|
[текст из претходног броја]
Слика:
- Београд. Скадарлија: калдрма, кафане, „Два јелена“, „Три шешира“, многе кафане, ограде и баште, старе куће и пенџери... Музика скадарлијска, градска, боемска... Дочарати ту атмосферу (ако нема новаца за одлазак и снимање)... Ујевићеве књиге које су у Београду објављене у вријеме његовог боравка: „Лелек себра“, „Колајна“, изресци из новина, текстови, рукописи...
Текст:
Наратор:
- Пјесник напушта Загреб. Долазиће и напуштати га још у више наврата. Тек пред крај живота остаће у том граду – заувијек. Напушта Загреб, сјетан, несхваћен, деградиран и понижаван, трагичан, али скрушен и тих, сломљен, али не и посустао. Одлази у Београд 1920. године и ту остаје до 1925. Овдје ће објавити своје двије чудесне, можда и најбоље, књиге пјесама: „Лелек себра“ и „Колајна“, бројне есеје, критике, преводе и препјеве, полемике. Пјесник одлази – остаје запис:
Глумац:
 Хоће ли мене да драги Загреб, честити хрватски Загреб, баци напоље са сумњивим странцима или опасним индивидуима? Хоћу ли опет овдје, гдје живљах и пријатељевах од Грича до Шестина са Аугустом Матошем, морати да одем везаних руку, и не казавши збогом ни најбољим пријатељима? Хоћу ли да одем како дођох, у смртној страви и готово постиђен и уплашен? Већ је за мене овдје написано и одштампано да сам један трагични, док су други банални; да ћу можда бити послије Матоша, Полића, Баричевића и толико других човјек из оне јапанске младе гомиле, која се сама баца у бодљикаву жицу да би преко њене црвене наслаге тјелеса наступили освајачки побједници нове културе. Али ја мислим да је жртава и онако већ превише, те да би вријеме било да најбољи престану гинути за горе или најгоре.
Наратор:
- Одлазак из Загреба био је као одлазак од хладног каменог кафанског стола кога су напустили сви, осим понеки пријатељи. На том столу остао је његов боцун вина, жагор и жамор фантаста, пјесника и боема, крхотине поломљених распри и дијалога, у диму цигарета снатрења и вапаја умова, и дубока суха жеђ за животом и свијетом, бољим и сунчанијим, срећним и човјечнијим. Са пјесником је отишла и силна страст за путовањима и трагањима, врела жудња за новим изворима живота и узлетима духа, потреба да се открију нова пјесничка пространства раскриљена у модернијим временима и цивилизиранијим људима и ствараоцима. У временима која се испод наслага социјалне биједе и духовне учмалости назиру простори озаренијих и ведријих видика за ход и поход у човјечно и човјечанско.
- На том путу, Тин Ујевић је, у Београду, написао и објавио „Лелек себра“ и „Колајну“ и бројне друге странице.
Слика:
- Слика мјеста гдје се крећу сироти, запуштени, остављени. На клупама, у парковима глади и сиромаштва. Пијаце и они који немају новаца. Задимљене и тијесне кафане и покоји лоше обучен пјанац. Пролетеријат. Сиротиња.
Текст:
Наратор:
- Бјежећи од вреве и стиске кафана и кафанских стратега и снобова, креатура и умишљених величина, снобова, и ексцентрика, позера и комедијаша, пјесник је тихо одлазио у своју луку мира, у тишину, меду папире и књиге. Виђали су га, у том ходу, на улицама, на оним уским маленим улицама којима се креће прости свијет, убоги човјек и његова убога сјенка и пратња. Ти људи су му дубоко уронили у срце: носи их у души и храбри их и тјеши стиховима.
Глумац:
- Они имају радне руке, вриједне, бијеле или црне руке жуљаве споља, рањене иглицама; срца што мисле, очи гдје поглед тме, бона тјелеса, кршна тјелеса, а иду с нама и с вама. Пролазе поред гробница, цркава, сабора, кућа, иду по пољу, по гори, по мору и у висине неба, и свуда доносе жељу истога срца врућа, и свуда ишту: правде, слободе, хљеба...
