|
8. мај, 2007.: Обрачун пра-праунука и пра-прадједова
Краљица Краљевине Велике Британије и Сјеверне Ирске, Њено Величанство Елизабета са мужем Филипом, борави у петодневној посјети САД. Стигла је у државу Вирџинију гдје су енглески колонизатори прије 400 година, на обали Атлантика, утемељили прву колонију Европљана. Која је била полазна тачка освајања цијеле Сјеверне Америке. Двије стотине година касније уједињена војска 13 америчких колонија под британском влашћу почиње рат за стварање и независност Сједињених Америчких Држава. Њеном војском командује легендарни Џорџ Вашингтон, први предсједник УСА. Пра, пра, праунуци првих досељеника Енглеза потукли су до ногу тада најсавременију и у свијету најјачу британску Армију. Војску својих пра, пра, прадједова Енглеза. И прогласили независност Америке.
Гледам на ТВ како у Вашингтону, испред Бијеле куће, држе свечане говоре Енглеска краљица и предсједник Буш. Уз значајни осмијех, гледајући искоса у своју високу гошћу, Буш је подсјећа на тај далеки датум када су Енглези били најљући противници својих „америчких Енглеза“ и кад су поражени. Како су их побиједили новопечени осамостаљени Американци. Историја уистину зна бити превртљива и двосмислена!
Истовремено, вијест како британски премијер Блер подноси оставку. Понајвише јер је тачна Бушова изјава да је „Блер највећи пријатељ Америке међу свим свјетским величинама“. То је управо и уклонило Блера са политичке сцене Лондона. Умјесто њега долази Браун који више неће бити „највећи“. Али код Француза побјеђује десница уз изјаву новоизабраног предсједника Републике Француске да ће ојачати пријатељство са САД. Тако је барем дио „неплаћених“ рачуна Европа – САД донекле изравнат.
8. мај, увече, 2007.: Поплаве, торнада, пожари…
Флорида пламти. Нечувена бројка од 200 шумских пожара истовремено који харају уздуж и попријеко флоридског полуострва. Киша тамо није пала већ два и по мјесеца, раслиње се претворило у барут. Иста ствар око Лос Анџелеса у јужној Калифорнији. Ватрена стихија стигла до предграђа тог велеграда, пријети скупим вилама и зоолошком врту. У држави Канзас торнадо иза торнада. Један је био највеће снаге, под ознаком Ф-5. Брзина вјетра у приземљеном „лијевку“ вертикалног небеског удара износила је 340 километара на сат. Ширина торнада 1.700 метара. За пет минута градић од 1.500 становника претворен је у прах и пепео. Срећом, „свега“ једанаест жртава.
Од Мексичког заљева па према сјеверу, све до државе Сјеверне Дакоте, на линији од око 3.000 километара Велике средишње равнице САД, пљускови харају већ неколико дана. Набујале су моћне ријеке Мисисипи и Мисури заједно са бројним притокама. Многе уставе уз обалу су попустиле, незаустављиви водотоци плаве милионе хектара земљишта. Под водом су насеља, велики градови, пољопривредна добра, стока, хиљаде миља асвалтних путева, болнице, школе, аутомобили. Је ли то смак свијета – питају се вјерници?
Нема вијести да је у санирању штета након оргија природне стихије учествовала било која земља из Европе или Азије. А кад се у свијету нешто слично деси сви погледи окрећу се богатој Америци. Сиромаси увијек очекују коју пару из длана добро стојећих.
25. мај, 2007.: Мотор као швајцарски сат
Стичем дојам да се сва Америка из темеља тресе и распада на дијелове, као аутомобил пред расходовање. Али, знам, такав је утисак лажан. Можда са тог возила, у вербалној халабуци и политичким двобојима „љутих непријатеља“ Демократа и Републиканаца, отпадају дотрајали ауспух, расклимани блатобрани или слупани браници. Ти „плехани“ дијелови се, међутим, дају брзо замијенити. Али мотор му ради као швајцарски сат. Што више миља прелази – то је све уходанији, сигурнији и бржи. Сигурно да ни америчка „свијећа“ неће горјети до зоре. Али судећи по свему биће још безброј зора док не почне трнути.
