|
Тако Ибрахим Кајан, уочавајући и разоткривајући свеколико драмско и драматски трагично у души босанске краљице Катарине Косача остварује античко правило о драмском јединству радње, времена и мјеста у своме драмском тексту. Све се догађа у души несретне жене. Списатељски, драмски и драматуршки инвентивно, Кајан у/на сцену изводи краљицу и као осмогодишњу дјевојчицу и као двадесетчетворогодишњу дјевојку, што употпуњава слику и разјашњава поријекло њезиног духовног стања и моралних захтјева које супротставља несмиљеном инзистирању и потсмијеху дон Франциска – Генерала инквизиције чије умилно интониране ријечи: Међутим..., милостива краљице заборавили сте и ви а и ми уочити један пропуст, ни сам не знам како се то десило... заборавили сте потписати... Наравно, потписати аутобиографију, односно: тестамент – како исту третирају Ватикан и инквизиција.
Претходно, краљица је говорећи о свом поболијевању и здравственим тегобама већ набацила/изразила своју сумњу да је трују и изразила чуђење зашто би то неко чинио, она је само сама, слаба, стара и немоћна жена... Сам ток разговора са дон Франциском сугерира да се дуго и добро знају што може значити само да је краљица током једанаест година свога боравка у Риму систематски исљеђивана како би се добио документ – аутобиографија која је дијелом и опорука/тестамент који сада треба само потписати.
Поуздано, Кајанова опсервација хисторијских чињеница и њихова инвентивна интерпретација и пројекција у драмски текст – неће се свима допасти. Али, неовисно о томе, Кајану нико не може оспорити право на доживљај и виђење и драмску/драматуршку представу и слику коју обликује и презентира као драмски писац. У суштини и формално, Кајан доноси грађанску трагедију (зачету у XVIII стољећу снажењем утјецаја и позиције философије рационализма), а остварену драмским секвенцама као најмањим фабуларно-тематским јединицама у развоју драмске радње. У начелу, Кајан своју драму исписује сувременим босанским језиком. Оновремени босански говор/језиk опстаје као повод који подсмјешљиво користи дон Франциско да би босанску краљицу Катарину Косача зауставио усред покрета и у сваком тренутку довео под своју инквизиторску лупу. Па је блистав, чудесно лијеп босански вез на столњаку краљице Катарине – то је њезин рад, али босанске ријечи које је користила током писања аутобиографије: станак, дажд, сиј, мргањ, ками, варда – само су смијешни локализми према којима је он великодушно доброхотан, јер их не може узети озбиљно...
* * *
Чињенично, у другој половици XV стољећа, мада у невјеројатним опцијама превирања и међусобним сатирањима моћника – Босна је земља од које стријепе и чијим се моћима клањају. Већ преко стотину година Босанци спријечавају упаде Турака у Босну: на Дрини, на Неретви, код Билеће... Успркос свим контрадикторностима то је вријеме најјаче Босне. Стотинудвадесет година раније, Стјепан II Котроманић столујући у граду Сребреник пише Повељу којом увијек довитљивим и мудрум Дубровчанима и граду – држави Дубровник дарује Рт, Рат, Стон, Пељешац, нека друга острва и Превлаку, али 1450. године босански војвода херцег Стјепан Вукчић Косача с војском опсједа град Дубровник, па га Вијеће Дубровачке Републике проглашава издајником, уцјењује његову главу на 15.000 златних дуката, кућом у Дубровнику, насљедним племством и годишњом рентом. Вијеће Дубровачке Републике чак предлаже да се области Стјепана Вукчића Косаче откупе за 50.000 дуката као поклон везиру, да Дубровачкој Републици припадну Конавле, Требиње, Драчевица и Врн, а да остатак припадне држави Босни. Дубровник вјешт у трговању туђим иметком, интересима и власништвом, залетио се да то и војнички прогура па је дубровачка војска доживјела катастрофалан пораз у сукобу са војском војводе херцег Стјепана Косача. Дубровник посеже за склапањем споразума са босанским краљем Стјепаном Томашем. Босански војвода херцег Стјепан Вукчић Косача је због свега искључен из католичке цркве, али папина була није објављена јер је то моли краљ Стјепан Томаш... Таман долази до смиривања прилика у Босни и у односима с Дубровником, а Мехмед II Фатих насљеђује мирољубивог турског султана Мурата II, па након освајања Цариграда креће према Еуропи...
