|
1.
Један од најзанимљивијих, најомиљенијих, па можда и најзнаменитијих Дубраваца двадесетог стољећа, незаборавни Салко Филандра, знао је често приповидјети како је Бог драги, када је стварао свијет, за сваки његов кутак одредио по неку биљку у којем би она ницала, расла и била људима од какве користи. Тако је за неки крај одредио јабуку, за други трешњу, за трећи бор, за четврти букву и тако редом, а за подручје од Видова поља на истоку до котлине ријеке Неретве на западу, те од ријеке Брегаве на југу до Ротимље на сјеверу, одредио је чудновату, тврдокорну и нимало љупку биљку дуб, која осим нешто кржљава хлада за дугих и преврућих љетних дана, прегршти храпавог и сухопарног лишћа за хајван, и квргаве и хераве сохе за серђене или пласт сијена, и није пружала неку другу благодат.
Али се та жилава и кочоперна биљка брзо прилагодила посној херцеговачкој земљи, црпила из ње оно мало животних сокова и спасоносне течности, те се наскоро проширила свуда уоколо.
|
Џафер Обрадовић: Дубравске кукрице
|
|
По начелу: дај шта даш, или: боље и дуб него глог, прастари становници ових крајева прихватили су дуб као добродошао дар Свезнајућег, па је временом он задобио значење благословљеног дрвета под чијом су се крошњом одржавали важни скупови и чак приређивале вјерске светковине. Као што је Француски краљ Луј IX дијелио народу правду сједећи под великим храстом – дакле, првим дубовим рођаком –, тако су и стари илирски жреци под дубом народу прорицали судбину, а богумилски свећеници под њим уприличавали најзначајније ритуале своје вјере.
Под дубом су се, исто тако, често окупљали и обични људи. Нешто их је магично привлачило под његове густе модрозелене гране, па би се ту одмарали, излежавали, зановијетали и пјевали. Безброј је пјесама народ испјевао о дубу или у вези са дубом, а све донедавно су се у овим крајевима, у облику бећарца или ганге, могле чути пјесме:
- Мала моја чувај своју шубу
- док се пентраш по зелену дубу,
или
- Цурица се на зелен дуб пела,
- дрво криво, ја се подвириво.
Дубраве су и добиле име по дубу, а дуб нигдје тако добро и устрајно не расте као у Дубравама. У том смислу, дуб је, да се послужимо књижевно-стилистичком терминологијом, тварна персонификација Дубрава, њихов заштитни знак и архетипски симбол.
И заиста, духовном бићу и животном усуду људи који одвајкада насељавају ове крајеве ништа није сличније и присподобније од мукотрпног, устрајног и гордог напора ове чудновате биљке за опстанком. Тврдокорна везаност Дубраваца за своју завичајну земљу умногоме је налик слијепом пориву дуба да својим коријењем урасте што дубље у утробу земље. Чак и етимолошки ријеч дуб асоцира на дубину а, с друге стране, дубина је појам који опчињава овдашњег човјека: дубока земља, дубока чатрња, дубока јама, дубока мисао, дубока душа...
2.
Ако, пак, Дубравци одувијек кубуре с водом, са сунцем немају таквих проблема јер њега има у изобиљу, и то током цијеле године. Љети, дакако, понајвише, али и зими када га обично прати јак и хладан сјеверни вјетар од којег се Дубравцима памет разбиструје, а кости леде, па је тако више од штете него ли од користи, будући да њима памети никада није недостајало, а здравих и хорних костију јесте.
