|
Joj, ljudi, kakav je samo bio
moj prijatelj, fratar bosanski, Anto Leshic'!
Kad bi me zagrlio, chisto bi prolazio
Kroz mene, odnosec'i nas obojicu
Tamo ”gdje Bog sve zna i sve mozhe”.
Nije imao tezhine (mada krupan); ni oblika
Nije imao – toliko je bio neuhvatljiv.
Eto – shta da vam kazhem: zhenu
Je moju volio zbog mene.
Takav je bio moj brajkovachki zhupnik
– sad mrtav i neznan
na jednom zagrebachkom groblju.
Nekad me potazhi bljesak
iz njegovih naochala, iza kojih
su stajala dva crna oka, kojih
se on, vjerujem, vishe ne sjec'a.
|