|
Уз формирање умјетничких група треба споменути и организовање великих годишњих изложби, салона (Сарајево, Бања Лука, Тузла, Мостар), оснивање Удружења ликовних умјетника Босне и Херцеговине (УЛУБиХ) у Сарајеву и његових подружница у Бањој Луци, Тузли, Мостару, Зеници, затим отварање Умјетничке галерије у Сарајеву и салона са сталним поставкама у другим градовима. Умјетничка галерија у Сарајеву покренула је и реализовала значајан истраживачки пројекат хронолошког прегледа ликовног стварања под насловом Умјетност Босне и Херцеговине 1894-1984, I-IV. Овај пројекат и данас служи као увод и оријентир за даље проучавање наше ликовне прошлости, њене периодизације и дефинисања њених главних тематско-стилских токова. На изради овог пројекта били су ангажовани најпозванији и најстручнији босанскохерцеговачки историчари и критичари умјетности: Азра Бегић, Ибрахим Крзовић, Милош Радић, Нермина Зилџо, Данка Дамјановић. Отварање простора Колегијум артистикума (: Collegium artisticum) и других изложбених простора у Сарајеву знатно је допринијело презентирању и размјени ликовних дјела са подручја читаве бивше Југославије. Подаци о сликарима, графичарима и вајарима у Босни и Херцеговини први пут су систематски представљени јавности у Енциклопедији ликовних умјетности (1959-1966) и Ликовној енциклопедији Југославије (1987). Године 1972. основана је Академија ликовних умјетности у Сарајеву, која у свом наставном саставу окупља најистакнутије ликовне ствараоце и теоретичаре великог угледа и великог стваралачког потенцијала.
Јануар, 1993.
Епилог
У посљедњих десетак година, тј. након настанка ове књиге, многи сликари који су тек били на почетку свог стваралачког пута, доспјели су до пуне умјетничке и животне зрелости, остваривши дјела изразите снаге и препознатљиве персоналности. То се нарочито односи на сликаре Нових тенденција, тренутно у четвртој деценији живота. Њихов убрзан и скоковит развој, промјене тематике и технике подстакнути су трагичним догађајима у којима се питање стила сводило на питање опстанка. Зато на њиховим платнима уочавамо трагове времена које се својом трагиком наметало више као егзистенцијални избор него као естетско опредјељење. Актуелност и ангажман били су израз отпора насиљу и злу више него императив развоја њихових ликовних идеја.
Животни биланс Прве послијератне генерације је судбински дефинисан: нико од сликара те генерације више није међу живима. Њихово дјело је довршена и неизмјенљива грађевина, пресељена у наше културно насљеђе као споменик једног времена и извор нашег историјског памћења.
Средња генерација (која такође није остала без трагичних губитака смрћу М. Микулића, И. Љубовића, Б. Мисирлића, Љ. Перчинлића) и Млада генерација најнепосредније су биле погођене годинама рата: неки сликари су, истина, напустили Сарајево, а највећи број је своју судбину везао са искушењима историје и удесом својих суграђана. Њихов сликарски развој кретао се линијом већ утврђене и потврђене ликовне поетике, без већих стилских или тематских осцилација. Њихово дјело представља аутентични тренутак савременог сликарства у Босни и Херцеговини и обухватан пресјек стања ликовних идеја данас и овдје. Међународни углед који уживају сликари ове двије генерације потврђује високу мјеру естетских вриједности којима се босанскохерцеговачко сликарство представља на међународној културној сцени. Зато су и наше анализе, посвећене овим сликарима, најопсежније и најподробније, будући да њихово дјело најпотпуније обиљежава ликовну климу савремености, као и довршен израз ликовних домета босанскохерцеговачке умјетности.
Јануар 2003.
Фрагменти из књиге: „Сликарство у Босни и Херцеговини 1945-1990.“
|