У 20 села, колико их има у Дубравама (Губавица, Ротимља, Тријебањ, Ходово, Локве, Пијесци, Станојевићи, Бивоље Брдо, Севаћ-Њиве, Почитељ, Хотањ, Домановићи, Речице, Опличићи, Прењ, Аладинићи, Јасоч, Црнићи, Пјешивац и Боројевићи), до посљедњег рата је живјело 30-так хиљада што великих, што малих, што мушких, што женских Дубраваца и Дубравки, и то припадника сва три „конститутивна народа“, како се то данас уобичајено каже. Колико их сада има, тешко је процијенити; многи су отишли у привремено или трајно исељеништво, али су многи и дошли као резултат тзв. „хуманог пресељења народа“. Оно што је сасвим извјесно јест чињеница да је преостао сасвим мали број припадника српског народа, и то опет понајприје захваљујући „етничком инжењерингу“ који је вриједне и радишне дубравске Србе отпухао са својих прадједовских огњишта и богатих имања на дабарске, билећке и невесињске чуке и бетине. За ту благодат они понајвише могу захвалити својим мудрим и далековидним вођама, бјелосвјетским ублехашима, али и својој искључивости и наивности. Дубравски Бошњаци су се у великој мјери из избјеглиштва вратили својим кућама па се мултиетничка троножна синија овога краја поново почела усправљати, додуше, још увијек на своје двије колико-толико здраве ноге и трећу климаву. Када ће, и да ли ће уопће, поново три завађена брата са ње кусати своју мукотрпно стечену чорбу, овога пута сваки својом кашиком и из своје ћасе када већ више не желе из заједничке, вјероватно не би умио казати ни на почетку споменути Салко Филандра.
Али би он, да је још жив и да са својом чувеном црном ташном под мишицом још обилази дубравске махале и посјећује незаборавна и бајковита зимска сијела, о томе, свакако, смислио какву саркастичну шалу. Јер ово је вријеме као наручено за такву врсту „народног стваралаштва“. Никад ученијих, паметнијих и имућнијих људи, а никад већих махнитлука, моралних суноврата и духовне биједе! У својој дугој хисторији Дубраве, засигурно, нису запамтиле апсурднијег, беспотребнијег и суровијег међунационалног сукоба него што је то био недавни рат. Па макар је сваки рат, у суштини, апсурдан, беспотребан и суров, овај посљедњи је, додатно, био и крајње срамотан, па ће требати много времена да се забораве сулуди и дивљачки насртаји комшије на комшију, домаћина на домаћина, човјека на човјека. Било би добро што прије избрисати ту грозоморну љагу са свијетлог и часног дубравског образа.
А хисторија Дубрава је и дуга и занимљива и бурна. Дубраве се спомињу још у Љетопису попа Дукљанина, у вријеме прије 1177., а послије у једној повељи херцега Стјепана из 1444. године...
Пољопривреда и трговина су у Дубравама нарочито цвјетале у вријеме Али-паше Ризванбеговића који је помагао, потицао и унапређивао узгој маслина, винове лозе, мурава, бајама, ораха итд.
Вриједни дубравски домаћини нису никада запостављали ни једно од споменутих занимања, нити су одустајали ни од једне традиционалне пољопривредне културе, али су, уз старе, прихватали и развијали нове и рентабилније. Тако је у посљедњем кварталу протеклог стољећа нагло порастао узгој воћа (бресква, кајсија, трешња, вишња) и поврћа (паприка, кавада, пипун, лубеница). Оријентација на ове профитабилне културе и модернизацију производње, али и све изразитије укључивање Дубраваца у тзв. „удружени рад“ у оближњим градовима, за кратко су вријеме претворили Дубраве у „херцеговачку Калифорнију“, а животни стандард овдашњег становништва дигли на разину развијених европских регија.
Нужно је, међутим, казати, подвући и никада не заборавити како су за све благодати свога пристојног и просперитетног живота Дубравци понајвише дуговали своме преданом, упорном и мукотрпном раду и својој великој преданости земљи која их је рађала, хранила и чинила сретнима. Више него ико други они су знали да земља тражи мотику, а не молитву, и да своје обилне дарове узвраћа само онима који у њу улажу свој труд, муку, зној, своје повјерење и љубав. Земља воли оне који је походе у свјеже праскозорје и који је препуштају њезином блаженом починку у тихо сумрачје. Воли и оне који сваку њезину груду, сваки педаљ и сваки трун отимају од врлетних пустоши и који свој опстанак вежу уз њезино бескрајно благодушје. Такве она никад не оставља гладним, напуштеним и тужним.