Наратор:
- Из тих сусрета са сиротима и угроженима, са пониженима и потиштенима, са тим виђењем живота збиљског и истинског, живота правог – непатвореног, настаће многе пјесме и многе странице Ујевићевог виђења и схватања времена у којем живи и о коме свједочи – настаће у нашој књижевности социјална лирика која ће, убрзо, повести масе тих пролетера и сиромаха у буру и борбу за своја права и правду, за људско достојанство.
- Те пјесме пуне душе и душевности, те слике биједе и неимаштва, обгрлиће све слојеве социјалне биједе, водећи их прогресу. Теме и садржаје за такве стихове Ујевић ће налазити и у Загребу и Београду, и у Сарајеву које га је опчинило још прије неколико година, при првом сусрету.
Глумац:
- Доживљај Сарајева бит ће за мене доживљај тајанства у магли, трепетљива и нејасна спознаја да сам спустио стопу у загонетни и непробојни свијет.
- ______________________
- Мноштва чуче „негдје“: у Европи, свијету.
- Мом је тијелу доста да се клупко скупи.
- Трошно, ломило се предуго у крету.
- Сад је задовољно у шутњи, у рупи.
- Молио би човјек, да све није прошло.
- Сада је све пусто. Ни циља ни мете.
- Тим је можда за све најбоље и дошло:
- чему да се живи покојника сјете.
- У сну у полусну јоште траје нада.
- Чудно, ту сам пјесме свеколике спрео.
- Ту ми свиће жеља: кренимо до града.
- Све сам гласне птице ту чуо и срео.
- Ниче пређа пјесме: не хтјети а бити.
- Пада сиров камен наваљен на груди.
- У празнини мрака сплићу се све нити.
- Догађај је, кад се човјек бистар буди.
- И свјежином из дна топло чело буди.
Слика:
- Сарајево. Панорама града виђена камером са Требевића. Град осмотрен са Вратника (капија на Вратнику): стрме улице, босанска архитектура кућа, уски сокаци, оријентална архитектура кућа: чардаци, авлије, калдрме – чесме на улицама (старе чесме). Поглед с Бјелава. У граду снимати превасходно стари дио града, Башчаршија, Бентбашу, Дуги сокак (гдје је пјесник становао). Снимити мале кафане, кафана „Самек“ и на зиду плоче гдје је сједио. Посебно снимити Позоришну кафану: башту кафане и унутрашњост, гдје је пјесник сједио са бројним интелектуалцима, пјесницима, глумцима, новинарима, а у кафани, у свом кутку, дуго сједио и писао, писао, писао. Потом: кафана Пошта, Ловац, као и многа друга мјеста, нарочито сокаке, мале тргове, Маркале и пијаце и др.
Текст:
Наратор:
- Несхваћен и неприхваћен, онолико колико је очекивао, и у Београду и у Загребу, праћен сумњама и смутњама, Ујевићева појава изазива, праћена је невјерицама и неповјерењем, па ни у очима власти није најбоље прошао, јер је као сумњив и неподобан био протјеран из Београда у Далмацију, у топле крајеве пред долазак кошаве и хладне зиме. Пјесник је морао да напусти град за којег су га везивале многе успомене, а прије свега објављивање његових најбољих књига поезије које су биле изузетно добро примљене и критички вредноване, што му је донијело славу.
|
|
Никола Јанковић: Скулптура
|
- И, кренуће пјесник, јецајући у души и посрћући по друмовима, кренуће у завичај, да се окријепи, поново надахне и предахне за даљи свој пјеснички ход: окренуће се медитерану, ширинама и пространствима погледа на свијет. Али, ни тамо, у Далмацији, неће дуго остати. Неки дубљи нагон и неки зов јавиће му се из пјесникових магновења сна о миру и тишини, сна о Сарајеву, увјерен да ће тамо наћи дуго жељену луку мира, толико потребну за оздрављење и књижевно стварање. И, ево га у Сарајеву. Доћи ће једног дана септембарског 1930. године и остати овдје пуних седам година и два мјесеца, све до 1937. године када одлази из овог града.
Глумац:
- Један риједак гост стигао је јучер у Сарајево и његов долазак представља за Сарајево, а специјално за литерарне и умјетничке кругове, јединствену сензацију...