Владислав Херцеговић Косача, брат краљице Катарине и знаменит калиграф а син Стјепана Вукчића Косаче, 1452. године с босанском војском заузима очеве градове Благај, Тодијевац, Вратар на Сутјесци, два утврђења на мосту на Неретви, Вјенчац у Невесињу, Имотски, Крушевац и Нови у Луки. Освоја цијели Хум, осим Љубушког којег заузима нешто касније...
А босанска краљица Катарина још увијек у сваком своме сну, далеко од Босне, сања тај простор као вријеме свога дјетињства и младости у Усори, Краљевој Сутисци, у благом Приморју, у од пркоса Херцеговини и благајској палачи, у Старом граду Благају.
* * *
Уствари, Босна и њезини људи немају ни тренутак времена, повијесног дакле, које није набијено језом најневјеројатнијих збивања и катаклизматичних сатирања и пријетњи. Као такво, уистину је отворено свим опцијама и интерпретацијама ивентивно-креативног духа. Вријеме које можемо звати Босна дубока је и неутажива чежња босанског човјека за артикулацијом босанског бића макар у најједноставнијим видовима, а блиска је и данашњем човјеку. Босанска прошлост и садашњост, босански човјек онда и сада у истој мјери вапе за артикулацијом сопства као отворене и парадигматичне архетипске слике слућене и мућене, жељене одвајкада. Драма Ибрахима Кајана Катарина Косача – посљедња вечера јесте један од могућих прилаза, људски и емотивно искрен, снажан у исходу, окренут босанској жени – најчешће и најбезобзирније жртвованом бићу у повијести свијета.
Босанска краљица Катарина Косача умрла у Риму, сахрањена у цркви Ара Чели (: Ara Coeli) а на гробној плочи, по њеној жељи, уписан је текст на латинском и босанском језику: „Катарини, босанској краљици, рођеној од Стјепана, војводе од св. Саббае из рода Јелене и дома владара Стјепана, жене босанског краља Томе. Живјела је 54 године, а умрла у Риму 25.10.1474. године. Овај споменик је постављен њезиним писмом.“
„Папа Сиксто је дао на гробни камен уклесати лик окруњене краљице, а у средини на латинском и илиричком језику овај епитаф“ – записао је провинцијал Иван Стражеманац, који између осталога тврди и: „Дукс, отац Катаринин – Стјепан Вукчић Косача – потакнут гласницима и посавјетовавши се, коначно је пошао к Мехмеду да би он с великом војском подузео поход на Босну.“ И: „Дакле, 1463. године, када су се Турци сабрали из цијеле Еуропе и Азије ход града Дринопоља, кренула је Мехмедова војска у касно прољеће против Босанаца, желећи упасти у војводство св. Саббае.“
Иначе, провинцијал Босне Сребрене Иван Стражеманац исправљао је многе неистине и легенде о повијести Босне, каже Џемалудин Алић у својој књизи Деветнаест стољећа Босне, Динекс (: Dinex), 1998. године.
Босанску бременитост сложеношћу утјецаја и најразличитијих интереса у тим временима посебно комплицирају снага Ватикана – католичке цркве и њезиних инквизицијских механизама, насупрот аспирацијама отоманског царства и дијелу босанског живља које у исламу види босанској цркви и тако добрим Бошњанима близак и привлачан свјетоназор. Јер, дух кур’анске Објаве већ је оплодио угрушак крви на Балкану. Треба се присјетити слике, макар била ријеч и о митском представљању, а коју знамо под називом бир угурден и која каже да је у само једном дану код Јајца ислам примило преко тридесет шест хиљада душа добрих Бошњана...
Сама босанска краљица Катарина Косача, искрено и неупитно одана католичанству, не умије и не жели одвојити се од чињенице да јој је брат Ахмед-паша Херцеговић муслиман, па у тешким временима по Босну и саму себе, видећи како сила Бога не моли – из Дубровника се 1463. године склања у Рим, али два своја сина ставља под његову заштиту на шта се у Риму ни најмање не гледа с одобравањем. Ваља имати у виду и чињеницу да је то вријеме у Риму доминантно обиљежено борџијански, дакле: сваковрсним сплеткарењем и тровањем супарника и способних противника у свим видовима друштвене хијерархије и јавним пословима, у љубави и породичним односима, што је заправо постао и основни однос у свакодневном животу, обичај и мода. Босанска краљица Катарина Косача побољева од те праксе све до своје посљедње вечере са Генералом инквизиције, када јој, нема шухве иста бива и узроком смрти.