Нико као Дубравци не зна да је земља мајка и хранитељица, колијевка и бранитељица, љубавница и дародаватељица. Нико то није љепше казао од дубравског пјесника Алије Кебе који у пјесми „Кад ваздан љубисмо земљу“ пјева:
- ... Љубисмо ваздан земљу у лице
- Из њене утробе силно жеже
- Млијечни вулкан луде љепотице
- Којој удварачи повијест биљеже
- Чим је дотакну у жаркој обљуби
- Главу јој дробе и прси гњече
- У слаткој плодњи и погуби
- Из њедара јој дукати звече.
3.
Можда је Дубравцима од земље и тегобног рада милији још само њихов опори, саркастични хумор. То гордо и цинично ругање муци и окрутности животног усуда, то смијање у брк неразумљивој, неразмрсивој и недокучивој тајни људске судбине, то бунтовничко и изазивачко провоцирање смислености живота, једно је од најособенијих, најпрепознатљивијих и најпостојанијих обиљежја дубравског духа и тешко се може подвести под појам класичног хумора, а поготово не оног његовог облика који се именује као „црни хумор“.
Наиме, сва одређења хуморног односа човјека према пукој стварности - комичност, шаљивост, досјетљивост, ангедотичност, духовитост итд. – не могу сва заједно, а поготово не појединачно, обухватити тај специфични начин супротстављања Дубраваца величанственој загонетности животне трагике. За Дубравца је живот попут тврде, сухе ледине, препуне камених плодорода. Његово, пак, поимање животног усуда или, како би то казао Мигуел де Унамуно, „трагично осјећање живота“, или, како би се изразили филозофи, „телеолошко транспонирање стварности“, огледа се у спознаји посве разумљивих природних законитости по којима ће плодове његовог труда сажећи ватра или прогутати нечастива неман. А онај саркастични и парадоксални „контрапункт“ садржан је у чињеници што ће Дубравац на ту „природну законитост“ по којој су он и његова породица лишени основних претпоставки живота, само слегнути раменима и опоро изустити: „Шта ћеш, виша сила! Али, добро је; могло је бити и горе“.
Дубравцу цинизам, та надреалистичка форма хумора, служи као једино преостало оружје у одбрани свога права на постојање и свога људског достојанства. Зато је тај цинизам тако тврдокоран, опор и често груб. И зато је свеобухватан и вишедимензионалан. Он је саставни дио живота Дубраваца и, штавише, посве је жив и животан, динамичан и отријежњујући, непатворен и љековит.
Само људи здрава, неискварена и неистрошена духа, витални, самосвојни и самосвјесни, могу се шалити на свој рачун и изругивати се својим маханама. А Дубравци управо то чине. Њихова ведра и достојанствена „самокритика“ понекад поприма облике пуког шегачења и карикирања, али никад не прелази ону нужну границу пристојности и уљудности, и никад није усмјерена на вријеђање другог, а поготово не слабијег. Да је живот према њима бивао милостивији и издашнији, и њихове би саркастичне жаоке биле мање оштре и мање отровне. Стога је њихов одговор на ћудљивост и безобзирност живота, бивао истог тог значаја и исте мјере.
|
Јосип Ушај: Умјетничка фотографија
|
|
Дубравци се животу смију понајвише и понајслађе док он још траје, док тече и док несмиљено приређује своја обилна изненађења. Они се отворено ругају и његовом почетку и његовом крају, не штедећи притом ни оне још нерођене, нити оне који су већ спластили сваку сламку свог животног гувна.
Како Дубравци дочекују своје потомство у овај изоглављени свијет може нам показати сљедећи примјер.
