|
Noć topla i pustinjska. Ozvezdana. Gibli se lagano zlatnim dinama poigrava prekrivajući tragove sandala i kamiljih kopita. U daljini tinja čarobna svetlost Aladinove lampe uljarice. Pod zidinama straža užurbana. Bisage najslađih urmi, srcem biranih i rukom obranih, unosi prodavac pesnik u grad. Krio se nije, slobodno se po čaršiji šeta. Nevidljiva koprena ga skriva. Dok sokakom hodi, ne vidi ga pod oružjem četa. Od dželata ga ljubav sačuvala a ljubav je Peta strana sveta.
Pazar se rano otvara. Petlovi su jutros glasniji od zurli fakira i od truba onih Jerihonskih. Tezga je danas bliže prolazu kojim se nosiljke carske kreću. Pristiže Emina. Nosiljka zastaje. Sunce danas, ka Emini, pogled ne ometa. Ona ga je srcem izabrala na prošlom pazaru. Na današnjem je i on svoje, srce poklonio.
Gledale su oči njene, u njegove kao nebo plave. Njegove gledaše kroz veo, u dva krupna i bistra smaragda. Na grudima njenim, srp mesečev bljesnu i mala zvezda zlatna. Na njegovim, srebrn Isus prikovani na krstu drvenom. Emina je urme podelila pa se urmi opet uželela. Pred pazarom nosače je svoje, ljupkim glasom tiho zamolila, da prećute da su ga videli.
Al Hakim besni polude i probode neverne evnuhe, čim urme ugleda. U očima prelepe Emine, slepilo svoje pronađe.
Pitala je družbenice svoje, šta joj valja najbolje činiti. Reče im da do smrti voli, pesnika što urme na pazar donosi. I za Krst im reče, što na grudima njegovim stajaše. Družbenice ljubomorne ništa ne ćutaše. Al Hakimu slatku tajnu, Emininu kazaše. Emina u noći, sa dvora pobeže.
- Na petu je stranu sveta,
- bose noge odneše.
- Na dvoru je oči carske,
- nikad više ne videše.
Mlad se Mesec skrio, i na kratko, zvezde pogasio.
A vetar je peskom, bosonogi trag, Eminin pokrio.
- Za Eminom rajska vrata,
- odmah behu zatvorena,
- vrata pakla sve do juče,
- behu širom otvorena.
Emina i Ja, i danas živimo zajedno. Na petoj strani sveta. U ljubavi i slozi. Tako je nekada bilo i tako se u Bagdadu živelo, sve dok Al Hakim, u besu ljubomore, nije zapalio crkvu Svetoga Groba u Jerusalimu. Zbog Krsta na mojim i Meseca na njenim grudima.
Vekove smo proveli u skrivenoj Oazi. Zatim smo se preselili u prelepi grad Mostar gde smo negovali divan vrt sa šedrvanom i mirisnim jasminom. U hladu staroga nara, beležio bih stihove gledajući moju Eminu kako ibrik vodom zaliva ruže u bašči. Tiho pevajući.
Jednoga dana su počele Mostarske kiše. U nevreme. Grmelo je i pucalo i sevalo. U podne se noć navukla. Bunilo se nebo nad Mostarom. Beli jasmin se od tuge u bašči povio. Nije hteo jadan, više da miriše.
- Al Hakima ludog ostavismo,
- amajlije niz reku bacismo,
- večnu ljubav našu sačuvasmo.
- Sad Krstaši besni naiđoše,
- vitku Dugu nad rekom srušiše,
- mirisnu nam bašču zaoraše.
- Krst sa srpom kani vojevati,
- valja nama opet putovati,
- večnu ljubav našu sačuvati.
- Da nam vatra ne spali bokore,
- da i Petu stranu sveta ne pokore,
- da ljubavlju obnovimo dvore.
Sklopih svitak stihova poslednjih. U pernicu pero pohranih. I semenku zreloga nara. Raspukle od straha, granate sa grana, na kaldrmu počeše padati. Prosula se do obale, rubin srma crvena. Stoletnog nara suza krvava, isprati nas na daleki put.
- Urma je slatka, u oazi mira,
- našla sebi svoj par.
- Nežno je ljubi i cvet joj pruža,
- mladi mostarski nar.
Na duže nam je Sunce, sa Mostarskog neba otišlo. Neretva se naša u gorku kap skupila. Silna nam je tuga Mostar zamračila. Mostarska je kiša Dugu izgubila.
- U Neretvi, kamen leži,
- od Mosta se, odvojio.
- Stajao je, na sred Duge,
- ljubavlju se, on hvalio.
- Iz Neretve, kamen gleda,
- na njem srce, uklesano.
- Nije strelom, probodeno,
- već slovima, ukrašeno.
- Na Neretvi, Most je bio,
- poput Duge, što se svio.
- Obale je, dve ljubio,
- jednu ljubav, upamtio.
- Setite se, starog mosta,
- kad gledate, u daljinu.
- Podignite, uvis čaše,
- za Aleksu i Eminu!
Grupi ”Mostarske kiše” na dar
- Setite se Starog mosta...
- U Neretvi kamen leži,
- sa sredine starog Mosta,
- sa visoke naše Duge,
- skočio je on od tuge.
- Iz Neretve kamen gleda,
- srce Mosta skamenjeno,
- nije strelom probodeno,
- već slovima okićeno.
- Na Neretvi Most je bio,
- poput Duge što se svio,
- obale je dve ljubio,
- jednu ljubav upamtio.
- Setite se starog Mosta,
- pogledajte u dubinu,
- podignite uvis čaše,
- za Aleksu i Eminu.
O autoru:
 Anđel Milun je rođen 1950. u Ljubljani. Diplomirao je na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1974. Redovan je član Udruženja Likovnih Umetnika Srbije, i AIAP pri UNESCO-u od 1975. sa statusom slobodnog umetnika. Više puta je samostalno izlagao u zemlji i svetu. Autor je mnogih dela izvedenih u javnim prostorima.
Karakteristika profesionalnog delovanja autora je multidisciplinarni pristup stvaralaštvu snagom nemirnog istraživačkog duha. O tom nemiru govore mnoge aktivnosti koje ga čine umetnikom konceptualne misli a poetskog senzibiliteta.
Možda ste ga videli u zelenilu bašte njegovog ateljea kraj grada, kako strane sveta alatom ratara u godišnja doba pretvara, ili ga čuli kako peva svoje stihove, dok oblikuje reljefe na Korusu Polijeleja za hram boginje Mira ... a možda ste ga sreli u drevnoj Eladi, po morima Jonije i Egeja, gde kao kapetan Angelo već godinama lađom na jedra, poput Odiseja, vetrove lovi i plovi, tragajući za ”Zlatnim runom” izgubljenim u prostoru Homerove i vremenu Klarkove Odiseje.
Toliko o umetniku koji je uz blagoslov Olimpa i Atosa, skrativši prezime, obezbedio sebi krila; a kako se do suštine stvaralačkog rada dolazi opservacijom prirode iz sopstvenog ugla, može se reći da je let beskrajnim nebom i morskim plavetnilom, osobeni kredo autora Miluna Anđelkovića koji svoja dela potpisuje imenom Anđel...
ili...
- The man who founded .Bluepeace.
- YU Belgrade, tel/fax: 00381 11 454 430, studio 894 756.
- e-mail: angelo@bitsyu.net
Beograd, februar 2004.
|