Bogdan Bogdanović
MOŽE LI GRAD BEZ SVOG MOSTA
MOŽE LI MOST BEZ SVOG GRADA
Specijalno za "Most" |
Možda će se neko i začuditi ako ga
podsetim da je naziv grada Mostara vrlo slojevito saopštenje. Ono dovodi u vezu dve
slike, dva pojma, možda i dve pojmovne kategorije - ’most’ i ’grad’ - i povezuje ih u nedeljiv
semantički par koji je, daljom čarolijom jezika, spakovan u jedinstven ali višeznačan
toponim. A taj je, za sebe i po sebi, neka vrsta urbanološkog romana. Zvuči
zacelo šaškasto: roman od jedne jedine reči! Pa ipak, ako se malo zaviri i ”s onu
stranu ogledala”, videće se da neobična formulacija može izgledati ubedljivo, pa i
logično, bar u onim okvirima u kojima su prihvatljivi čuveni metalogički paradoksi Lewisa
Carrolla.
Reč most je praslovenskog porekla, bez indoevropskih i bez baltičkih
paralela. Na njen dublji, pa možda i metafizički smisao ukazaće neke naizgled
sasvim profane izvedenice: mostarina i mostar... a ’mostar’ je
onaj čovek koji ubira mostarinu. I, razume se, naplaćuje prevoženje/
prevođenje preko vode, baš kao što je davno, vrlo davno činio Hermes
Psychopompos, onda kad je prebacivao duše sa jedne na drugu obalu velike crne
podzemne reke.
|
Bogdan Bogdanović
prilikom posjete Partizanskom spomeniku
24.7.2000. godine (snimio Š. Serdarević) |
Našlo bi se
primera koji upućuju i na vrlo neobičnu pomisao da u južnoslovenskim jezicima most
dobija ponekad atribute živih bića. Dovoljno je prisetiti se brojnih demunitiva koji
mogu da se shvate kao tepanje od milja: mostac, mostić, mostičak.
Iznenadiće nas, doduše, i jedan odbojan augmetativ: mostina! Iza
podsmešljivog tona ipak se prikriva i nešto malo divljenja pa i straha, onog i onakvog
kakav se prema načelu tremendum et fascinosum čuva samo za natprirodne pojave. Najzad,
postoji i jedan neobičan glagol koji poizdalje isto tako upućuje na davnašnje tragove
svečane žrtve - umostiti, što znači nekome učiniti nešto po volji.
Mostovima se moralo ugađati, naročito na samom početku gradnje.
U prašnjavim kompletima negdašnje beogradske dnevne štampe, slučajno sam otkrio
neverovatan podatak. Negde početkom 1929. zavladala je u pridunavskim predgrađima Beograda,
prava panika. Majke su decu skrivale po kućama, đake-prvake nisu puštale u školu, jer
se pronela vest da će neko dete biti ukradeno i uzidano u temelje budućeg pančevaćkog
mosta, za koji su se onda, u blatištima reke već uveliko nabijali prvi kesoni.
Čak i u moderno doba, baš kao i u starim albanskim, južnoslovenskim i rumunskim
legendama - veliko je delo zahtevalo i veliku žrtvu... bar u naivnoj pa, priznajmo,
ponekad malo i morbidnoj narodskoj mašti.
Mostovi su, eto, i u moderno doba još uvek mogli biti demonska bića, ali što se mostarskog
mosta tiče, on je, onako lep kao Apolon, oduvek bio samo dobar,
voljeni Bog među Bogovima. I što je naročito važno, umesto velike žrtve, zadovoljavao
se veštim ali opasnim skokovima mladih Mostaraca, koji su se sa krune
mosta obrušavali u ledenu Neretvu. U tim odvažnim skokovima, bar za
moje poimanje simboličnih činova, oduvek je bilo nečeg ritualnog.