Мешан Шута, звани Пух, пошао с укућанима брати духан. Како се у бербу духана полази још замрака да би се посао окончао прије него што сунце гране, не видје одмах да му сви берачи нису на броју. Кад се мало раздани, примијети да му недостаје најмлађа невјеста, те приупита сина Адема, званог Кикило:
– Што то нема снахе Мунте?
– Она, бабо, не може. Чува трудноћу – снисходљиво ће Адем.
– А што је чува, није зар бијесно теле па да јој побјегне? – у чуду ће Мешан.
– Није теле, него пантљике. Доктор рекао да су јој слабе пантљике, па до порођаја мора мировати – љутну се Адем.
– Јебале те и пантљике и доктор! – зграну се Мешан. – Тебе је твоја матер родила на овој истој њиви док је духан копала, испао си јој из пркна право на земљу, и није се на те ни окренула док није ускопала ред докраја! Па ето те колик дуб!
А како, пак, са тог истог свијета испраћају своје најмилије, може посвједочити сљедећа „згодица“.
Начупао Мехо Разић, звани Гунгула, три хиљаде струка паприка да посади у Лукама крај Брегаве. Таман почео садити, кад га с Грабове љути зазва мали Семир:
– Ооо, бабо! Хајде одмах дома, умро аџе!
Мехо се нелагодно штрецну, жао му брата, а жао му и начупана расада, обехнуће ако се не посади још истог дана, те ће љутито, више онако за себе:
– Ама, куд нађе да умре баш данас!? Зар није могао сачекати док паприке посадим!? До сутра ће ми се осушити. Не би на овој врућини ни кукрице издајанисале.
4.
Кукрице! Шта су кукрице?
Сваки Дубравац, чак и онај који се здушно труди да неповратно заборави свој дом и своје коријене, зна шта су кукрице. Та, ко још од њих није под кукрицом тражио мрву хлада када би по љетном звиздану чувао хајван или сијекао куке за духанске канафе? Ко од њих није почесто иза кукрице обавио какав важан посао који није за туђе гледање? Или, ко од њих није чуо ону тужну пјесму:
- У Јасочу меду кукрицама
- овце чува Филандрина Ћама,
- овце чува, жаловито пјева,
- све сузама кукрице залијева.
Зарад оних који, пак, стварно не знају шта су кукрице, треба казати да су то омањи, кржљави жбунићи понајчешће трна, драче, каквог скромног и слабашног грабића или дубића, крушке трноваче, шипурка или смријека, који су, поред свих других – љепших, питомијих и погоднијих мјеста на земаљској кугли, нашли да расту баш на сухом, пустом и безводном камењару. Ријетко је то раслиње само једне биљне врсте, него се обично удружи њих неколико, те се међусобно испреплету и обавију једна око друге, начине „узајамно потпомажућу заједницу“ и, што би казао Мехо Гунгула, дајанишу у неразумљивом клупку живота, пркосећи свим законима теорије „одрживог опстанка“. И колико год је тешко проникнути у смисао такве животне заједнице, још је теже открити од чега живи тај чудновати животни ансамбл? Коријење му је више у камену него ли у земљи, коју кап воде чалабрцне тек уријетко и набрзину, бију га вјетрови и са истока и са запада, са сјевера му долази сухомразица а са југа гњилохватица, брсте га вјечито гладне козе и магарад дубравска, сасијецају га дубравске жене косором и косјерачом, а он одолијева свим ударцима своје несмиљене судбине и истрајава у свом одметништву од свих правила и закона живота. Суши се и вехне стасито и гранато дрвеће уоколо, од жеге и жеђи умиру дубови, грабови, трешње и смокве, нестају гајеви, шуме и воћњаци, а кукрице дурају, опстају и наџивљавају све недаће, зла и пошасти.
