|
Бојим се рећи, али ми се све више чини да је књига „Бијели мантили туђине“ Емине-Емице Потур, уствари понајвише њена, али и наша исповијест, усуд и судбина која је задесила Босанце и Херцеговце, након оружане агресије на државу БиХ, све оне који на челу и души носе биљег – избјеглице, расељеног лица, онај неко ко је изненада и против своје воље постао нека и некаква чудна сорта – убоги бескућник.
Записивачу остаје да констатује да је након прве књиге „Сјећања“, докторица Потур, смогла снаге да напише и објави и своју другу књигу, занимљивог наслова, наслова који и у знатној мјери одређује и сам садржај књиге. И док је књига „Сјећања“, била окренута родитељском дому, мајци Севлији, пробуђеном злу у људима, агресији, престанку постојања љубави и толеранције, и уважавања међу „комшијама“, пријатељима и знанцима, ова нова књига говори о Америци, о доласку и живљењу Потурове у земљи благостања, у Америку.
|
Емина-Емица Потур: Бијели мантили туђине
|
|
Књига је грађена и саздана је, као својеврстан мозаик, унутар кога има десетак прича – записа – исповијести који говоре о овој Мостарки која је „пресађена“ мимо своје воље у један сасвим други и другачији простор и поднебље. То је тамо гдје нема Мостара и мостарског бехара. Болно је оно што Емина-Емица Потур, исцртава ријечима. Топлина и једноставност израза, су можда, оно нешто, и најзанимљивије и најнаглашеније у овој књизи. Љубав би требала да буде све, или скоро све. Само под туђим небом, докле и како остати „у равнотежи“, а у исто вријеме бити крхка биљка једног живота који је само и једино у Мостару и међу својима, био живот и пуноћа живљења. Минула су та добра и не тако „стара времена“, али, ипак, живот иде даље и живјети се мора.
Ова се проза почесто доживљава, док се чита и ишчитава, доживљава и као, сликарски речено – ћилим, наш босански ћилим на коме има мјеста за све, уз обиље мириса завичаја и оног, нечега финог и расцвјеталог што је мирисало и остало у успоменама и сјећањима, да никада не престане – мирисати. Емоције су оно што би се могло назвати неуништивим везивним ткивом које живи и трајно траје у свакој ријечи и реченици. Ово је књига наглашене атмосфере и исказа кротког и занимљивог. Ево, и једног краћег фрагмента:
„Дане настављам у учењу језика, радим ритмом понуђеног ми рада за опстанак. Обавезе су немилосрдне и сложно се надовезују, скупила сам новац да отплатим карту за долазак у Америку. По уласку на аеродром у Сплит међу папирима „пут у треће земље“, био је и папир који су сви потписали, па и ја.
Доласком у Америку видјела сам да се тим потписом обавезујем исплатити пут у једном правцу – 623 долара. Није ми тешко пало потписивање као ни у дијеловима отплата пута, колико сазнање да је ово путовање ипак било једносмјерно. Пекао ме пут без повратка. Ноћима сам се окретала и понављала: пут је само у једном правцу, пут коначног растанка са завичајем. Отплатила сам тај пут чак и прије времена, јер су ме учили да не дугујем, никоме и никада и нигдје. Наставила сам да од свог зарађеног новца, скупљам за карту у другом правцу.
Вјеровала сам у њега... Како бих могла вјеровати да нећу у Мостар.“
|
Добривоје Бобо Самарџић: Мостарски мотив, 1965.
|
|
И сама крхког здравља Потурова је смогла снаге да онима што су је (што су нас!) тако грубо и бездушно отјерали са кућног прага и огњишта, упути и каже (запише) реченицу која је јача и од најјаче и највеће клетве. Ево те реченице: „Закону смрти подлијежу и они који су ми одузели родбину, пријатеље, статус и осмијех. Њихова смрт је и за живота доживљена.“
Колико достојанства након свега доживљеног и мудрости је кондезовано у овим ријечима и мислима које надрастају вријеме и сваку бол.
Патња као да и да није патња, бол као и да није бол, када се књига прозе „Бијели мантили туђине“ прочита и склопи, и остави да се поново и наново чита и доживљава, можда други пут, и нешто другачије. Још јаче. Мора се имати толико снаге и ведрине, оне скривене у себи, и нити у једном тренутку не посрнути, да пад не би био узлет и лет изнад града, големог града Сан Педра, гдје Потурова сада живи. А живи као малехна ватра, ватрица која нешто чудно у себи има, и неће нити може да се угаси.
Зашто би се и угасила, када још има доста тога да каже и запише.
И на самом крају, зашто не рећи, љепоти и складу књиге, значајан допринос, насловном страницом и илустрацијама дао је Алица Јакировић, сликар мостарски.
|
|
Задња измјена: 2004-07-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|