У демократским расправама могу се употребљавати свакакве, па и најружније ријечи. И за Предсједника, и за његове сараднике, и за сенаторе, и за остале „главешине“. Тако је увијек било, тако ће и бити. Јер због тога и постоје двије највеће странке – Демократска и Републиканска. Да би у огњу њихових сучељавања и свађа била пронађена најбоља рјешења.
Све је подложно критици и негирању, али не и друштвено-политички систем САД. То је онај „мотор“ машине који је недодирљив. Кад неко такне у његове погонске дијелове – обје стране дижу вику до небеса и проглашавају критичара антипатриотом па и издајником.
2. јуни, 2007.: Сикајде из племена Азра
Шећем испод свода густих крошања и сањарим како је живот лијеп. Поготово без политичких тема! Тог јутра у свим крошњама нека необична, једнолична, тихо-звиждукава мелодија. Као кад дјеца пушу у длановима притиснуту травку. Или као да зундају безбројни ројеви пчела које нису љуте. Јер ако су оне нечим узбуђене онда је тај звук оштар, насртљив, пријетећи, ухопарајући. А овај јутрос је смирен, уљуљкава у одсутну сненост и неку врсту блаженства. Подижем очи према небу и видим готово на сваком листу некакве издужене бубе бакрено-златасте-смеђе боје, величине танких обада или стршљена. На сјајним крилима им позлаћене микро-резбарије и мини-гравуре, као да су их украшавали наши умјетници из Кујунџилука. Касније јављају преко телевизије да из земље хаметице излазе инсекти звани „сикајде“, енглески се пише „cicade“. Има их на милионе. Тај биолошки феномен се понавља сваких 17 година. Они живе у облику ларви у корјењу дрвећа све те године. И хране се соковима корјења. Кад им тај подземни боравак заокружи седамнаесту годину излазе кроз окомите рупе које саме буше на површину земље. Скидају са себе љуштуру, развијају крила у фази оне фантастичне природне трансформације од црва до лептира и лете према листовима. Мужјаци имају на трбуху серију мембрана, односно своју „хармонику“, и одмах почињу са извођењем сваки своје заводничке цикутаве мелодије да дозову сваки своју женку. Најближа буба – „госпођица“ лети најближем „бој френду“ у љубавни загрљај. Затим она оставља на дрвету оплођена јајашца. Из којих излазе сићушне ларве које се некаквим скривеним стазицама спуштају у корјење стабала, да наставе седамнаестогодишњу традицију подземног живота својих предака. Да би у прољеће 2024. године, у дану када температура пређе подиок од 17 степени целсијусових или 60 фаренхајтових, почеле са бушењем излаза ка површини. Након парења све „сикајде“ угибају. Попут лососа у планинским ријекама. О тим сикајдама већ данима причају становници Чикага, телевизијски, радио и новински репортери. Дјеца су одушевљена том инвазијом инсеката. Људи загледавају крошње дрвећа, ослушкују даноноћне мелодије тих дошљака из подземља и радују се што они за вријеме парења ништа не једу, јер би током једног дана сва чикашка зелен остала без лишћа.
Размишљам о чудесима природе и живота. Готово све што је живо кад дође смрт одлази у земљу на вјечни починак. „Сикаједе“, међутим, хрле из вјечне таме подземља ка сунцу и ту скончавају у љубавној страсти.
Ко зна, можда то оне својим мелодијама изводе партитуре наше народне пјесме о потомцима неког свог племена Азра. Који, како каже пјесма, за љубав животе дају!
