Мост - Индекс
Мост - Претплата
Ђулејман Исић: Портрет супруге, уље на платну [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 179 (90 - нова серија)

Година XXIX октобар/листопад 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Проф. др. Алија Пирић
Потрага за аутентичношћу

Бисера Бошкаило: „Ла Перла“
Босанска ријеч – Das bosnische Wort, Tuzla – Wuppertal, 2004.

Ево једног, посве типичног женског романа-приче, у којем се прелама судбина књижевнице, мајке, домаћице и интелектуалке Уне, у којем се могу пратити, безмало, сви односи социјалне, културне, вјерске, политичке па и цивилизацијске провенијенције. Кроз лик књижевнице Уне, као кроз фино брушену перлу, учитавамо све тјескобе, питања и противурјечности жене која је у западњачко друштво закорачила са предрасудама и илузијама савремене епохе. Заправо, та се питања и одговори фокусирају у једној финој, сензибилној и искреној природи оријентално-патријархалне честитости, запримајући истовремено онај неизбјежни амалгам наше универзалне људске судбине, у којој је „сваки човјек на губитку“ до оне мјере до које нам је намијењена иста животна мука, па ма са које стране долазили у живот, западне, источне или неке друге, свеједно.

Бисера Бошкаило: Ла Перла

Бисера Бошкаило: Ла Перла

Бисера Бошкаило је заокупљена проблемима жене, савремене жене која се батрга између снова и сурове стварности, између умјетности и егзистенције, између еротског и интелектуалног и коначно успоставља равнотежу између мушког и женског принципа, помирујући их само у љепоти узајамног давања и непрестаног праштања. Преко главног женског лика (Уна – алузија на босанску љепотицу), ауторица открива модерни Запад са свим противурјечностима и свим несавршеностима њеним, и средине у којој живи, не мислећи при том да се догодило чудо и да су законитости и принципи, који су важили, икада доведени у питање. Живот је свугдје подједнако суров и неблагонаклон и свугдје, на сваком мјесту, се мора бити истовремено са истим жаром и истом страшћу и кад се куха и кад се пише, пјева или плаче, љуби или мрзи, или док се пере прљаво суђе, размишља о трагичном људском усуду. „Уна, твој живот је судбина пинг-понг лоптице која мора играти на два поља да би задовољила свој смисао постојања“, рећи ће у једном тренутку главна јунакиња. Живећи у сталном супротстављању, у сталном рату, између припадања породици на једној и непрестаног сањарења и успињања нечем духовно вишим, на другој страни, Уна анципира у савременом женском тражењу и пропитивању своје улоге, отварајући, нехотично а драматично, проблем породице и њезине улоге у друштву и свих односа и релација која из тога произилазе. На тај начин отварају се питања еманципације жене и слободе, сирове и напречац освојене, која се указује као нешто за шта ни сами не знамо шта бисмо урадили, даром који снажно обавезује и цијелу ствар чини парадоксалном, баш какав је и сам живот.

„Уууннаааа..., живот је стаза вијугава, глибава и прашњава, испреплитана између небодера, провучена између шумских кутака, изгубљена преко брда и планина, висоравни и долина, стаза пустињским пијеском прекривена, у џунглиским њедрима сакривена, у морском ковитлацу утопљена.“ (стр. 36.)

У роману Ла Перла, главни протагонист (Уна) се усуђује прекорачити границу простора (завичајног) и прелази у један сасвим непознати/неблагонаклон свијет, који онда захваљујући својим противурјечностима/неравнотежи узрокује догађања и ситуације гдје се пут преваљује од позиције „материјала“ (Алибабин израз за жене које долазе на Запад у потражи за срећом) до самосвјесног интелектуалца који промишља свијет и свој однос према њему своје првобитно стање, Уна жели промијенити и њезину свијест формирају догађаји и сусрети којима је сама судионик и арбитар, па њезино искуство носи једно посве ново, дакле, промијењено стање главног лика. Уна ће кренути у потрагу за једном врстом самодефинирања, истраживања, самопропитивања свог првобитног стања и вриједносних ставова, свог односа према мушкарцу, породици, дјеци, умјетности, студију, пријатељици, уопће западној култури, наслијеђу патријархалног модела свијета, и коначно, односа према западној култури, наслијеђу патријархалног модела свијета и на крају, односа према себи.

„Ето, реците ви мени, како да направим пјесника од једне патријархалне, а уз то надпросјечно модерне жене? А тек како да са таквом женом изађем на крај када добије титулу, ако ми чак ни сада, док испред врата науке стоји, не дозвољава да створим пјесму.“ (стр. 194)

Структура романа Ла Перла Бисере Бошкаило је нетипична и неканонска, у односу на традиционални начин приповиједања, и по томе је, прије свега, овај роман нетрадиционалан/модеран. Користећи нелинеарну/симулантну/сложену форму фабуле, ауторица избјегава класичне узрочно-посљедичне, каузалне форме приче и не поштујући често логику радње, она селекционира и комбинира тако да често фабулу доживљавамо сасвим декомпонирано и расуто. Ипак, основна поетичка нит приче задржава се до краја, до разрјешења и конклузије, мада се, са поузданом сигурношћу, не може пратити реализација свих претходних поетичких елемената приче јер увода заправо и нема, а конфронтација је дата на нивоу унутрашњег монолошког дискурса. Постоји, дакле, главни ток радње и он задржава надређени однос према свим епизодама/рукавцима и оним микродогађајима у роману.