Наратор:
- Тако је пјесников долазак у Сарајево дочекала културна и умјетничка средина и забиљежила „Босанска пошта“. Огласиће се, врло брзо, послије преписке са својим сабратом и пјесником „братом по несаници“, Густав Крклец, када се увјерио како је Ујевић нашао себе у Сарајеву. „Овај град је једини схватио Тина“ – пише Крклец.
- Сарајево га је опило својом простодушношћу и заробило својим тајанством, својом добротом и својом традиционалном гостопримљивошћу. Има о томе безброј писаног материјала, али најбољи доказ је да је Тин Ујевић управо у Сарајеву, за свога боравка од седам година, написао и објавио више него за све вријеме прије тога и за све вријеме послије тога. Овдје ће доћи до извјесног прозрачења ума, прочишћења духа, промјене ритма кретања и мишљења, живљења и стварања. Неке невидљиве, а поуздане, сигурне руке слободе и солидарства, отвориће му нове видике и дати му подршку да крене у још смјелије разгртање магле пред очима, скинувши завјесе многих мрачних слутњи и удаљавајући га од сумрака и амбиса, пред којим је почесто стајао. Рећи ће, тада, ослободивши се до дна бића и дубине свијести, до пуног и потпуног исказа о себи:
Глумац:
- Не припадам никаквој вјероисповијести, ни члански ни иједном симпатијом; тако нисам ни католик, ни хришћанин, ни вјерник; а тако ни теозоф ни антропозоф као модерни исповједници отмених дама. Ја сам слободни мислилац, а осим тога упињем се да очувам слободу савјести...
Наратор:
- Ни тада га нису схватили. Или: нису хтјели ни жељели да га схвате. Све своје заблуде и своја несугласја, сва своја лажна и продана убјеђења, све своје махинације и неморалне манипулације знали су да сруче на њега. Именовали су га за отпадника и трпали у отпадништво, да би тиме прикрили или потпуно сакрили себе и своје лажне идеје, идеологије, своје „припадности“ и своје вјере пуне невјере и изневјерења. Говорили су:
Глумац:
- Он непрестано жуди за самоћом, а ипак не може без друштва и кафанске вреве којој се сваке ноћи враћа; он чезне за природом, а може да живи једино у многољудном граду; он слави и опјева љубав, али је доживљава као патњу и несрећу, због чега му је, можда, читавог живота била ускраћена; он и у истим појавама види и добро и зло, и лијепо и ружно, и узвишено и ниско; он се заноси и Толстојем и Нехруом и Богумилством...
Наратор:
- На све то ће смјело и виспрено, бритко и бриљантно, у многобројним својим есејима и лирским записима, посебно у књигама: „Испит савјести“, „Скалпел каоса“, „Људи на вратима гостионица“, потом брошури објављеној управо у Сарајеву „Два главна Богумила“, а ради се о Толстоју, Нехруу, које повезује са судбином, баштином и историјом Босне и њеног широког и пространог Богумилства... Одговориће и многим својим жустрим и непоштедним полемикама, каткад сувише јетким, али дубоко искреним, истинољубивим, а надасве научно и професионално подастртим подацима из науке, филозофије, литературе...
- Али, врло често, све то прелази и на подручје поезије, гдје се, у једном једином, јединцатом сонету сажме и кристализује, излије и без остатка искаже истина.
Глумац:
- С раном у том срцу, тамну и дубоку,
- с тајном у том трудну и проклетом бићу,
- са звијездом на челу, са искром у оку –
- гази стазом варје, мртви Ујевићу;
- смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
- смрт је у твом ићу, и у твоме пићу,
- смрт је у твом даху, и у твоме боку,
- смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.
- Што ти вриједи полет у сопственом чуду,
- што ти вриједи воља и вољење слијепо?
- Срце бије, плуће дише узалуду;
- гле без фајде љубиш све добро и лијепо;
- као свели мирис у разбиту суду
- погиба у теби пјев што си га тепо.
Наратор:
- То говори Тин – жива пјесничка антологија која се креће предјелима Сарајева, дише у баштама и пише у кафанама – што је често радио у Позоришној кафани гдје су настајале бројне странице његових дјела.
