|
Цијењенам пјеснику Џеваду Јахићу Азизову,
Свијећи што тиња у дуњалучкој тмини
у мене зрије неко ситно сјеме
истине ил’ сумње
још начисто нисам
– тек ћутим да зрије,
уза ме се пење,
притишће ми душу
под грло је тјера
недозрела плода убрати још не смим
но хрвем се с њиме
– душин сок ми пије.
убрат ћу га, богме, сигуран сам у то:
остављам у шкољки бисер нек се клеше
ако ме Азраил само не претекне
и ако ми душу не исуши сасма,
па усахне врело калема што врије
|