Задржавање позиције објективног приповједача у трећем лицу, само привидно везује Бошкаилову за традиционалне структурне обрасце, јер се често та приповједачка позиција мијења у корист проповиједања у првом лицу. Промјена приповједног дискурса користи промјени ритма а тиме и опћој динамици атмосфери у роману. Таква динамичност текста и његово ломљење на критичким мјестима постигнути су овдје и зналачким промјенама наративних образаца, па наративне технике имају цијелу лепезу, од описа преко посредног унутрашњег монолога, директног унутрашњег монолога, до приказивања струје свијести и класичног монолога и дијалога.

Основна одлика спомињање женске визуре стварности, у роману Ла Перла Бисере Бошкаило, и можда једна од највреднијих особености овога дјела, свакако је један крајње поштен став ауторице, који се темељи на најдрагоцјенијем књижевном извору, што га обично дефинирамо као властито искуство. Из тога аутобиографског/интелектуалног дискурса, који надилази и универзалира конкретно и појединачно, произлази овај приповједачки ерос којим је цијели роман благотворно преливен, боље рећи плива у оној сијарићевски исконској, епски интонираној, жудњи за причом.

Други, такођер значајан, домет овог романа лежи у основи, опет интелектуалног ракурса и најискренијег сазнања, како је и источни и западни, и традиционални и модерни концепт друштва, заправо, једно велико насиље над женом. То је, прије свега, насиље над њеним моралним дигнитетом, па су и чести еротски пасажи у роману, нарочито они структурални као Е-маил поруке, само потврда понижавајућег и неприхватљивог свођења жене на објекат манипулације, или „материјала“ који се обрађује, како често резонира један мушки лик у роману.

Марина Трогрлић: Акт II, уље на платну

Марина Трогрлић: Акт II, уље на платну

Насиље над женском природом, на другој страни, као легитиман и несанкциониран однос модерног друштва, резултира психолошким, егзистенцијалним и моралним ломовима унутар крхког женског бића и логичним трагичним разрјешењем (Јулијана) и оставља трајне посљедице које се, као бумеранг, враћају друштву у цјелини. Судбина сваког друштва па и цивилизације ломи се на односу према жени и њезиној улози у тим процесима. Морам овдје напоменути како ауторица у овом роману не нуди никаква рјешења нити моделе превазилажења таквог стања и положаја жене и на тај начин спашава књижевно-естетске вредноте од владајућих феминистичких идологема, афирмирајући оне стандарде који у књижевно-критичкој номенклатури значе темељне вриједносне појмове. Дакле, треба бити ангажиран и овај роман то јесте, али у мјери која не прелази у простор идеолошког систематског застрањивања и етаблирања нових механизама насиља.

Опредјељујући се за прилично декомпонирану форму умјетнине, Бошкаилова се није устручавала да постмодернистички уведе наративне и стилске новине у нашу књижевност (фусноте, дидаскалије, е-маил поруке, разне врсте стила итд.), а што није баш ни уобичајено ни добро прихваћено у нашем, наглашено, традиционалном књижевном изразу. Користећи инкомпонирани Е-маил дијалог у његовој најсировијој и најискренијој варијанти, у тој најмодернијој могућности најинтимније комуникације између мушког и женског принципа, ауторица препознаје знаковит вид декаденце и насиља над природом женског, али и мушког бића. Критична иновација у традиционалном књижевно-љубавном троуглу, лик Емаил-љубавника, обогаћује структуру романа једном ларпурлартистичко-љубавном перверзијом времена; вођење љубави на дистанци.

„Али не разумијем, зашто је одбијао да се састану? Зашто? Каква му је ово игра? Узбуди, па остави да само гори. Туцање, а да јој не уђе. Туцање са дистанце. Зар је и то могуће? Јадно Јулијанче, како ју је само заводио. Како су њихове љубави биле различите и међусобно далеке.“ (стр. 181)

Еротско се, у роману, појављује тек као израз насиља и отуђења над исконским људским почелима и као најбољи начин детронизације модернијих комуникацијских система који ипак више раздвајају него што доприносе основној, својој намјени. У тој парадоксалности и честим изневјереним хоризонтима очекивања, ауторица прати и сецира актуелне друштвене трендове који претендирају на бесмртност, а у самом свом зачетку легитимирају се као дубоко антиљудски, а тиме и антиженски.

Коначно, зашто треба читати роман Ла Перла Бисере Бошкаило? Зашто „дангубити“ уз ову књигу?

Зато што ауторица открива женско питање на нов начин, избјегавајући при том највећи број стереотипских замки које објективно стоје на путу отварања овог питања, почев од оних које би се могле назвати еснафским и занатским па до оних које су плод и производ унутарњих, личних фрустрација и несавршености. Сложеност теме и густина семантичких кругова доприносе његовој занимљивости и актуелности, а здрав однос ауторице према предметној стварности и окружењу сигуран су гарант још једног књижевничког путовања.

Претходна · Садржај · Наредна

Мухамед Гаш: Портрет III, акрилик – колаж [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2004-12-23

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска