? – исто)
Насумце наводим Кијчеве почетне „бисере“ којим је, ваљда, хтио да импресионира своје читаоце. Да је бар једном тријезан прочитао наведене редове њихов аутор би уочио да је трабуњао и вјероватно би из свог текста одстранио добар дио бесмислица, неистина, недоречености, нејасноћа, безразложних увреда и гадалука. Сви смо ми, Кијче, па и ти, потомци оних који су нас родили и одгојили. Једни су на њихов понос, а други, нажалост, на срамоту – како се коме догоди...
|
Предраг Матвејевић: Медитерански бревијар
|
|
Случајно сам познавао родитеље Предрага Матвејевића. Предрагова мајка Ангелина, сестра угледних и поштованих Мостараца, Ивана и Анате (Тонче) Павића, увијек је нас, Предрагову рају, дочекивала с осмијехом и добродошлицом, почастила нас пићем, а некад и колачима. То се не заборавља, макар што је то давно било!
Још је теже заборавити Предраговог оца, Всеволода Матвејевића, с којим сам 1960. и 61. године (као професор-почетник на Гимназији у Чапљини) провео доста времена, што возећи се свакодневно заједно од Мостара до Чапљине и назад, што у радним паузама или при случајним сусретима у Мостару. Није нам сметала разлика у годинама – он при крају, а ја на почетку радне каријере. Често се наш разговор претварао у монолог јер ја једноставно нисам хтио да прекидам ерудиту В. Матвејевића, свјестан да бих тиме себи ускратио драгоцјену спознају или ново животно искуство.
Всеволод Матвејевић је дошао у Краљевину Југославију кад му је било двадесет година. Ко зна кад је почела Октобарска револуција може лако да израчуна кад се родио. Кад су 1941. Југославију окупирали Нијемци и Талијани Предрагов отац је, као ратни заробљеник, одбио да буде тумач за њемачки језик, иако би тиме као заробљеник стекао извјесне предности и дјеломично привилегиран статус као логораш. Умјесто тога Нијемци су га послали на присилни рад у концентрациони логор, одакле се правим чудом вратио у Мостар.
С поштовањем и дивљењем сјећам се поносног и вриједног, универзално образованог интелектуалца Мостара, поријеклом из Одесе, који је, сјећам се, вршњацима свог јединог сина, који би дошли у његову кућу, често засвирао на клавир а некад отпјевао (са сузом у оку) арију из „Евгенија Оњегина“, „Бориса Годунова“ или нешто друго.
Тог човјека, (већ у годинама и оца двоје дјеце), власти у Мостару су, одмах након повратка из заробљеништва у Њемачкој 1945. године, покушале да наговоре, а онда да присиле да се врати „у братски Совјетски савез“. Међутим, он је одбио да остави Мостар, пријатеље, а можда и породицу, за што је пао у немилост па је до пензионисања „службовао“ као судија у градићима око Мостара (Столац, Широки Бријег Љубушки, Чапљина), иако је био искусни судија! Као страсни аматер Всеволод Матвејевић је у сваком од наведених градића основао пјевачки хор и културну дружину и још је предавао руски језик, наравно након уредно обављених судачких обавеза.
Овдје ваља узгред напоменути да теби, Кијче, није било тешко да напустиш свој родни град и лако си га преболио кад си добио сличан налог или наређење од оних са или за којима си пошао – наводно у име неких (?) виших народних интереса и циљева – ти најбоље знаш каквих и чијих...
И сад наједном по задатку или својевољно бацаш се увредама и измишљотинама на тог покојника достојног поштовања и на његовог сина, љубимца и живу легенду Мостара! Невјероватно је да Кијац хоће да нас увјери да он то чини у име нас и за нашу добробит (!) увјерен да ће нас обрлатити са неколико својих бомбастичних, без смислене везе разбацаних ријечи и реченица са намјером да нам прода рог под свијећу! То си, Кијче, некоћ могао несметано радити из свог Шагољевског, етнички очишћеног прикрајка...
