|
Сматрам сувишним напоменути да сам помно ишчитао све што је написано о Силвији Ахматовој. Они који боље познају моје новинарско перо са правом могу посумњати у вјеродостојност онога што ћу пренијети. Без обзира на то, вјерујем да је у туробно сивило неугледне болничке собе у којој је лежао Адам Садовски са њеном плавом косом дојездило обиље других детаља, чију стварност најбоље могу потврдити наша сјећања на мир неког далеког поподнева, на обећањем прожет мирис прохујалих прољећа или на први пољубац, тај „дрхтај што прође бескрајним звјезданим свијетом“. Урођеним инстиктом придружио сам се онима који су, никад је и не видјевши, смјело записали да се радило о оној врсти жена чија љепота ствара залиху непознатог страха у којем се гуше сазвучја одушевљења и видици откровења. Посветила се бризи за његово оздрављење као да је читав живот чекала тренутак када ће поред његове постеље оставити златне свијећњаке и пехаре наде и живота. Много је свједочења да никада није проговорила нити ријечи. Било је и оних који су тврдили да је глухонијема и да је Адаму Садовском судбина даровала тек неколико дана да, након буђења из коме, гледа њено лијепо лице.
Чинило се да се камена здања мостарских кућа комадају у врелим рукама сунца и да се те раскошне развалине сажимају у огромну врелу уставу све споријем току времена. Замијетих у очима Адама Садовског искру дрхтавог узбуђења и очекивања. Напето је посматрао све провиднију и све плаветнију силуету моста, као да гледа у лук неке заносне наде.
– Да, драги младићу, „Руански циклус“ откриће је највећих моћи и магије умјетности. Учили су нас да су импресионисти преобразили начин на који се доживљава и представља природа. Изнад свега, све су видјели у новом свјетлу. За њих је свјетлост могла бити стварна тема једног платна, а неки лик, зграда или пејзаж само повод да се умјетник опроба са разним свјетлосним условима. Као крунски примјер тога узима се Моне који је између 1892. и 1894. године израдио педесет слика руанске катедрале виђене у свим могућим приликама: на сунцу и киши, у зору и сутон, љети и зими. Деценијама су нам разноразни ликовни критичари и самозвани тумачи сугерисали како Монеа „није занимало да покаже здање катедрале, него да пренесе како се то здање наизглед мијења пред очима посматрача сходно промјени свјетла“.
Али, када сам својим очима угледао слике његовог руанског циклуса, обузео ме је чудан и неизрецив осјећај големе умјетничке тајне. Зашто би се један величанствени стваралац одлучио да наслика педесетак слика на исту тему због неке обичне сликарске новине!? Зар није наивно вјеровати да је сликар желио „представити стварност у њеном непрестаном мијењању“?!
– Зар импресионистичка хтијења не оправдавају намјеру да се прикаже треперава свјетлост и нестална боја ствари?! рекох суздржано.
То је могло важити за друге, али не и за Монеа. Пред његовим платнима кроз просторе моје душе прострујао је предосјећај нечег уистину незамисливог. Толико пута смо већ прочитали прастару поуку да умјетничко дјело заиста вриједи једино ако нам пружи подстицај за неки нови облик мишљења и осјећања. Ако се држимо закона да у умјетничком дјелу не може бити ничега што није било у ствараоцу, очито је да се кад-тад долази до жалосних ограничења. Међутим, шта ако неком успије да положи камен темељац радикално другачије вавилонске куле умјетности која сама по себи може бити стварност паралелна постојећој!? Нема тог умјетничког порива и људске тежње која у том новом свијету не би нашла своје испуњење.
– Не погађам шта желите рећи. Педесет прича из Вашег „Руанског циклуса“ носе називе које је Моне дао својим сликама катедрале у Руану. При њиховом читању читалац уистину замјећује неку свјетлосну нијансу самих ријечи које као да откривају примисли на свевременску љепоту боја и музике, њихових некадашњих и будућих облика. Али, то су занимљиве и лијепе приче о божанствима и људима, свјетовима њихових судбина и судбинама њихових свјетова. Зар ишта друго повезује Ваш и Монеов руански циклус!?
– Клод Моне био је више од оног што би могли назвати сликарски гениј. Његов руански циклус је узвишенији и снажнији облик стваралаштва од оних какве познајемо. Он далеко надмашује најсмјелије замисли сликарства.
Нагло је ућутао напето посматрајући мост који се у августовској јари претварао у пусту и лелујаву утвару. И мени се за тренутак учини да видим како се дуж ограде моста помјера нека треперава бјеличаста кугла као латица до краја раствореног сунчаног цвијета. Доле, на обали Неретве, Меха Сефић није се одвајао од платна. Могао сам видјети како прислања длан на чело, можда обузет истим привиђењем као и ми.