3. јуни, 2007.: Мисис Трејси и њени пси
Још један сунчани, топли дан. Прилика за дуже шетње нашим ужим рејоном у community Бенсенвил. То је сплет мало закривљених, у лукове савијених и неколико као свијећа правих асвалтних улица, уоквирених густим дрворедима високих крошања. Туда кружимо већ дванаесту годину. Али мало је становника које познајемо по именима, а ни у једној нисмо били на кахви. Нико нас није звао. Сусрећемо се у пролазу док домаћини уређују травњаке моторним косилицима, обрезују великим електричним маказама живице и дотјерују лијехе са цвијећем. У пролазу они обавезно кажу „Хелоу“, што значи „здраво“, или оно уобичајено „Хау ар ју дуинг тудеј?“, што ја преводим ријечима „како вам тече живот данас“?
Обично се заустављамо, ја и супруга, пред ониском кућом на крају наше улиће Заклин и попричамо по коју ријеч са већ остарјелим домаћином Томом, а ранијих година и са његовом женом Мери. Сусрели смо се с њима први пут, ја и моја жена, прије дванаест година. Питали су нас одакле смо, гдје станујемо, како нам је у Америци, је ли било страшно у Босни..? С прољећа, љети и првих седмица јесени, док не окиши и не захлади, редовно у пролазу уз кратке станке размјењујемо сличне или исте реченице… „Хвала Богу да је отоплило. Моме псу је име Хани. Врло је питом, слободно га помилујте. Овог прољећа неће бити цвјетова на овим стаблима, убио их лед у заметку…“ Посљедње двије године не видимо напољу супругу нашег познаника. Објаснио нам је Том како је добила болове у костима, тешки атритис, не може да се креће.
Шетајући околишем сусрећемо стару даму Трејси. Сједи на прагу своје куће у нашој близини, окружене зеленилом и цвијећем и држи за узицу два пса. Одмах се види да су то хртови. Високи, витки, леђа лучно пропетих према небу, ноге им витке, танке, мишићаве и дугачке, репови готово без длаке. Иако смо се већ упознали они потихо реже док им се приближавам. Али кад оњушише зрак испред мене, пријатељски замахаше репом, јер су непогрешивим њухом утврдили да се већ знамо. Један хрт скаче као да је на опругама и покушава да ме „загрли“ предњим шапама. Млад је, можда му је тек једна годиница. Други се скљунио, предње шапе му у завојима, очи крмељаве, с обје стране тијела избили обриси танких ребара. Њега сусрећем већ десету годину. Власница Трејси гледа га самилосно и вели: „Знате, већ је добро остарио. Има једанаест година. То треба помножити са седам па ћете добити његове људске године. Дакле ушао је, као и ја, у седамдесет и седму. Има тешки атритис и задуху. Покушавам са ветеринарима да му продуже живот још који мјесец. Њих двоје су ми најбољи пријатељи. Муж умро, дјеца се разишла, пријатељи све рјеђе навраћају, а два хрта – љубимца увијек су присутна у кући. А да знате и мени је седамдесет седма. И ја пијем аспирине за артритис, задуху и још многе друге. Такав вам је живот!“
Госпођа Трејси дубоко уздахну. А ја само ћутим. И мислим у себи: „Е мој ћуко, е моја остарјела госпођо Трејси, и ја сам вам ту негдје. Што се тиче старости, болести и аспирина на истој смо дереџи!“
3. јуни, 2007.: Зближила нас смоква
На једном раскршћу застајемо испред занимљиве куће „старинског кова“. Угледасмо у башчи смокву која квргаво ниче из велике пластичне канте за смеће. Канта је постављена на платформу од дасака која стоји на четири точка. Један мушкарац и једна жена средње доби осмјехујући се посматрају из башче како ми радознало осматрамо смокву. Мушкарац упита: „Знате ли каква је то воћка? Назив јој је смоква и не расту у Чикагу због хладноћа. Ми ову нашу сваке зиме угурамо у гаражу. Његујемо је јер нас подсјећа на завичај.“ „Ја и мој муж могли бисмо о смокви написати докторску дисертацију“ - шали се моја супруга Мира. „Ми смо, знате, из Мостара у БиХ, који је најтоплији град Европе и окићен је хиљадама стабала смокава!“ „Ох, брависимо!“ – употријеби комшија талијанску ријеч. „Ви нисте далеко од Италије а ми смо вам поријеклом Талијани. И у нас смокве на сваком кораку. Него кад ове смокве сазрију у аугусту дођите и слободно уберите колико хоћете. Нас двоје, због шећерне болести, не смијемо их ни окусити, а тако би смо жељели да можемо!“ Нас двоје одушевљено прихвати ту понуду. Зближила нас је, ето, обична завичајна смоква!
