Nika Milicevic
BOEM DOMACI |
Nas
kulturni zivot uopste, a posebice oblast
knjizevnosti pati od svakovrsnih zala: od
materijalne bede i ucmale zaostalosti
sirokih narodnih slojeva do u raznim
pravcima niskog standarda velikog dela
onih sto su poznati pod imenom kulturnih
radnika, posebice knjizevnika. Medju
knjizevnicima vrlo cest tip, u osnovi
vise siromah nego tragican, jest - boem
domaci.
Regrutuje se mahom iz redova nadobudnih
inteligenata sa naseg sela i iz kasabe.
Tri su, zapravo, faze u njegovom duhovnom
razvitku. Prva pocinje na kucnom pragu, u
skoli, u najblizoj okolini: tu se on,
mlad i duhovno tek propupao, iscahuriva u
nepostednu negaciju svih norma drustvenog
zivota. Druga se nastavlja u kulturnim
centrima, u kavanskim i birtijskim
kruzocima. Treca do koje mnogi ne
dospije, satrven raznovrsnim bolestima,
sagoreo "u vatri svog vlastitog
duha" - to su razna gradjanska
zanimanja.
Posto se, navlastito posle rata, dogadja
da boem domaci, valjda nesto lukaviji i
dovitljiviji od predratnog, dospije
sretno, kao da mu prividno nista nije
bilo, i skoro redovito do trece faze svog
razvitka, pa jos tu ispoljava punu
destruktivnost svoje zatrovane i
izoblicene duse - to je i njegovo pitanje
stavljeno u prvi red higiiene naseg
javnog zivota. Ali, to pitanje je vrlo
slozeno i zauzlano u celi kompleks naseg
javnog zivota, ciji puls nesto sporo
kuca; zato cemo ga sadzasad ostaviti na
miru.
U tipicno nagoj sitnogradjanskoj sredini,
ucmaloj i zakrzljaloj, boem u pupoljku
pocinje da analizira, da se buni i da
negira. Duhovno radoznao, nadmocniji,
zivahniji i emocionalniji od svoje
letargicne filistarske i polutanske
okoline, cije moralne norme onemogucuju
svaki slobodniji zamah misli i savesti -
on tu okolinu negira i stoji cestito u
nejednakoj borbi. Njegova negacija je
skoro iskljucivo emocionalna, u punoj
meri afektna, mladenacka, bez sistema,
bez naucne orijentacije i vidika.
Negirajuci filisteriju on negira i
drustveni zivot uopste, on negira i
osnovne fizioloske funkcije covecjeg
organizma, on postaje asket, idealist.
Pre rata, on je iskreno rebelirao i
nalazio punu odusku u negiranju tudjinske
vlasti, verujuci da ce s njenim obaranjem
(za sto se on casno i cestito zrtvovao)
biti oborena i smrvljena i mrska mu
filisterija. Verovao je da se one
medjusobno sankcionisu. Pre rata, boem je
objektino bio progresivist, nacijonalni
revolucijoner, subjektivno anarhista i
duhovni aristokrat. To se osobito jasno
vidi na onom predratnom tipu boema, koji
je preziveo rat i ostao iscupan, iscasen,
bedan brodolomac, bez socijalnog
uporista, daleko od toga da bi bilo
stogod znacio u odnosima savremenih
drustvenih snaga.
Posle rata boem, za rata jos dete,
razvija se na slicnoj osnovi kao i njegov
predratni brat. Tek sto sredina iz koje
se pomalja, usled ratnog loma, ispoljava
izvesna previranja, ekonomska i
ideoloska, koja odredjuju njegov
negatorski stav, nizi od predratnog po
stepenu zanosa i spremnosti za licna
pregaranja i zrtve. On je individualist,
pomalo sarlatan, prezire i prezren je,
iskorenjen, ne prestavlja nikakovu
drustvenu silu. Preostaje mu da besomucno
razvija kult licnosti, nad i van gomile
koja je utonula u duboki, letargicni san,
mimo novih i svezih drustvenih redova
koji rastu u samosvesti covecijeg
dostojanstva. Na mahove zgranut i sumanut
vizijama buducnosti, on tu i tamo zaigra
ulogu salonskog revolucionera, da pred
prvom opasnoscu za "svetost i
integritet svojih duhovnih
stremljenja" nadje staze i bogaze do
ugodnih hladovina. I kao levicar, i kao
desnicar, on je uvek nosilac rasula,
destruktivan hipertrofijom svoje
takozvane individualnosti.
