|
Нико у селу није знао (а и крило се) да млади Милош Данилов из Буковице (село на врх планине, близу Богу) купи своје комшије, кумове, рођаке, пријатеље и познанике, тријезне и пијане ахбабе, браћу по чаши, ножу и пушци, дјеверуше, попове и кандила, бајрактаре, ханџаре, пушке и јатагна, те хајдуке и њихове јатаке (ако затребају не дај Боже), да иде красти прелијепу Ковиљку коју му Митар из Боговића није дао. Не дам ти је, Милоше, јер си слабе сорте и хоћеш у све послове, мало си с Богом, а више са ђаволом, рече стари, стамени Митар гледајући право у очи чувеном кавгаџији, жалећи му оца Данила који је скрушен сједио, гледао у под и гужвао улојену шубару багавим, чворнатим рукама, а језик му се био завезао у чвор. Никада Милош није опростио Митру то пљување у лице пред старим оцем и ријеши да украде Ковиљку, те осрамоти Митра и рани га за читав живот.
И кренуше двоји сватови, једни јавно, други тајно (адиле и кријући). Бог је хтио да крену истог дана различитим путевима и да се истога дана, сваки у свом усхићењу, при повратку сретну.
Сватовска пијана пјесма, орљава и вриска чула се и са једне и са друге стране брда Хумка уз које се пела, као према небу, вијугава уска стаза којом су вјековима пролазили коњаници и путници намјерници. Испод стазе провалија, камењар и змијска гнијезда, изнад стазе густа шикара која је дијелила стазу од стољетне букове шуме. Усуд је хтио да иста стаза веже Муратове Љубљевиће и Бегијину Превилу као и Милошеву Буковицу и Ковиљкине Боговиће. Из два различита правца водили су двоји различити сватови двије прелијепе дјевојке.
Сретоше се на врх брда и запјењени коњи старих свата који су ишли напријед застадоше фркчући. Колоне се зауставише као двије змије које су опасале брдо и сусреле се главама заставши збуњене кобним сусретом који се догађао једном у хиљаде година. Наста дуга тешка шутња. Чуло се само коњско фркање и бијесно копање земље копитама. Сви су знали да се судбина жалосно поиграла са њима, жмиркали су очима и чекали не би ли се догодило чудо – да се двоји сватови мимоиђу на уском путељку, а да се нико никоме не склони са пута и да нико не буде доњи. Неко се морао, бар мало, усклонути са пута, а неко је морао бити и доњи. Чудо је требало бити да једни сватови прогутају понос и инат, те пристану да се уклоне и буду доњи. Таква чуда у то вријеме камених ината се нису могла ни у најчуднијем сну снити, а не догодити, свима је било јасно.
Ово су сватови Мурата Џомбе, склоните се на доњу страну да се у миру мимоиђемо. – повика плећати бркајлија, Муратов стари сват, Омерага.
А ово су сватови Милоша Мргуда и они се ником не склањају. Склоните се ви ако нећете да падне крв. – повика људина са брадом до појаса, Милошев стари сват.
Мишићи на лицима су се грчили, руке почивале на кубурама и дршкама сабљи, а у глави само једна мисао – не пристати на срамоту ако треба и погинути, а образ и част сачувати, те у старом сватовском инату устрајати и ником се с пута не склањати.
Наћерај коња у шикару, Омерага, нек прођу испод нас. – повика забринути Мухаремага не би ли се мимоишли са злом које је висило као гром над главама.
Омерага послуша и потјера коња у шикару, а исто уради и Милошев стари сват.
Или ћете потпут, или се бијемо. – просикта кроз космату брадурину вођа Милошевих сватова.
Младом Милошу, као да се некуд журило, опали из своје кубуре и Омерага се скљока са коња. На то грунуше и друге кубуре, проломи се јаук и стењање, јекну Бегија, јаукну Ковиљка, повише се к’о сломљено цвијеће и склизнуше с разиграних коња. Бјеше криво другим сватовима, крв удари у пијане главе, поскакаше с полудјелих коња, исукаше сабље и ханџаре, наста клање на врх Хумке брда. („Стандер Дедо, не знам ја уз гусле“)
Нечији коњ се у метежу свали у провалију и однесе са собом женски врисак под заром. Удари инат на инат, удари гвожђе на гвожђе, измијеша се сватовска крв и у провалију са уског пута на врх Хумке брда почеше падати одсјечене руке, ноге и главе. Коњи њиштећи нестадоше у шикари, а помахнитали, пијани сватови наставише да се кољу.
Данило је стао пред Милоша да заштити сина од куршума. Одгурну га Милош, па насрну љуто, ал у срџби налетје на гвожђе и скљока се у крваве поноре.
И Мухарем ухвати Мурата, он га држи момак се отима. Држао га док га не заклаше, мртав оста оцу у рукама.
Изгибоше сватови и јенџе, коњи бијесни латише се шуме, остадоше жалосни очеви, да сахране несретне синове.
Избезумљен Данило упрти мртвога Милоша на леђа и крену према Буковици.
– Склони се ага да га мртвог кући носим. – болно, до неба болно, завапи Данило.
Мухаремага је стајао као мејт не умијући се склонути, није знао ни на ком је свијету, све је чекао да га неко пробуди из грознога сна. Дозваше га Данилове ријечи. Постајао, мало продумао, а ни Данилу се више никуд није журило, чекао је да подијели своју бол макар са Мухаремагом.
– Ја бих овди све их укопао, нека гробље прича путницима, да ћемо се у смрти мијешати, а нешћесмо за худа живота. – прозбори скрхани Мухаремага.
Данило постаја мало, загледа се у Мухаремагу сузних очију, ћутке спусти на земљу мртвога Милоша и сабљом очајнички поче да крчи шикару поред пута. Мухаремага, такођер ћутке, прискочи на мобу Данилу. Придружи им се још пет шест преживјелих, лакше рањених сватова.
Три дана су крчили шикару, три дана су копали гробове, три дана им стављали нишане, свима исто голо камење, ни мјесеца ни крста на њима. Свима црни љути камен, а младама бијеле нишане.
Ставише их покрај младожења, да им вјечност буде ноћ првјена.
Ову си причу давно требао испричати свима, Дедо.
А ко би ми вјеровао, дијете? А и шта би вриједило кад би је сви тумачили на свој начин? Можда би неко пошао да се свети Мухаремагином или Даниловом роду. Ко ће га знати, људи су чудне животиње и никад се код њих не зна шта ће полудјели ум изнијети из дана, а шта из ноћи.
|