Дубравском духу ништа није примјереније од дубравске кукрице. Тајна хиљадугодишњег битисања и опстанка људи на овим безводним и жарким просторима крије се управо у „концепту“ живота својственог тврдокорној и кочоперној кукрици. Али, тврдокорност и кочоперност с мјером и с разлогом увијек имају и своју другу страну и другачије наличје, чега су свјесни само они који истински познају живот, његова правила и његове различите модалитете. Као што се тврдокорност и „непријазност“ кукрице манифестирају њезином тобожњом одбојношћу према околини, што је само по себи апсурд јер кукрица жуди за додиром људске руке и топлином животињског даха, тако се и дубравски дух изражава као жудња за присношћу. У тој је присности, међутим, увијек садржана опрезност, јер Дубравац зна да је најопасније оно што је најближе. Зато он и пјева:
- Отрова ме твој пољубац мала,
- ниси ми га са халалом дала.
- Сјетит ћеш се мала мог имена
- и заплакат имат ћеш времена.
У синтагми „и заплакат имат ћеш времена“ нема клетве нити мржње, него тек благе опомене како ће вријеме намирити све правде и неправде, како ће казнити невјерне и охоле који својим врелим пољупцима трују поштен свијет. Али, изрицање благе опомене због учињеног невјерства зачас се претвара у опасну пријетњу:
- Цуро Хајро, не варај момака,
- убит ће те муња из облака.
Па ти хајде превари и остави свог „драгана“ и ризикуј да те стрефи јал’ муња, јал’ гром праведни и осветољубиви из мрачна облака!
Но, Дубравац иде још даље па се шегачи и „балечи“ са својом „малом“:
- У мале ми ноге к’о у зеца
- женит ћу је, бит ће хитра дјеца!
Међутим, овдје већ сарказам прелази у самосарказам, па се иронична жаока усмјерава ка самом себи, а под бреме опћег животног усуда подмећу се властита леђа.
Стога смо „згоде“ из живота Дубраваца именовали „кукрицама“. Прикладнијег израза нисмо успјели наћи. Уосталом, нису без разлога лајави Габелци знали често запјевати:
- Дубравцима насмијано лице,
- родиле им драче и кукрице!
Тешко би се ова збирка цртица из живота Дубраваца могла сматрати ауторским дјелом. Не би то, можда, било ни правично јер „нелицемјерни кроничар“ (како би то казао Евлија Челебија) који их је сакупио и уврстио у ову књигу, само је „преписао“ неке од сочних и саркастичних народних умотворина које се препричавају на дубравским сијелима, у кафанама и пригодом све рјеђих дружења дубравских смјехољубаца.
Али, ако се већ мора потписати као њихов аутор, онда је неизоставно дужан одати захвалност својим драгим дубравским пријатељима који му нештедимице уљепшавају и осмишљавају тегобну муку живота топлим и љековитим пропламсајима ведрине дубравске душе. И дакако, казивањем и „умјетничким“ уобличавањем неисцрпног „кукричарског“ блага. Њихов здрави, једри, исцјељујући и непатворени смијех, уз који су размотавали и испредали своја већ помало заборављена „казивања“, завриједио је макар једну овакву књигу.
Ти „казивачи“ – Џемал Башић, Алија Пирић, Енес Разић, Халко, Фадил и Осмо Обрадовић, Енес Раткушић, Шаћир Филандра и други – најбољи су доказ да архетипски, мудри, промућурни, ведри, самосвојни, горди и благодарни дубравски дух још живи и да му је још дуго и дуго живјети. И оплемењивати овај изокренути и изобличени свијет топлином и пријатношћу људске душе.
У недостатку неког опипљивијег и практичнијег облика захвалности, поручујем им да их очекујем на Клокуну 27. јула наредне године, којом ћемо приликом евоцирати успомене на свијетле дане наше херојске прошлости и запјевати три-четири „нумере“ правог бећарца. Присјетит ћемо се и незаборавног лика и дјела рахметли Салке Филандре.
Кахву, лимунаду и остало „шта ко пије“ – ја плаћам.
Ако, као оно једном Хајдар Пенава, будемо имали за чим пити!
(Из књиге Дубравске кукрице) |
|
Задња измјена: 2004-06-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|