Pitacete: od cega zivi? Od raznovrsno
udesenih stipendija, dobrim delom od
periodskih honorara za kojekakve usluge,
od poverenickih do makroovskih, od
skandala, slave, pumpanja filistara i
snobova, od svesti duhovnog
aristrokratizma i borbe za
"umetnicki izraz". U
nervoznijim casovima svoje kavanske
dokolice pise pesmice i osniva literarne
casopise. Prozu nesto izbegava, veli da
je suvise profana, prepusta je
novinarima, feljtonistima i kabinetskim
piskaralima. Duhovno brzo iscrpljen, u
sebi duboko rastrgan i iscasen,
neverovatno uskih zivotnih vidika, vrlo
kratka radiusa licnog iskustva, bez
prisne veze sa svetorn, sa sadasnjicom i
buducnoscu naroda - on je iskorenjenik,
jadno i bedno stvorenje, bez socijalnih
osecanja, apolitican, dakle amoralan.
Cita mnogo, osobito prstima. Misao mu je
stalno nedomisljena, razasuta u varnice
koje, blede i slabunjave, brzo gasnu. Ne
moze mirno rasudjivati, ideje vezivati,
prelomljenih misli u ritmu bizarnosti,
neodoljivo je sklon paradoksima,
sofizmima, lakim duhovitostima, jeftinom
kozerstvu i upetim akrobatijama duha koji
je i sociialno i fizioloski unterernahrt
do najnizeg stepena. Zalosno ga je
pogledati kad se ocajno pracaka ne bi li
se gdegod prikacio za zivot. Drmusa njime
na mahove ocajna ceznja za jednim tihim
skrovistem, za lukom spasa: u vidu sto
ekzoticnijih zemalja i gradova dalekih i
carobnih, pa onda - posto su vozne karte
skupe, montiranja pogodnih sinekura
ogranicena, mogucnost za fizicke strapace
svedena na minimum - u vidu estetike,
boga, satanizma, metafizike, hedonizma
itd. Razorena duha, nikakovih
organizacionih mogucnosti, ne moze da se
odupre propistavanju i poplavi
hereditarnih energija u svom bicu. On
pocinje, uzasnut , da vodi ocajnu, ali
jalovu borbu sa kozarskim, sebarskim i
kmetskim atavizmima u sebi. Iz propuklih
instinkata atavizma kuljaju i vriste
prljave sklonosti zivotinje. Njegova
senzibilnost, u stvari histerija
izjedanja samog sebe, pozivincuje se, on
zudi za sve zescim i ostrijim senzacijama
u obliku raznih erotskih perverzititeta i
narkotika.
Boem domaci je romantlk. Zvao se on
ekspresionista ili hipnista, kozmista ili
nadrealista - on je romantik
individualista. On bezi od stvarnosti i
odrice je, on bezi od cinjenica, da bi
izveo "samousavrsavanje
licnosti". On, svestan svoje
socijalne nemoci, bezi od prakticne
delatnosti i neposredne borbe protiv
jarma zivotnih okolnosti koje sprecavaju
slobodan duhovni razvitak licnosti. On
bezi u proizvoljnu i bolesno razdrazenu
igru maste, u kontenplaciju i intuiciju,
u religiju i metafiziku. On je zrtva nase
sitnogradjanske ucmale sredine.
Negirajuci nju, nije nasao mogucnosti za
izlaz na jednu visu stepenicu, nije nasao
puta ka zdravim energijama koje se bude u
nasem narodu. Skrhan i izoblicen, on,
vise nesvesno, posredno sluzi nazadnim
strujama naseg javnog zivota; on zarazava
mladji knjizevni narastaj. Samo u punoj
socijalnoj aktivnosti i izradjenim
socijalnim osjecanjima radja se mogucnost
za rasplamsavanje visokog i plemenitog
zanosa i strasti jedne bezdane: da se san
pretvori u delo. U toj strasti kljucaju
energije lepote koja je identicna sa
istinskom slobodom licnosti. A bolesno
razdrazena senzibolnost duha bez
socijalne hrane ne emanira ni mrznje ni
ljubavi; nema tu zracenja lepote.
Pesmice romantika individualiste, boema
domaceg - nisu to pesme koje bi bile
varnice srdjbe i gneva da obasjaju i
rastjeraju tmaste oblacine gluposti i
lazi otrovne, predrasuda i licemerstva,
nisu to pesme koje bi grmile i tresle
tamnicama ljudskog duha - to su pesmice
jada i cemera razorenog. Ja sasvim
njegovim bolovima i bolicima, beskrvne,
jalove, prolivene, ljigave.
(1930.) |
|