Увијек се у таквим тренуцима присјетим нашег мостарског комшилука. Знао сам имена сваког другог сусједа. Преко пута нас станују Тасе. Испод нас Софе. Изнад нас на спрату, Миле Крзман са супругом. У другом тракту други Крзман, онај из „Житопромета“. Прозори нам гледају у зграду и прозоре Јозе Лепетића и његове Диде. Ако уђем у Тасине башче видим балкон и два прозора стана Франћеске и Сафета Спахића, који су нам и овамо у комшилуку. На осмом спрату наше зграде живи мајка Омера и Беџе Месиховића. У другом крилу зграде доктор Топузовић и новинар Хадровић. И тако даље, итд. Све је знано, код сваког и ненајављен можеш отићи на кахву. А у мом бенсенвилском сусједству нема међусобних посјета нити препознавања по именима. Становници су, нема шта, љубазни у пролазним разговорима. Али све се завршава на тим вербалним додирима са раздаљине.
4. јуни, 2007.: Мате Бобан и Пиночео
Почесто ми се придружи станар наше зграде Лито Бараза (: Litto Barazza) мигрант из Чилеа, потомак древних Инка. То је онај Лито о којем сам писао прије шест година. Када се усељавао у нашу зграду. Помогао сам му да унесе ормаре и мадраце за лежајеве. Питао сам га одакле је, он одговорио: Из Чилеа. Онда он мене упита одакле сам, ја узвратих: из Босне. Додадох да сам новинар. Он узврати да је и он писао за студентске новине а уз то и поезију која му је духовна страст и дан даниле. Ја рекох да сам био у концентрационом логору Мате Бобана. Лито узврати да је и он био у концентрационом логору диктатора Пиночеа. Ја допуних моје излагање напоменом да сам стигао као имигрант у САД 1995. године. Лито рече да је њега из казамата извукла једна хуманитарна организација САД и довела у Америку 1978. године. Испаде да су нам судбине и занимања готово подударни.
Тај Лито, пјесник и металски радник, занимљива је личност. Након 27 година рада у једној компанији за производњу машина добио је отказ. Јер није било довољно посла за све раднике. У Америци за отказ постоји, по мени, врло ружна ријеч. Лито је наиме „фајед“ из творнице. А то „фајед“ произилази из ријечи „фаје“ која значи „ватра“. Дакле Лито, као и стотине хиљада других радника којим се уручују откази без објашњења, једноставно су „изватрени“ из колектива у којим су годинама радили. Тако је то у капитализму. Али Лито не кука много због тога. О чему год да говори у њега је на широком, благо јагодичастом лицу потомка древних Инка, исто тако широк, чини се апсолутно безбрижан осмијех. Недавно је, како је познато, умро некадашњи тиранин и сатрап Чилеа, Литов прогонитељ Пиноче. Судили су га петнаестак година али га никад нису осудили због његових недјела. Лито ми о томе говори уз свој обавезни осмијех. Али одмах затим рече: умрла је истог дана у Чилеу и моја мајка, било јој је близу стотину. На лицу му опет осмијех, истина осјенчен тањушном копреном туге.
Послије тог догађаја који се зове „фајед“ односно „изватрен“ с посла, Лито је конкурисао на много мјеста. Приме га на мјесец два, док фабрика има посла, па опет Лито „фајед“.
