Priznanje Biljane Plavšić je sigurno prekretnica u dugogodišnjim naporima Haškog tribunala. Činjenica da je Biljana Plavšić izgovorila rečenicu - ”došla sam da se suočim s ovim optužbama i da poštedim moj narod, jer je bilo jasno da bi oni platili cenu bilo čijeg nedolaska”, ne samo da otvara put srpskom narodu za odstupnicu od kolektivne odgovornosti i povratak u civilizaciju, već je i sam Tribunal dobio dodatno šansu da se učvrsti kao ključna institucija u proces suočavanja na Balkanu. Da vodeći političar Srba u Bosni prihvati svoju odgovornost po navodima optužbe za najgore zločine protiv humanosti, iskorak je kojem se niko nije nadao, imajući u vidu gomilu laži kojom se i dalje služe njihovi idejni projektanti. Ne tako davno u srpskoj akademiji nauka i umetnosti održanje skup čiji je glavni cilj bio negiranje postojanja projekta Velike Srbije, što samo povećava raskorak između realnosti koja se dokazuje u Hagu i laži koje se uporno lansiraju iz ovog epicentra srpskog nacionalizma.

Priznanje Biljane Plavšić je tek početak otvaranja pitanja odgovornosti srpskih intelektualaca i institucija kao ideologa nasilnog prekrajanja granica. Upravo je Dobrica Ćosić godinama tvrdio da je ”rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom i potom islamskih sila, srpskom narodu, de facto, objavljen treći svetski rat” na koji je on ”odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj opstanak i svoju demokratsku državu”.

Zato je neophodno razgolititi organizatore rata i srpskog istorijskog poraza. Treba sprečiti da Ćosićevo tumačenje, koje počiva na prognozi da će bitna promena našeg teškog položaja nastupiti ”promenom evropske i svetske konstelacije i neminovnim razbijanjem još uvek dejstvujućih monolita u globalnoj imperijalnoj strategiji SAD, Nemačke i militantnog islama, koji je ozbiljno zapretio evropskoj hrišćanskoj civilizaciji” zapečati sudbinu Srbije. Ovakva tumačenja se čuju i u Haškoj sudnici jer se Slobodan Milošević očigledno još uvek napaja na izvorištu srpske tragedije, u krugu oko Dobrice Ćosića. Cenu za zločinački poduhvat treba da plate, makar moralno, i oni koji su gotovo dve decenije stvarali kulturni model koji je omogućio rat a koji i dan-danas, kako kaže Biljana Plavšić ”bestidno nastavljaju da traže odanost i podršku našeg naroda. To se čini izazivanjem straha, govorenjem poluistina, kako bi se ubedio naš narod da je svet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada, tog rukovodstva, su jasni: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema celom svetu, koji nas je odbacio upravo zbog tih lidera”.