|
 Прије неколико дана у Квебеку, у Канади, прекинут је животни и стваралачки пут Ненада Жује, истакнутог новинара и освједоченог хуманисте, који је свим својим бићем био везан за кућу „Ослобођење“. Тако је смрт, из редова средње генерације Редакције „Ослобођења“, однијела вриједног и пожртвованог радника, сусретљивог колегу и оданог пријатеља, човјека који је за све имао времена и разумијевања, не штедећи себе и своје здравље.
Ненад Жујо је, захваљујући својој мирноћи, све задатке испуњавао тихо и досљедно, па му је често дописништво „Ослобођења“ у Мостару било друга кућа. У пријератном, ратном и поратном времену, наслушао се прича, размирица, интрига, али ни о коме и никада није изрекао лошу ријеч. Највише је писао о спорту, посебно о фудбалу, пратећи „рођене“ и државно првенство Југославије, али је својим пером освјетљавао многе људе и бурне догађаје свог времена. На својој животној стази, прожетој човјекољубљем, исписао је безброј вијести, извјештаја, осврта, биљешки, репортажа, друштвених хроника и коментара, препознатљивим журналистичким стилом, по чему су га читаоци нашег листа широм земље и свијета изузетно цијенили. Уз тешку физичку бољку, у далекој Канади, Ненад је брзо оболио и од чежње и носталгије за својим родним Мостаром и домовином, Босном и Херцеговином и свим пријатељима и сарадницима с којима је одржавао контакте до посљедњег даха.
Али, судбина је била више него окрутна према Ненаду Жуји и његовој породици, с којом је, оног кобног јутра, 9. маја 1993. године, протјеран из свог стана на Балиновцу, када је, мада у једној пакленој атмосфери борбе за голи опстанак, прорадио његов професионални нерв да би се докопао првог телефона и обавијестио редакцију „Ослобођења“ да је у граду Мостару започело етничко чишћење од стране ХВО-а. Тих горких и грозних агресорских мајских дана редовно је извјештавао редакцију о трагедији Мостара и свим свирепостима над његовим житељима.
Међутим, када се поткрај маја 93. године понадао да би разум могао превладати зло и мржњу, а оружје утихнути, Ненад се са породицом вратио у свој стан, у западном дијелу града, одакле је, нажалост, његова породица поново протјерана а он доспио у злогласни логор Хелиодром. Доживљавајући бројна малтретирања и понижења, када се нашао небројено пута и у живом штиту на линијама рата у рођеном и до ове голготе мирном и заједничком Мостару, Ненад се нашао пред тешком дилемом – да ли остати или потражити спас у трећим земљама. Љубав и приврженост према породици, супрузи Драгињи, синовима Горану и Дариу, мајци Сабири и браћи Ибрахиму и Мири, одвела га је на пут без повратка. Због свега тога никада није био сретан и тешко је патио, колико због удеса свог Мостара, толико и због своје домовине Босне и Херцеговине којој су са свих страна изрицали смртне пресуде.
Свака смрт је окрутна и неумитна, поготово кад из наших редова односи драге и племените људе, па је и Ненадов, ипак изненадни одлазак, болно одјекнуо у његовом Мостару, Сарајеву, Босни и Херцеговини и међу избјеглицама и прогнаницима расијаним широм свијета. Зато, овог драгог колегу, истакнутог новинара и узорног човјека, заборав никада неће отргнути из наших срца и памћења. То му поручују његове колеге из редакције и мостарског дописништва „Ослобођења“, Мугдим Карабег, Алија Кебо, Алија Бехрам, Миња Бојанић, Џемал Раљевић, Далида Тулић, Бранка Ножић, Сафа Јазвин, Милан Анђелић, затим Драган Миладиновић, Џевад Колукчија и други с којима је Ненад свакодневно исписивао странице свога часног живота.
|