Од наслова па до краја Кијчевог текста избија мржња, злоба, завист и јасна намјера да дискредитира човјека који се, као уважен гост, усудио да дође у Београд након што је београдске, али и хрватске и друге културне талибане позвао на одговорност. За Б. Кијца је Предраг Матвејевић је „потомак из Царске Русије“ и нешто горе – „бивши југославенски књижевник“, као што су били И. Цанкар, М. Крлежа, И. Андрић или М. Селимовић. Посљедњи је, иако Босанац, прије смрти опоручио да себе сматра српским писцем, онај испред њега је, мада је Хрват из Босне, писао екавицом, што је у почетку чинио и Крлежа. Право које им нико не може нити треба да оспори нити да им због тога умањује вриједност или да их можда вријеђа...
За неразборито препотентног Б. Кијца Предраг Матвејевић је још и „бивши хрватски књижевник, бивши предсједник Хрватског ПЕН-а, и по властитој вокацији ангажовани интелектуалац и још ангажованији љевичар“.
Б. Кијац с неприкривеним гађењем и подцјењивањем сваком приликом апострофира Матвејевићево „породично ’тврдо ч’“ са провидном плитком намјером да нам тиме нешто каже. Препознатљив ниски ударац кад чланкописац нема аргумената. Интересантно је овдје претпоставити шта би се догодило рођеном Мостарцу П. Матвејевићу да је у вријеме еуфоричног етничког чишћења допао инквизиторских шака једног другог, наводно „рођеног Мостарца“. Судећи по овом тексту била би му мрка капа...
Након пажљивог читања овог Кијчевог текста, (који врви од импровизација, недосљедности, инсинуација и увреда), стиче се дојам да је изврстан примјер за новинара који забалукати па изгуби контролу и пише којешта. У том погледу „монументалан“ је слиједећи цитат: „Овај универзитетски професор је пробао све у животу. И све је покушао бити. Можда је маштао о Нобеловој награди. (! – мој ускличник) Гдје год није могао водити коло, измицао се и са стране бацао упљув, а онда видао те туђе црвљиве ране. И кад је схватио да у оном што хоће и жели, не може бити марка и да за то нема штофа, вратио се исконској љубави. Постао је рођени Мостарац.“
По природној логици ствари Предраг је то постао дана кад га је радосна мајка Ангелина родила у Мостару, а он је током времена и на основу својих умних способности и људских квалитета израстао у интелектуално највреднијег његовог грађанина, а захваљујући овом геноцидном „рату“ у највидовитијег и најхрабријег интелектуалца Мостара – у Рођеног пар екселанс – Босне и Херцеговине, Хрватске и бивше Југославије.
На самом почетку овог давно и помно испланираног крвопролића, које је почело у Вуковару, а врхунац и почетак краја доживјело у Сребреници, он је јавно - писмено – упозорио вожда у Београду да га пут, којим је пошао, води у злочин, тражећи од њега да поднесе оставку! Мало касније исто упозорење и захтјев послао је – такођер преко јавних гласила – тек рођеном „предсједнику свих Хрвата“. Зато су његови бојовници испалили неколико метака у Предрагово сандуче за писма – као „зорну“ поруку да ће слиједећи пут сличне рупе бити у његовој глави или пак срцу, ако не умукне, што он, наравно, није учинио. То изгледа смета и вама, па хоћете да га дискредитирате и ушуткате лажима и дезинформацијама.
Тек тада је, Кијче, П. Матвејевећ постао свјестан да се није шалити са таквим (не)људима и отишао у изгнанство, гдје је дочекан с љубављу и поштовањем, прво „Сорбона“ у Паризу, затим „Сапиенција“ у Риму! И није престао да напада и оптужује оне који су криви за страдања народа и људи, били они Срби, Хрвати, Босанци или Албанци. Страдали су и крваво плаћали само зато што се једном вожду и поглавнику прохтјело да, након елиминисања једног и још једног народа, направе велику Србију и такву Хрватску.
