|
Хоџа Везир, који је већ стигао, са искуством обиласка Ћабе и чак два путовања у град у којем су убили царевог сина, који је видио Цариград и бројио кораке свог хаџијског пута на теспиху, који је видио највећу ћуприју на свијету и једну још сличну али пуно мању и скоро исто толико стару и сам је био затечен тим мртвацем који дише.
Кад су хоџу упитали одакле Мурату осмијех на лицу ако је скоро мртав, он је мало застао, неколико тренутака промишљао а онда одлучно рекао:
– Мора да му је драги Аллах већ рекао да ће у најдивније, од свиле и памука, од баршуна и перја препелица, одаје џенета.
Сви су се слагали да нема никакве сумње да је умро само што је дисање хтјело да их завара те су сви чекали до касно у ноћ да престане дисати и да се коначно утврди да је посве мртав. И њима би лакнуло – није им било свеједно гледати га онако мртвог како дише и још се уз то смије.
– Глухо било. – говорили су тихо и врховима прстију отресали од себе са одјеће у предјелу прса они који су дошли да виде шта се десило.
На глави му није било никаквог ожиљка чак ни капи крви па ни најмање ранице иако су сви видјели да га је коњ ритнуо у главу, али се сви који су видјели тај призор нису слагали гдје га је коњ ритнуо: у лице, у чело, у потиљак или у тјеме па су му пребирали по глави и двадесети пут тражећи какав ожиљак. Био је то Муратов најдражи коњ од којег се није одвајао ни за радова у пољу ни онда када не би било радова и кад би га јахао тек да би један другом правили друштво.
Прошла је поноћ а Мурат је још увијек био мртав и дисао једнако као и кад су га тек унијели у кућу и полегли на под, на један метар од фунуре, на два корака од сећија и на три корака од врата. Полако су се припремали за његову сахрану. Поново су му подизали руке и ноге које су се стропоштавале назад баш као у мртваца. Онда су га скинули и почели шкакљати по табанима и чешати али ништа се није промијенило. Нису знали шта да чине: да га припреме за сахрану или да још чекају. Био је мртав и није био мртав Био је жив и није био жив Осмијех који му није силазио са лица, чак озареност и срећа који су избијали из тог осмијеха, изазвали су у тим сатима страх и чуђење. Али, тај га је осмијех спасио: и поред тога што је још увијек помало дисао, осмијех на његовом лицу све је збунио те се, док је свитало, више нико није усудио тако олако говорити о његовој смрти мада се нико није усуђивао ни тако олако говорити о његовом животу. Нису знали је ли жив или мртав али су знали да је истовремено и жив и мртав.
Истуцали су црвени лук и ставили га у мокре крпе насапуњане сапуном од крављег лоја и тим крпама ставили облоге на главу тако да му је глава била прекривена све до усана на којима је блистао исти осмијех који се није дао ничим омести. Осмијех је био жив – све остало у њему је било мртво.
Кад му се у зору осмијех проширио по лицу и кад му лице више није било тврдо као да је од смрзнутог дрвета, још је дисао и одлучише да још сачекају да потпуно умре те ге пренесоше на сећију до фунуре не би ли топлина загријала његово тијело које је већ од самог тренутка ударца било хладно као у леша старог три дана.
Након неколико дана утврдише да је осмијех на његовом лицу раван коњском осмијеху, али и даље је био хладан. Његов отац, који је убио коња из сачмарице након што му је овај убио сина, претрнуо је од страха од помисли да му је на сина прешла коњска памет и да ће са њом, а не оном људском, отићи на онај свијет.
И даље је упорно дисао. Иако нису знали да ли од тога има користи, облоге од истуцаног црвеног лука и сапуна од крављег лоја, стављали су му сваки дан, прекривајућу му дио главе који је био под косом и челом.
На кашичицу су му давали воде и супе. Прогутао би али није хајао.
Осмијех му је постајао све шири и шири а лице престало бити укочено и сада му је непрестано било озарено тако да је свако ко би га видио закључио да такав осмијех може имати само врло сретан мртвац.
– Таман, глухо било, к’о да му је памет у џенету а душа на овом свијету. – кукала му је мајка.
Закључили су да је толико срећан да се то не може измјерити никаквим људским мјерама. Његов отац је скоро почео жалити што је убио коња који му је тако много усрећио сина у тој тешкој болести коме из које се није могао пробудити.
За доктора је био загонетка: он је био сигуран само да је приликом ударца коњ повриједио неки од центара у мозгу, али даље се није усуђивао прогнозирати јер је једва чекао да оде из те куће, замакне иза првих штала и онда се, још сумњајући у оно што је видио, почне смијати том невјероватном лицу мртваца који је раширио свој осмијех.
Хранили су га супом и комадићима куханог кромпира умоченог у сол, млијеко и млади сир и бојали се дати му тврђу храну у страху да се не удави.
Прошла су 22 дана а осмијех није силазио са његовог лица. Када се пробудио тог уторка, рекао је као да је прије пола сата заспао:
– Мерхаба бабо, како ми је дорат ?! – а осмијех му није силазио са лица нити ће више икада сићи нити ће се сјај безбрижности изгубити из његових очију.
Натјерали су га да још мјесец дана лежи на сећији крај фуруне, али супу више није јео на кашику већ ју је пио из велике шоље, уз то тражећи да кухани кромпири буду у њој изгњечени, а придизао би се једино кад би јео сухо месо козлетине плануло на жару храстовине.
|