|
Драги наш професоре!
 Припала ми је тешка дужност да се у име наставника и студената Машинског факултета Универзитета „Џемал Биједић“, али и у име нашег Мостара, међу посљедњим опростим с тобом, нашим професором и колегом, а прије свега великим човјеком и пријатељем.
Сваки овакав опроштај је тежак и болан. Због тога је данас, на овом мјесту, тешко наћи праве ријечи и у једном кратком говору, макар и споменути све оно чиме нас је Штеф задужио, а његова задужбина је огромна.
Његово је име нераскидиво везано са прогресом и просперитетом Машинског факултета и Универзитета „Џемал Биједић“. То је један од оних људи који су Машинском факултету давали физиономију, препознатљивост и упечатљивост. О значају дјела, значају његовог факултета не треба много говорити. Генерације инжињера говоре за себе јер Штеф је био професор и пријатељ, који нас је учио струци али и животу и ми то не можемо и нећемо заборавити. Многи од њих данас, овдје нијемо стоје као инжињери, магистри и доктори наука на посљедњем испраћају свом професору и колеги.
Поред савјесног приступа настави и уложеног труда да на студенте пренесе знање, снажно се залагао за осавремењивање наставе и укључивање нашег факултета у европске токове. Управо због таквог приступа, ми смо дубоко вјеровали да је тако нешто немогуће и да труд који смо сви појединачно уложили у образовање младих неће бити узалудан јер на челу колоне био је професор Стефан Сунарић. Да, Штеф је био на челу колоне и оне не тако давне, ружне и тужне 1993. године.
Ратна догађања 1992-95. године разорила су наш град, Универзитет и Машински факултет. Професор Сунарић дао је немјерљив допринос у дизању факултета из пепела и био је тамо гдје је било најпотребније. Као професор, као прави професор, остао је са својим студентима и у најтежим тренуцима и све до самога краја, све до посљедњег школског часа.
Драги Штеф, сви смо били затечени вијешћу да си тешко оболио, али нас није напуштала нада да ће твоја енергија још једном побиједити. Умјесто тога, стигла је вијест о твојој смрти. Био је то вјероватно једини твој пораз. Међутим, несумњива је чињеница да си оставио трајан и неизбрисив траг у своме граду и у срцима свих нас који смо имали среће да те упознамо. Надамо се да ћемо сви скупа, твоји студенти, колеге и професори, наћи снаге, да уз сјећање на тебе, наставимо твој рад и активности у образовању младих генерација. То смо дужни нашем колеги, професору и пријатељу нашем драгом Штефу.
Нека је слава нашем драгом професору Стефану Сунарићу.
Мостар, 19.03.2004.
|