Људски и драмски је потресна и очита чињеница да се све то збирно и бесповратно сусреће, догађа, погађа и довршава у души једне жене макар и била ријеч о Катарини Косача – босанској краљици. У оптици Ибрахима Кајана стваран је смисао за препознавање, уочавање и уобличавање драматског у процесу сатирања хуманистичког у човјеку, препознатог и у краљичиној појави и слици. Све силнице су се стекле у једној души у исти час до мјере у којој морају нестати: душа или то што је испуњава и раздире.
Тако се постварује психолошка карактеризација која је врло суптилно замишљена: ако већ нису типолошки задати својом функцијом ликови профилирају сами себе. Босанска краљица Катарина, такође. Писац не губи ни час: краљица Катарина дио дијалога претвара у монолог и дон Франциска уводи у слиједећу сцену – драмски призор из свога живота. То смицање слика, смислова и значења остварено је као калеидоскопски пријелаз из рефлексије у рефлексију па је увјерљивост поетички иманентна и природна. Сценаристичка прецизност придоноси увјерљивости.
Истодобно, ова опција омогућује да се све у њој самој збуде. И то се збива.
Босанска краљица Катарина умире отрована, али у пројекцији тунела на чијем крају види свјетло и у којем јој прилазе добри и драги, брат Ахмед-паша Херцеговић, дјеца: син Сигисмунд – Симун – Исхак и кћерка Катарина – чије друго име и не зна, добри Бошњани. Свјесна до посљедњег часа, проживљава своју рану младост, очеву љубав, свој двадесетчетврти рођендан у палачи – тврђави Старога града Благај, своју љубав према стаситом глумцу Мрвцу (који се након објаве њезиних зарука и удаје – са благајске тврђаве стрмоглављује у подножје каменог масива према извору Буне!), свој однос са мужем, своју љубав према дјеци и Босни... и очигледну стварност смишљене преваре: убрзати њезину смрт – скратити јој живот – како би њезин тестамент ступио на снагу што прије, а Римска црква дошла у позицију да по краљичиној посљедњој вољи полаже неопозиво право на Босну...
Све то пролази јој кроз главу док одлази у неповрат.
Ваља разумјети како је пјеснички и списатељски блиставо схватио своју прилику, драмску и књижевну могућност обликовања, аутор драме Ибрахим Кајан. И како је успио. Његов текст пуно је више од пуког драмског предлошка за представу, јер, ријеч је о томе да је сјајно схватио/разумио средњовијековну Босну и њезиног човјека. То се посебно зрцали у лику херцег Стјепана Вукчића Косаче у 5. сцени. У цјелини гледано, текст је веома захтјеван према актерима, тј. глумцима који требају донијети улоге артикулиране у психи босанске краљице Катарине Косача и представу у цјелини. Јер, драмски догађај – намјерно не кажемо: радња, конзистентно је развијан у осјећању и разуму босанске краљице Катарине Косача и као такав, као цјелина драмске замисли наметнут као драма и јединствена слика за сваке очи. Зато ће квалитетно сценско постављање ове драме умногоме и битно зависити од драматуршких захвата и редатељске инвенције.
Цјелина драмског текста одише људском и списатељском зрелошћу аутора, суптилношћу његове пјесничке природе, јасноћом жељеног циља и стварношћу виђења у простору и времену до у овај час. Кајанова драма Катарина Косача – посљедња вечера, изузетно је драгоцјен допринос босанскохерцеговачкој драмској књижевности у којој представља значајну поетичку иновацију, јер се може доживљавати и разумијевати и као текст за читање.
07.08.2003.
____________________
Напомена: Текст је писан као рецензија 2003. године, а потом објављен у листу Нур – Данска; у листу Жена – Шведска; у часопису Бехар – Хрватска, а пошто је комад постављен на сцену Мостарског Театра младих и успјешно игран широм БиХ и у Хрватској, и како је аутор драме – Ибрахим Кајан – Мостарац који сада и живи и ради у Мостару – овај текст објављујемо и у часопису Мост.
|