Кад је све то пропало једино је – пуним именом и презименом – Предраг Матвејевић имао храбрости да оптужи „хрватске интелектуалне талибане“, очекујући да ће, по узору на њега, исто учинити интелектуалци чисте савјести у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Нажалост, очекиване реакције није било. „Дапаче“, Предраг Матвејевић је здушно нападнут из неких центара моћи бивше Југославије. Чак је један у Загребу, кад је прочитао да га Предраг прозива и позива на моралну одговорност, тужио Матвејевића, тражећи позамашну суму као надокнаду за претрпљене душевне боли, као да се таква „бол“ може мјерити новцем! Истовремено су се из Београда јавили нарогушени интелектуалци, који су од почетка метанисали своме вожду, који је требао да коначно оствари некакав вјековни сан „уједињења свих српских земаља“, у што је требао да „уђе“ добар дио Хрватске, цијела Босна и Херцеговина, Црна Гора и, „наравно“, Македонија, као Јужна Србија, стечена мало прије првог свјетског рата.
Поучен француским искуством након другог свјетског рата господин П. Матвејевић је тражио моралну одговорност интелектуалаца вишег, високог и највишег ранга који су својим опредјељењем и активностима допринијели да дође до братоубилачког рата најгорег типа – етничког чишћења убијањем, силовањем или прогоном непожељних, паљењем или рушењем њихових кућа, одузимањем свог њиховог блага и имања, анихилирањем свих права, чак и наде на повратак у своју земљу, своје село, свој град, свој стан, своју кућу, на свој посао или да говори својим језиком и упражњава своје обичаје и своју вјеру.
То су знали Ћосићи и Аралице и управо су зато својим ауторитетом за собом повукли себи сличне, након чега су наивни и лако поводљиви масовно пошли за њима, али са пушком или кољачким ножем у рукама против невиних и незаштићених и без кривице кривих. И Предраг с правом рече да такви интелектуални кривци треба да сносе моралну одговорност за своје неодговорно понашање у сличним временима и да „бар погну главе пред људима добре воље“, кад их у пролазу сретну! Читајући твој безразложан и безобразан напад на П. Матвејевића види се да из скоро сваке твоје ријечи вире мали залуђени Ћосићи – његови истомишљеници. Па нека их – њих је (х)историја осудила и већ им одредила мјесто, а ти буди и остани на којој си кад ниси у стању да видиш даље од свог носа...
|
Предраг Матвејевић: Медитерански бревијар
|
|
Жалосно је да се толико година након Дејтонског „споразума“ још није догодило то што је с разлогом заговарао и заговара Предраг Матвејевић и морат ће се, можда, још дуго чекати да се то догоди. Један од доказа је и ово срамно и неодговорно јавно блаћење највећег и најпознатијег (живог) интелектуалца Мостара, чије се књиге (а неколико их је Предраг написао директно на француском језику!) читају широм Европе и свијета. Једна је („Медитерански бревијар“ – својеврсна пјесма у прози) у Италији и Француској проглашена најбољом преведеном књигом године у вријеме док су знани и незнани Шагољи својим „перима“ помагали и на сусједе хушкали оне који су етнички „чистили“ Босну и Херцеговину, Хрватску и Косово. Било би ми драго чути, Кијче, гдје си ти тада био, шта си ти тада радио, те чему је и коме тада служило твоје „перо“ и коме сада служи!?
„Зна се“, све се зна и сваким даном ће се више знати – а најбољи доказ за то је чињеница да се свакодневно повећава број оних који у Хагу чекају у реду да одговарају за оно што су учинили – с разлогом да се опет не би поновило „на брдовитом Балкану“! И фала богу да је то тако. А то је оно што вас највише „гуди“ и брине. Пореметило вам сан. Узнемирили сте се од Београда, Загреба до Бањалуке, Мостара, Груда, Пала, Невесиња и тако даље кад сте чули да се нашао човјек који је јавно упро прстом на оне који су интелектуално издали своју земљу, свој народ и своју савјест. Ово посљедње нису, јер да су је имали не би је, сигурно, издали – ставили би је у службу чојства, правде и истине.