- Објавиће, за то вријеме пуног пјесничког замаха и воље духа да се искаже до краја, објавиће огроман број текстова и три књиге запажене поезије и лирске прозе: „Ауто на корзу“ у Никшићу, 1932. године; „Ојађено звоно“ у Матици хрватској у Загребу, 1933. године; „Песме“ у Београду, 1937. године, прије свог одласка из Сарајева. Сва су та дјела, као и стотине и хиљаде сачуваних и објављиваних рукописа, као и многих изгубљених, могла да настану у напокон тешко нађеном миру који је Тину био насушно потребан и за његово стваралаштво и за његов живот.
- Могао је у Сарајеву, у својој Позоришној кафани да ноћу, дуго, дуго у бескрајним разговорима, да остаје окружен људима којима је његово дјело блиско, а његово друштво и огромна његова ерудиција и знање да се наду у изванредном кругу разумијевања и сарадње. Знао је у тој кафани да остане сатима и сатима, у свом тихом кутку, окружен својим папирима, како би управо овдје настали бројни његови есеји и књиге. Писци, глумци, новинари, напредни интелектуалци онога времена окупљали су се око пјесника и са њим дијелили и крух и вино, и идеје и стваралачке тренутке.
- Ујевићево пјесничко чуло ће се проведрити и прочистити, а његово пјесничко биће изразити ће се пуноћом.
Глумац:
- Дај да нам, док драче ноге боду,
- весеље цвате ко ружа у ходу,
- и нашим знојем да се цвијеће краси,
- и часним жуљем да се снага краси,
- И патњу дај нам, нек онда кад смо јаки,
- топлином срца да је савладамо,
- и борбу с гадом и с рђом дан сваки,
- нетом смо кадри да им завладамо.
- Дај нам кажипрст и моћ да споменемо
- на сав глас све добро што у нама рује,
- да себе и све друго већ опоменемо:
- да се крепче чини, што силније чује.
Слика:
- Дуги сокак, улица у којој је становао Ујевић. Проћи камером том улицом. Снимати све што може да нас враћа у она времена његовог боравка у Сарајеву...
- Потом, снимити Музеј књижевности: двориште, степениште, архитектуру зграде. Најзад: унутрашњост и стол са књигама значајних босанскохерцеговачких писаца, њихове књиге, рукописи, а међу њима књиге и рукописи Тина Ујевића – да се осјети да је он овдје свој међу својима. О томе говоре његови стихови: Дуж Дугог сокака.
Глумац:
- Брате, који кротко освећујеш злоће
- безазленом шетњом усред рузмарина
- с мојим тамним срцем другују самоће,
- бог говори са мном из дна купе вина.
- Чуј ме! Кад одлети лишће, струне воће
- под покровом сњежних јежурних планина,
- ја, плам даха, земље, с мишљу да све проћ ће,
- мотрим изрезани саркофаг Салина.
- Када будеш тужан, спомени се мене,
- ведар драг из туге, коло усред сјене,
- што разгалих пјесан у крвавом ропцу:
- ја, што лудо скаках широм по конопцу
- још вјерујем у ков облика што кроте
- и у нерасплетену веригу Љепоте.
X X X
Наратор:
- Путује пјесник Ујевић и са њим његова свакидашња јадиковка, и за њим студени и таме балканских провинцима и врве и стиске, мучнине и тамнине градова, пуних гадова, креће се једна громада ума и ширина духа, једна постојбина душе, талента – поезије – да промијени видике и просторе, да прозрачи мучнине и учмалости, да просвијетли тмице и невидјелице – да раскрили прозоре ведрине, љепоте, љубави, човјечности.
- Стопе тог хода пјесниковог остале су трајно у Сарајеву. Дишу кафане у којима су се окупљали умјетници, ноћобдије: маштари и сањари – боеми којима су пуне душе као каше. Дух пјесников кружи око оних башта и тргова куда је и тада и у свим временима, и сада, и увијек, и заувијек кружила стопа човјекова – кружила да уокружи свјетове и вртове мира и благостања човјековог. Сарајево – отвара капије, прозоре, очи и видике, за такве путнике – намјернике.
(крај)
|
|
Задња измјена: 2004-07-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|