|
Ушанчено не може
бити вријеме;
оно носи терет
и своје бреме.
Не зна се пут
ком води крају.
Свако истрајава
у неком бескрају.
Од јуче до данас
Вријеме конце вуче.
Никад се не зна
шта може да исуче.
Не пита се какве
чекају замке.
Неко лети небом;
Неко греде поребарке.
Вјечне супротности
у два смјера,
на двије стране,
од југа до сјевера.
Ушанчено не може
бити вријеме;
оно носи терет
и своје бреме.
Београд, 29.4.2000.
|