|
Јој, људи, какав је само био
мој пријатељ, фратар босански, Анто Лешић!
Кад би ме загрлио, чисто би пролазио
Кроз мене, односећи нас обојицу
Тамо „гдје Бог све зна и све може“.
Није имао тежине (мада крупан); ни облика
Није имао – толико је био неухватљив.
Ето – шта да вам кажем: жену
Је моју волио због мене.
Такав је био мој брајковачки жупник
– сад мртав и незнан
на једном загребачком гробљу.
Некад ме потажи бљесак
из његових наочала, иза којих
су стајала два црна ока, којих
се он, вјерујем, више не сјећа.
|