|
Полагано
(piano)
Поново ми пошаљи своју лијеву руку
да у ништавило одагна моје мисли
далеко од штаке једног живота
расутог у јединој чудној игри
лудих измишљаја и жеља
бестидној и глупој авантури с побијеђенима
никад побједницима свима пораженим
једином битком чија је станка
ова привидна свакидашња смрт
нијеми пуцањ даска која попушта
трпки наговјештај неке излизане ријечи
гурнуте и претворене у ништа, у јучер...
Сакриј ми онај сретни оток
и зачарани који скрива твој образ
ако не останем можеш ми рећи барем: полагано
Прије почетка
(primo dell’inizio)
Сат који на римске зидине расипа
муклу звоњаву далеких цркава
показује, љубави моја, осам или двадесет,
бијег твојих зора или носи моје сутоне?
Ружичасто којим се боји твоје лице,
које је јучер било срећа, твоја и моја,
још је истински сан, попут смијеха,
попут плача, попут посљедње пјесме?
Сад те гледам: нијеме твоје мисли.
Дуго ишчекивано, већ оцвало
пролази прољеће. А жеље
ти говоре: не мијењај свој живот.
пјев теби обећан само је дах.
Сад се бојиш. Судба је против нас.
Али погледај на грани птицу
не лети, али је већ жива – једва једва.
Превели: Сања Роић и Синан Гуџевић
|