– Све слике Монеовог руанског циклуса нисам могао видјети у исто вријеме и на једном мјесту, настави мирно. – Сјећам се да сам прву угледао 28. маја 1972. године. Ријеч је о оној за коју је наведено да је настала при свјетлосним условима у два поподне 21. јуна. Многа осјећања која је слика побуђивала већ су добро описана: то сновито растварање портала грађевине у бескрајној игри свјетла и сјене, неко унутрашње треперење и побуђивање најтананијих поетских струна. Бијах свјестан свега тога, па ипак, слика је у мени изазвала чудан осјећај недовршеног, нечег што је у биљурној чистоти свјетлости тражило да допре до свих мојих чула.
Нисам могао открити о чему је ријеч све док мој пријатељ Оливер Ворт није направио ову фотографију.
Он поново нагло ућута, отвори једну књигу и пружи ми фотографију која је лежала скривена између листова. На њој је у свој раскоши архитектонског склада блистала катедрала у Руану. У првом плану, на широком платоу видјело се десетак пролазника и туриста. Казаљке сата изнад портала показивале су два сата.
– Ово мјесто и овај град свјетлости заслужују да напокон проговорим о ономе у што ће повјеровати мали број људи. Фотографија је снимљена у исто доба дана и године када је и сам Моне на другом спрату трговине преко пута направио своју слику. Није ти тешко да у првом плану меду знатижељним туристима препознаш мене. На мом лицу је израз одушевљења, али, ако боље погледаш, и неке сметености. Када сам је први пут угледао доживио сам прави шок.
– Због чега? На фотографији нема ничег необичног.
– Нема жене у сњежнобијелој хаљини која је стајала крај самих врата катедрале. Уствари, сумњам да су сви ови људи на фотографији исти они које сам ја видио тога часа.
– Не схватам шта желите рећи.
– Требало би измислити ријеч која означава благи трептај у нашој души када угледамо нешто блиско и далеко у исти мах и то не било гдје већ тамо гдје нас непредвидива игра свјетлости и наших емоција суочи са рубовима нестварног. То је, заправо, неки праосјећај, исконска бол наде да ћемо у бесконачном кругу, са ове стране Ахеронта, срести лик смирења пред маглама које гутају живот и младост. Стајала је свега десетак корака од мене. Бијаше одсутна и замишљена, откривајући истовремено и неки бескрајни умор и узалудност свог чекања. Неколико тренутака стајао сам збуњен, јер наликоваше жени чије лице нећу никада заборавити. Када ме је погледала у бљеску њених очију спознах сво оно танано и завјеренички узбудљиво ткање прве приче из „Руанског циклуса“ коју сам у даху написао и која говори о пророштву божанских побуна.
Али, најчудесније је било то што сам стекао утисак да је у тренутку бљеска њених очију сво здање катедрале изгубило обрисе. У блиставој стварности дана угледао сам је онакву какву ју је дочарао Моне на својој слици.
– Можда је ријеч о увјерљивости умјетниковог дјела, „тренутку када живот опонаша умјетност“.
– Монеу су музе пружиле много више. Предосјећај у мојој души ширио се у просторе нечег уистину незамисливог. Моја прва мисао била је да чим прије изнова осмотрим његову слику. Послије неколико дана, обузет сумњом и грозницом нашао сам се пред истим дјелом. Није било сумње да то више није била иста слика. Онај осјећај нечег незавршеног изгубио се у мојој души. Како и не би. При дну слике, крај самог треперавог портала катедрале, угледао сам жену у сњежнобијелој хаљини. Било је очито да је то она. Незнана жена од азурног ребра небеског Адама који одисејски лута безданом самоће и слободе. Сијала је попут звијезде у чијој свјетлости је била љепота, тајна и моћ недокучива.
– То је немогуће. Ником то не може поћи за руком. То би значило да је Моне насликао неку врсту...
– Да, неку врсту живе слике која обликује простор и вријеме као стварност која се проживљава, али исто тако та стварност обликује, допуњава и обогаћује саму слику. У сваком погледу нашао сам се у положају неког посматрача спиритуалистичких способности. Могао сам замислити себе као Клода Монеа који прати ток мојих мисли док стојим пред катедралом. Оних мисли и осјећања која настављају да обогаћују његово дјело из чије умјетничке снаге се уздизао свијет стварнији од стварности.
