|
Бакамовића главицу спомиње Хусага Ћишић у својој књизи „Постанак и развитак града Мостара, те приказ згода и незгода кроз које је у току развитка пролазио“. У ствари, ово је изворни назив књиге коју је, 1991. године, под потпуно новим и злоупотребљеним називом, „Мостар у Херцег-Босни“ издало КД Муслимана Препород Мостар. У књизи стоји: – Један батаљон плаћеника упути се према Баба-Бешировој махали с налогом да је закоче са двије стране. Двије чете тог батаљона требале су прећи Радобољу на Бакшиму и упутити се главним друмом према махали. Двије, опет, лијевом обалом Радобоље с истим циљем. Други батаљон је упућен улицом која води преко Објешењаче на Бакамовића главицу да закоче Бакамлук.
На овом мјесту Хусага Ћишић описује отпор Мостараца четама ускока Јанковића који је често упадао у питому мостарску котлину са циљем пљачкања. Један предак из породице Бакамовић помиње се у истој књизи на мјесту гдје се описује борба у Босанском Новом. То је вријеме трогодишњег рата (1788.-1791. г.) између Аустрије и Русије с једне и Османлијског царства с друге стране, чији је узрок била претензија ове двије силе на османске територије. Аустријанци су упали у Босну, тадашњу османску територију, и том приликом Мостарци су узели учешћа у одбрани земље. Хусага пише: – У томе је предњачио (Мостар) осталим херцеговачким градовима и стално слао чете према Босанској крајини. Тако се и догодило да је при крају јесени 1788. године, кад су се по стародревној пракси главнине војске имале повући с бојишта у логоре у позадину, међу осталим и двјестопедесет мостарских спахија се смјестило код мухафиза на зимовиште у Босански Нови, ту важну тачку у Босанској крајини. Те спахије су биле под командом Смаил-аге Бешле из Мостара, као спахијског бешлаге и пет спахијских ага као команданата спахијских бајрака. Командири бајрака су били Ибрахим-ага Бакамовић, Заим-ага Коцкић, Ахмед-ага Бабић, Халил-ага Топаловић и Салих-ага Вејзовић, сви из Мостара.
У своме раду о муслиманским библиотекама у Мостару познати оријенталиста Хивзија Хасандедић помиње двојицу Бакамовића који су се у границама постојећих услова и могућности бавили науком па су природно имали приватне библиотеке. То су Ахмед Бакамовић син Салихов 1835. и Абдулах Бакамовић 1870. године. Ово је у ствари извадак из Хасандедићевог прегледа писаца и преписивача на оријенталним језицима чија имена се налазе написана у манускриптама уз придјев ал-Мостари (Мостарац). Већ овај податак јасно говори да се у породици Бакамовића науци давао значај а то ће потврдити и други чланови ове богате, угледне и образоване породице.
За избор Опћинског вијећа града Мостара за 1907. годину помиње се име хаџи Јусуфа Бакамовића. На плакату из те године кога потписује с.р. градоначелник Хаџиомеровић налази се списак са 365 имена који представљају кандидате за градско Опћинско вијеће. Од тога је према попису становништва кандидовано 160 муслимана, 135 православаца и 70 католика.
|
Апотекар Ахмет-бег Бакамовић
|
|
Из ове породице потјече Ахмет Бакамовић, познати мостарски апотекар кога Мустафа Комадина у свом тексту „Традиција дужа од стољећа“ објављеном у часопису Мост (Мостар, мај 1996. г., бр. 5) не помиње када пише о апотекарима. Ахмет је син Јусуф-бега а апотеку је држао на Корзу, управо на истом мјесту гдје се пред овај рат налазила друштвена апотека са јединим градским термометром у Мостару и барељефом божице Хигије.
Ахмет је завршио фармацију у Бечу гдје је осим фармације научио говорити шест језика. Својевремено је др. Комадина, који је такође завршио студије у Бечу, причао да се у Ахмета, док је био студент заљубила сестра албанског краља Зогеа. Причају да је у то вријеме био најљепши студент на Бечком универзитету. Једно вријеме је био наш аташе. Покопан је у Рибичином харему у Пасјаку који је био саставни дио Царинског харема премда је потпуно ограђен и још увијек очуван. Сахрањен је до своје жене Фатиме Рибице Бакамовић која потиче из веома угледне и богате мостарске породице Рибица.
Салих-бегов син Мухамед који је рођен 1922. године био је намјештеник у Брези. Већ 1939. године члан је тамошње скојевске организације у којој су још дјеловали Момир Балорда и Салко Бешлагић, док су партијски активисти били Мустафа Жујо, Исмет Шарић и Леви Бенцион. Пред Други свјетски рат Мустафу Жују и Мухамеда Бакамовића усташе су ухватили, мучили их до изнемоглости и интернирали. Од тада се за њих више није чуло а касније су чланови њихових породица сазнали да су одведени у Јасеновац. Завршили су у хладној Норвешкој у њемачком логору у Тронтхајму. Мухамед Бакамовић је тамо подлегао јер је био исцрпљен. Издахнуо је на рукама Мустафе Бегића једног од ријетких патриота који су преживјели страхоте логора. Његово име налази се уклесано на плочи спомен-обиљежја у Тронтахајму, норвешком граду у коме се данас налази велика скупина прогнаних Мостараца.