Postoji jedna arhaična jezička oznaka koja uveliko otkriva antropomorfni
simbolizam starih kamenih mostova. Reč je o onome što su stari majstori zagonetno
definisali kao oko, dakle, ni manje ni više no baš kao ’oko
mosta’! Mislilo se na presvođeni ili kod manjih mostova samo
prelučeni polukružni otvor iznad vode. Ako se taj neobičan izraz prihvati, onda bi se
moglo reći da je oko mostarskog mosta bilo ogromno i širom otvoreno... i da je na obe
strane gledalo kao kakav udvojeni Polyphem.
Sledeća leksička zagonetka je, bar na prvi pogled, jednostavnija. Mostobran
je, ako isključimo docnije vojno značenje, pre svega statička identifikacija. U pitanju
su obično masivne, malo trapavo pridodate konstrukcije koje obezbeđuju most od
proletnjih nizvodnih seoba leda. Srećom, ta pojava uobičajena u središnim balkanskim
predelima uglavnom mimoilazi Mostar, ali mostobrani mostarskog mosta,
masivni i vrlo promišljeno pridodati, štite ga od podzemnih udara zemljotresa koji za
mostarsko područje baš i nisu neka retkost. I tako su se sa jedne i sa druge strane
mosta pojavile teške i preteške kule kao nepokolebivi čuvari njegove stabilnosti. Ali i
ta krajnje profana pa i banalna funkcija dobila je simbolične prizvuke. Mostarski
most se upire o podzidane obale kao čovek, kao starac koji se oslanja o masivne
ručke svoje raskošne fotelje.
|
Bogdan Bogdanović
na prijemu u Centru za kulturu u Mostaru, 24.7.2000. |
U južnosloveskim jezicima postoji još jedna nedovoljno jasna, ali očevidno
višeznačna oznaka - mostište. Ona bi se mogla odnositi na sve ono što
se izvan zone kula-tegova nagomilalo i što i sa jedne i sa druge strane privodi ka grbini
mosta i svojim malim dućanima i šarenilom espapa još više ističe besprekornu,
matematičku preciznost ”skoka” kamenog luka. Matematičkoj - ko zna, možda i
astronomskoj - erudiciji majstora Hajrudina pridodaje se i šarm
slučaja. Međutim, dovoljno je poznato da u istoriji mnogih čuvenih gradsih sklopova,
nonšalantan ali po malo i trapav Gospodin Slučaj, retko kad da je baš sasvim slučajan.
No, mostarsko mostište je i simbološko težište čitave ove
zadivljujuće arhitektonsko-urbanističke priče. Ako vrlo specifičan izraz mostište
prevedemo kao ’područje...’ ili možda čak kao ’gradski
pejzaž oko mosta’, videćemo onda da se oko mosta, sa jedne i sa
druge strae, naglašeno umalom ponavlja i sažima replika grada Mostara,
obostrano stešnjena div-kulama, baš kao što je Mostar i u stvarnom
prostoru stešnjen izmedu dve planine i još na mestu gde je reka najuža i najdublja... I
to bi ujedno bio i najdublji nivo saopštenja: grad se kao ličnost predstavio, i
sebi je ime nadenuo, sagradivši jedan neverovatan most, a taj je most, kao neka vrsta
graditeljske sage, uzeo na sebe najplemenitiju ulogu da zauvek bude tumač grada...
***
Moderan čovek oseća potrebu za ritualima plemenitosti i dobra. Ali, ima i
rituala zla. Ima i Sotoninih liturgija koje pozivaju na rušenje razumevanja i ljubavi. Pa
ipak, načelo života uvek je jače od načela smrti, jer inače sveta ne bi bilo. U
istoriji religija ta se prosta, gotovo folklorna istina oglašava alegorijom o božanstvu
koje mora da umre samo zato da bi se podmlađeno ponovo rodilo. Nije li to upravo priča o
budućem životu obnovljenog mosta? |
|