Једном, други пут, пети пут. И увијек ми Лито о томе прича безбрижно, уз осмијех цијелог лица и оба, јужноамерикански тамна ока. Наши људи у Америци то „фајед“ римају трагично. Јер бити без посла значи остати без зараде, без здравственог осигурања и улагања у пензијске фондове. А нема радничког савјета да се жалиш. За Лита као да то не постоји. Он је некакав чудни изузетак. Не жали се на беспарицу, не пита се како ће платити кирију, телефон, интернет и телевизију. Не показује забринутост, не напада окрутност капитализма. Умјесто тога чита ми своју најновију пјесму. Најприје на шпанском, па преводи на енглески. И стално му бљескају зуби испод безбрижног осмијеха. Због тога ми је Лито, са својим неисцрпним оптимизмом, легао на срце. Кад год супруга Мира направи питу или какав наш пиријан, однесем комшији једну добру порцију. Због тога је, мени прогнанику, тај прогнаник Чилеанац најбољи пријатељ у цијелој згради и цијелом Бенсенвилу. Није прогнаничка крв вода!
5. јуни, 2007.: Аристократа у птичијем царству
Данас се температура попела чак на 29 степени Целзијусових. Односно 90 Фаренхајтових којим се мјере топлота и хладноћа у САД. Одлучих се на мало дужу шетњу од 3 миље илити око 5 километара. До једне велике, вјештачке баре у источном сусједству. Коју ја и жена Мира зовемо језером. Јер је барем пет пута већа од Борачког језера. У њој је много дивљих патака, дивљих гусака, немирних галебова, високих чапљи и по који лабуд. Хоћу опет да видим оног лабуда – усамљеника. Ако и он већ није одлетјео на сјевер, према Арктику, одакле јата селица стижу сваке касне јесени.
Видим, као и обично, обрисе његових елегантних бјелина међу танким трскама, на уском спруду шодера, уз мутњикаву воду. Зашто није одлетјео на сјевер са осталим селицама? А шта ако је болестан или рањен па не може размахнути крилима и кренути небеском стазом дугачком 2.500 километара? Никад га нисам видјео да лети преко те простране баре. Све до недавно уз њега је био још један лабуд. Ако је овај мој женка, онда је тај био мужјак. И обратно. Сада му нема дружице или друга. Да ли је, уистину, овај мој болестан или рањен па не може да лети? Можда је остарио па га је напустио „брачни друг“? И нашао себи другог супружника? А шта ако он, можда она, попут богаташице Париз Хилтон хоће да игра неку своју посебну улогу на просторима наше баре? Према њему јата паткица изгледају ништавно. Он их никад ни не погледа са својих бијелих висина. Чак ни гуске, много крупније, не могу ни присолити љепоти и елеганцији његових раскошних облика. Види му само дугачког, елегантног врата, испревијаног у фигуру којом се означава амерички долар ($)! Имам утисак да се намјерно аристократски шепури како би показао свим осталим птицама шта је стварно права птица! Ако већ не може летјети у стању је, приземљен, успјешно играти улогу сноба, односно птицу из високог птичијег друштва.
Не могу да одгонетнем због чега сам се везао за тог лабуда? Зашто размишљам о његовој судбини као да је људско биће? Можда због тога што је и он, попут мене, емигрирао у Америку из далеких предјела. Он са леденог сјевера Канаде, јер га је „етнички очистила„ сурова зима, ја са топлог мостарског југа Европе, очишћен суровом настраношћу балканских националистичких менталитета. И што има нечег заједничког у нашим расположењима и мислима. Јер, сигуран сам, да и птице на неки начин мисле.
Лабуд машта о свјежијој клими далеког сјевера.
Ја сањам о љепотама топлина југа и драгим оморинама Мостара. Према којем, у машти, често узлијећем. Али за прави лет као да су и мени, као и мом лабуду, поломили крила. иза мене је отврдли пепео прошлости. Али, нажалост, не полијеће Феникс из сваког пепела.
|