Спознао сам да је његов генијални ум све предвидио. Ако ишта разумијеш о суптилном свијету умјетности повјероваћеш ми да Монеовим „новим“ дјелом више није доминирала зачудна хармонија свјетлосних одраза са руанске катедрале, него, иако сасвим малена и прозрачна, она, Жена са бљеском у очима. Лирски топли тонови њене њежне појаве одмотавали су неко чудесно клупко дозивања и тражења бесмртним пламењем у очима које су казивале небеску пјесму љепоте и туге у смртним долинама свјетова.
– Значи ли то да су све друге приче настале на сличан начин.
– Управо тако. Требало ми је отприлике онолико времена колико и самом Монеу. Послије гледања сваке слике оџивљавао сам њену стварност са Женом у чијем бљеску очију сам назирао савршенство и маштовито богатство сваке приче. Слутим да су Монеов и мој руански циклус у ширем универзуму боја, ријечи и музике једна јединствена авантура радозналог духа!
У несносној јари његове посљедње ријечи изгубише се као капи воде у врелом пијеску. Изнова напето гледаше у трепераву контуру Старог моста покушавајући, ваљда већ по навици, у дефилеу свјетлосних чаролија докучити смисао Монеовог завјештања: „Заборавите то што видите пред очима, дрво, кућу, поље и једноставно мислите!“
Када му пружих свој примјерак „Руанског циклуса“ без ријечи ми написа посвету.
Пост сцриптум од 17. априла 1976. године
Према поузданим сјећањима слику Старог моста коју је тог августовског дана насликао Меха Сефић је послао на конкурс. Комисија је рад одбила и вратила аутору. Меха је овако реаговао: „Педест година ја хватам мост у августу у подне и након толико времена коначно га ухватим, а они ми га врате.“
Након разговора са Адамом Садовским имао сам воље и радозналости да се спустим низ стрму обалу до незаборавног сликара управо у тренутку док је давао посљедње тонове лику мостарског каменог галеба. Угледах тек свјетлуцави траг постојања и танани одраз његовог заустављеног лета на небу и задрхтах опијен слободом и драгим сјећањима. Нису га узалуд прозвали сликарем сунчаних илуминација.
Не смета ми што ће бити оних који ће слиједеће редове прогласити непоузданим свједочанством. Након првог вала узбуђења које изазива свака истинска љепота, ухватих себе у чудној слутњи да Мехиној слици нешто недостаје. Осјетих несвјестицу од неке незнане жудње која засани моју душу. То више не бијаше блистава лепеза лирских одјека, него фасцинирајући траг и заносно дозивање.
Тога дана нисам је угледао на Старом мосту. Ни слиједећи дани не уродише њеним ликом. Не подаваше се свјесном тражењу.
Пост сцриптум од 18. августа 1978. године
Јучер, у подне, на Старом мосту напокон сам угледао њен лик. Чак и осредњи писци написали су подоста истине о том погледу жене. У њему је треперио безнадни осјећај несигурности у присјећању да ли сам ја неко близак, драг, изгубљен и поново нађен, или неко нађен да би заувијек постао изгубљен. Тренутак женске сметености, бескрајна благост као лахор који доноси наговјештај и позив на жртвене слапове љубави, заборава и вјечности. Све вријеме се може избрисати ако се не доживи тај тренутак у којем бљесак њених очију одлеђава смрзнуту локву чежње у самом срцу и свемиру. Очи које не гледају, него обасјавају свијет и човјекову душу. Само што сам закорачио према њој, већ се изгубила у бучној и шареној гомили туриста који су скоро закрчили мост.
Знао сам да сам постао дужник и онај који никада неће вратити даровано. Час је да кажем понешто о њеном животу и судбини.
Некоћ, у сретно доба, играше се са другарицама на падинама Олимпа. Осим љепоте имаше мудрост и дар да заноси сваког својим маштовитим причама. Неком приликом одредише је да својим причама заводи и саму богињу Херу, како би је одвратиле од љубоморне потраге за невјерним Зевсом. Имамо ли толико залихе дивљења према кћери смртника којој је то успјело!? Али, када прозрије превару, богиња је окрутно казни.
Послије тога сама луташе шумама, пустим долинама и кланцима. Неком приликом угледа Нарциса на извору и заљуби се у њега. Ону, која је богове и људе заносила својом причом, прожимао је стид пред вољеним човјеком. Не могаше му ништа рећи. Бијаше кажњена да понавља само посљедње ријечи од свега шта јој други кажу. Онај болни ехо у планинама једина је успомена на њу и њено име.
Ова прича васкрсава сву њену љепоту и чудотворне моћи. Иако му је спасила живот, иако је смогла снаге да му се тако окрутно понижена приближи, Нарцис је заправо није ни гледао. Једино што је икада истински гледао био је његов властити лик. Да је барем једном погледао у њене очи видио би бљесак свемоћног духа, љубави и маште коју богови нису могли отети.
|