За вријеме свог боравка у Мостару, који је од стране историчара књижевности означен као његов најплоднији период, Муса Ћазим Ћатић се интензивно дружио са Салих-бегом Бакамовићем и другим личностима које су биле везане за Прву муслиманску штампарију Бекира Калајџића, проводећи слободно вријеме у старом граду код Старог моста. То је био разлог да му посвети једну своју пјесму у којој пјесник, немоћан да измијени своју нарав, тражи опрост. Пјесма почиње овако:
- Теубеи - Несух
- (Покајање једног гријешног пјесника)
- Мом побри С. Бакамовићу
- Господе, ево на сеџду ти падам,
- Пред вјечном твојом клањам се добротом
- И молитве ти у стихове складам,
- Просећ: „Ох, дај ми смисао за љепотом!“
- Ти знаш, да бијах невин попут росе
- И попут лиера у прољећу раном;
- Ал људи, мед што под језиком носе,
- Отров ми дадоше у бокалу пјаном,
- мада сам био невин попут росе.
Салих М. Ефица, мостарски земљопосједник и трговац волио је друштво и пријатне мостарске ноћи проводио је са својим пријатељима уз ћашицу пива. Волио је друштво муслиманских писаца које је било окупљено око часописа Бисер кога је уређивао Муса Ћазим Ћатић. Једног акшама Салих Ефица се нашао у друштву са Ћатићем и Салих-бегом Бакамовићем који се интензивно као и сам Ћазим бавио превођењем. Ефица је касније причао шта се тада десило:
– Пред други Балкански рат 1913. године или одмах у првим данима другог Балканског рата сједио сам са Ћазимом и Салихом Бакамовићем у башти кафане „Европа“ Под липом. Пили смо пиво а башта је била пуна официра, већином Мађара, које је Аустрија мобилисала. Ћазим је био „швипс“ и врло живо разговарао на мађарском о љепоти наше народне поезије. Био се толико занио да је – и не осјећајући то – узвикнуо на нашем језику мађарском официру којега Јусуф-бег Бакамовић – отац Салих-бега био загрлио: – Ама, болан, ти не можеш ни осјетити колико је ту богатство израза и сликовитости у стиховима:
- Ђулбехара под ђулом заспала
- Ђул се труни, Ђулбехару буди.
Након тога на душак је испио чизму пива.
|
Јусуф-бег Бакамовић – отац Салих-бега
|
|
Салих-бег Бакамовић је уз Ћатића најплоднији преводилац у часопису Бисер кога је уређивао Муса Ћазим Ћатић. Најзначајнији Бакамовићев књижевни превод је драма у шест чинова и четири додатка „Тарик“ или „Освојење Шпаније“ од турског књижевника Абдул-Хака Хамида („Бисер“, 2/1913-14, бр.5, с. 24). Њега је овај књижевни стваралац толико инспирисао да је Салих-бег написао приказ Хамидовог живота и рада. Рад је објавио у Бисеру 2/1913-14, у два наставка 5, с. (69-71); 6, с. (85-86). Тај приказ је комплетиран од стране Сарајлића и објављен у Гајрету. За преводе стихова није имао довољно умијећа и снаге тако да је тај посао повјеравао Ћатићу без обзира што се он спорадично појављује и као преводилац пјесама.
Биљежимо један такав превод насловљен „Из арапске лирике“ објављен у Бисеру 2/ 1913-14, 7, с. 110.
Бакамовићи су имали љетниковац у Илићкој улици на самој Радобољи подно Бакшима, гдје се и данас налази велико имање са кућом. Лонђа се налазила на јажви (ади) и у њу се долазило преко дрвеног мостића без ограде. Пуна дневне свјетлости веранда са тробозанима пружала је погодне услове за одмор. Басамаци са тробозанима водили су на горњи бој док су се у великом подруму чувале намирнице. Конак се налазио на такозваној малој јажви.
____________________
Кориштена литература:
- Мост, Мостар, мај 1996., бр. 94 (5 нова серија ), годиште XXII
- Ћишић, Хусеин: Мостар у Херцег-Босни, Мостар, 1991. г.
- Ћатић, Муса Ћазим: Сабрана дјела, I, Тешањ, 1968. г.
- Ризвић, Мухсин: Књижевно стварање муслиманских писаца у БиХ у доба Аустроугарске владавине, Сарајево, 1973., АНУ БиХ, књига XLVI.
- Хасандедић, Хивзија: Муслиманске библиотеке у Мостару, Анали Гази Хусреф-бегове библиотеке, Сарајево, 1972., књига I.
- Хасандедић, Хивзија: Споменици културе турског доба у Мостару, Сарајево, 1980. г.
- Наметак, Абдурахман: Муса Ћазим Ћатић (студија), Тешањ, 1965. г.
- Гласник ВИС-а, Сарајево, 1990., бр. 5, с. 49-51.
- Регеста Фрањевачког архива у Мостару 1446-1862., Мостар, 1984. г.
- Исламски свијет, Сарајево, 1940. г.
- Исламски свијет, Сарајево, 1933. г.
- Траљић, Хафиз Махмуд: Мали подсјетник значајних датума исламске прошлости Бошњака, Ел калем, Сарајево, 1996. г.
- Хасандедић, Хивзија: Мостарски вакифи и њихови вакуфи, меџлис ИЗ Мостар, Мостар, 2000. г.
- Карчић, Др. Фикрет: Друштвено правни аспект исламског реформизма, Сарајево, 1990. г.
|
|
Драгоцјене податке о породици Бакамовић пружили су ми: Емина Сердаревић, Харис Сердаревић, Менсур Бакамовић, Емира Пошковић Бакамовић и Џенанета Бакамовић Гребовић на чему им се топло захваљујем.
|
|
Задња измјена: 2004-12-11
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|