Међутим, провинцијална психа и психологија (и могућност ћара и шићара) или нешто друго – можда обавеза или налог да облати тог храброг хуманисту и досљедног борца за равноправност, ако не за братство оно бар за међусобну толеранцију народа, језика и религија у Босни и Херцеговини – толико су заслијепили Б. Кијца да живућој интелектуалној и хуманистичкој легенди Мостара спочитава што је био и остао „по властитој вокацији ангажовани интелектуалац и још ангажованији љевичар“. (Извињавам се због понављања – било је потребно.)
Било би, Кијче, интересантно чути и сазнати по чијој си се „вокацији“ ти претворио у мрсца човјека који је остао досљедан себи и принципима чојства највишег ранга, па упорно (али неуспјешно) покушаваш да га претвориш у „Мостарца по занимању“, да би га одмах затим у два наврата назвао „рођеним Мостарцем“. Невјероватна недосљедност или заборавност, а можда и заслијепљеност – мржњом или опсесијом!?
Истини за вољу морам рећи да сам се од првог читања овог бљутавог текста питао каквих би се квалификатива могло и требало ставити испред и иза Кијчевог имена кад се он усудио за Предрага Матвејевића рећи да је „ублехаш и шаш“!? На крају сам дошао до закључка да он није вриједан наше пажње нити љутње, у складу са народном изреком да онај који губи има право да се љути и зато „пише којешта“.
Кијчев назовимо га психоаналитички приступ у покушају омаловажавања и блаћења Предрага Матвејевића мјестимице прераста у нонсенс, да се читалац с разлогом пита „шта је ’писац’ хтио да каже“: „Бјежећи од себе и свог унутрашњег ’ја’, он је увијек туђи. И, кад пожели бити оно што би оптимално и могао, он се сјети припадности родном граду. На ту фору Мостарци у посљедње вријеме, обавезно насједају. Никако да им се улије вода у уши.“
Добро сам пазио да не изостане ни једна ријеч нити сам пореметио Кијчеву интерпункцију – једино сам подвукао двије посљедње реченице. Волио бих да на њима читалац застане и спозна да је Кијац (пијан или тријезан) све Мостарце и друге, који цијене и воле Предрага Матвејевића, прогласио ментално недораслим особама, а то ће, изгледа, престати да буду тек кад своје мишљење и понашање ускладе са Кијчевим! Да би им то олакшао или их приволио он пише чланак, очекујући да ће се Мостарцима, алијас магарцима, након читања његових блатњавих „бисера“, коначно улити вода у уши и да ће (мишљу и срцем) „запливати“ (са и за њим) водама које су њега одвеле тамо гдје се сад налази...
Можда би се Кијцу, као бившем Мостарцу, могао опростити неаргументиран и тенденциозан напад на угледног просвјетног и културног радника и познатог књижевника, који, као такав, деценијама слиједи свој животни кредо и не одустаје од својих принципа. Међутим, прогласити магарцима све Мостарце и оне који се с њим не слажу само зато што му се Предраг Матвејевић не свиђа или га не воли (сигуран сам да ће за посљедње двије ријечи пажљив читалац наћи одговарајућу, јер ја нећу да је употријебим) неопростива је увреда, тим виша што је безразложна.
Имам дојам даје Б. Кијац гледао себе у огледалу док је писао неке дијелове свог срачунатог напада на П. Матвејевића и да је (цитирам Б. К.): „његов наступ био у функцији поручене истине“, инсистирајући да је „Матвејевичева придика била перфидно и дрско прање кривице Хрвата за рушење Старог моста преко леђа Срба“, да би на крају рекао да „не треба бити много мудар па закључити да је у угледни (све подвукао М. М.) интелектуалац у сред Београда хтио рећи да су прави и главни кривци заправо Срби.“ Као коментар овоме ја бих само рекао мудру народну – ’какав је ко онако и мисли’ и само додао да у овом „случају“ не може другачије бити.
А да би „доказао“ да он није једини који тако мисли, Кијац каже, (не наводећи његово презиме, па чак ни иницијале, што је основни ред): „Један мој истомишљеник, који има храбрости да мисли својом главом, добро је примијетио: ’Гријех Хрвата је једино у томе што су убрзали иначе незаустављиво распадање моста’.“
Подвукао сам три ријечи које истичу да се ради о једном твом истомишљенику и да је по твом мишљењу он то добро примијетио, а ти, значи, у цијелости усвојио и читаоцима сервирао као непобитну чињеницу! А с посебним задовољством и гуштом сам подвукао шизоидну реченицу да се наш Стари срушио сам од себе, са намјером да је још који пут прочитају Мостарци и остали нормални људи, баш зато што знам да се ти слажеш са тим неуспјелим Шагољевским пропагандним триком и бљувотином.
Као коментар навешћу већ цитирану издвојену реченицу с почетка Кијчевог напада на Предрага Матвејевића: „За властите промоције, они су (а међу њима њихов ’истомишљеник’ Кијац) увијек спремни и непозвани доћи да нас поуче новим заблудама“. То је довољно да се види да писац наведених ријечи открива своју намјеру да нас поучи својим заблудама, што је, изгледа, Кијац могао да несметано ради у свом бившем, а изгледа и садашњем окружењу. Дапаче, итд...
И још нешто, Кијче. Не ставља П. Матвејевић „сам себи око главе ореол“ нити „лично себе овлашћује да пише нову историју“, а још мање „искаче из категорије професионалног рођеног Мостарца (?! М. М.) и плива у еуропским водама које му, путем новца отетог од домаће културе и муке, (!? М. М.) омогућавају лагодан емигрантски статус, и све оно што уз то иде. Да не спомињем шпијунажу...“ (!!!??? М. М.)
Да човјек просто не повјерује да је неко, ко иоле познаје Предрага Матвејевића, био у стању да напише и још да потпише сличну гадост. То је, ваљда, у складу са Шагољевским новинарским кодексом и „моралом“ да се квантитетом инсинуација, лажи и безразложних тајновитости и недоречености (као она узгредна напомена: „Има овдје поруке свима, али понајвише Бошњацима. Какве? То ћу намјерно прескочити.“) постигне нови „квалитет“, то јест да они који читају његов текст лаж прихвате као истину, што је од почетка етничког чишћења у БиХ и другдје била пракса Милошевића и Караџића, а касније Туђмана и Бобана и њихове свеколике служинчади, а међу њима, у првим редовима, лако препознатљиви, сервилни новинари Шагољевског типа.
Пажљив и озбиљан читалац ће се с разлогом упитати зашто су сад већ поражени моћници изабрали управо Мостарца да нападне човјека који им је одавно кост у грлу. Ми стар(иј)и знамо да је то, не тако давно, била устаљена пракса у обрачуну са часним, поштеним и интелектуално јаким личностима. Божо Кијац и један његов истомишљеник су требали да дају тон хајци и дискредитирају угледног Мостарца, јер би у противном испало да неко извана напада Мостарце па покренута акција не би завршила како је било замишљено – имала би мрљу на себи. Зато је „делегиран“ Мостарац да за оне који су га одредили и дали му упутства (у Београду или другој његовој филијали) уради посао.
У том погледу Божо Кијац је изванредан примјер да у сваком, па и мостарском „житу“ има кукоља. Очито је да је он себи ставио у задатак (или га је добио), као дио помно испланиране „политичке мастурбације“ (да употријебим још један „карактеристичан“ Кијчев израз) да измишљотинама и инсинуацијама дискредитира сад већ легендарног јавног опонента Милошевићевој, а онда и Туђмановој намјери да са ових простора – значи и из Мостара – нестане једног народа, зна се којег.
И сам Божо Кијац рече и написа да је духовито написани текст „Тевсија буреџика“ наводно бацио на папир док је њиме дрмао „хонкошки грип“. Међутим, очито је да је текст, којим је хтио облатити Предрага Матвејевића, „у функцији неке поручене истине“ (Б. Кијац, подвукао М. М.) и да је написан под притиском Невесињског, Паљанског, Бањалучког или Београдског „грипа“, чији је „вирус“ не само убио, силовао или отјерао у изгнанство хиљаде и тисуће Босанаца, Срба, Хрвата, Албанаца и других, него је попалио и порушио стравично много кућа, школа, болница, библиотека, цркава, џамија и мостова.
Тај вирус, којег не можеш или нећеш да се ослободиш, нанио је, Кијче, много зла овој земљи, а нарочито најбројнијем народу у њој, који је, „на овај или онај начин“, хоћу рећи по договору требао да за сва времена ишчезне са ових терена, а којега је Мостарац а Хрват Предраг Матвејевић у свакој прилици узео у заштиту и бранио га не само од Београдског и Паљанског, него од Загребачког и херцегбосанског „грипа“.
Тек на самом крају твоје „Тевсије буреџика“ (која би требала да представља град Мостар) откривају се твоје скривене намјере – стварни циљ твоје писаније:
„Купујем вријеме, правим вјетар, продајем маглу...“ (Подвукао М. М.)
Кад човјек биолошки „прави вјетар“ онда иза њега смрди траг и то траје кратко. Међутим, кад у ратно или поратно вријеме то чини новинар или „човјек од пера“ неодговорном употребом ријечи и свог ауторитета (што је, Кијче, очит случај не само у овом твом неоснованом и неаргументираном нападу на Предрага Матвејевића) Његош би рекао „трагови му смрде нечовјештвом“.
Осим тога, не продајеш ти, Кијче, само маглу – у њој ти читаоцима протуриш и потуриш много кукавичјих јаја. Твој духовит и мостарски обојен текст „Тевсија буреџика“ вођен је тако да би тек на крају његов аутор, вјероватно под дјеловањем већ наведеног „грипа“, самом себи поставио питање и на њега дао срачунат одговор пун очаја, безнађа и несреће, који нас неће никад напустити:
„Онда сам себе, по ко зна који пут, питам: Кад ће ово завршити`? Оно жуто сунце, претило и обло као патишпања, пљуну по себи, па ме оним крвавим оком погледа:
– Ко каже да ће завршити!?“ (Подвукао М. М.)
Ето, то је и такав је завршетак ове Кијчеве приче! То је, ваљда, тако зато што је њен писац одлучио и наводно може „да говори и размишља унапријед“, како сам рече за себе, јер „кад губите свијест (ја бих додао ’и интелектуалну и друштвену оријентацију и савјест’) почињете да причате којешта“. Драго ми је да Б. Кијац сам за себе рече да прича којешта и тад му се догоди да забалукати па почне да баљезга, рекли би Мостарци, настојећи да читаоцу наметне „наручено мишљење“. (опет Кијчева синтагма).
По неписаном и писаном правилу имаш, Кијче, право ду се „ћераш“, како Предрагу Матвејевићу рече један књижевник и члан САНУ, и да наводно мислиш својом главом, како често волиш да кажеш, као да тиме желиш да појачаш своју тврдњу, што с разлогом код читаоца изазива сумњу и ствара увјерење да је истина на супротној страни, бар кад је ријеч о П. Матвејевићу – зато што чињенице говоре супротно! Питај рођене Мостарце, управо оне којима се по теби „још није улила вода у уши“ (нити ће, јер нема разлога), али и друге (незаражене националистичким и шовинистичким вирусом) и сви ће ти рећи да би требао да му се „дебело“ извиниш, али и свима које си увриједио онаквим наступом против човјека који то није заслужио.
Тиме би доказао да знаш мислити својом главом и да у овом „случају“ ниси ничији пион у обрачуну са човјеком који је много задужио наш родни град, нашу сироту домовину и све нас појединачно, дајући нам стално нове разлоге да га цијенимо и сваким даном волимо више. Зато га већ одавно од миља зовемо „наш рођени“. Изгледа да су Предрагови родитељи, дајући му име, знали у што ће се њихов син претворити и да ће постати миљеником свог родног града. Надам се да ћеш се и сам у ово увјерити кад ти се улије вода у уши или се ослободиш „вируса“ који те још трује. У противном претворит ћеш се у живи доказ да Шагољ, као срамотна појава у новинарству, није једини изузетак који потврђује правило.
|
|
Задња измјена: 2005-01-05
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|