|
Исто прође и наш највећи писац: Иво Андрић – тај дрзник се и родио с циљем да се бави књижевношћу и то само зато да се дочепа Нобелове награде за књижевност, коју, замислите, и доби 1961. г. И није му доста била ова дрскост, већ се показа и (су)лудим кад исти тај милиончић Марака (колико износи Нобелова награда) даде за библиотеке БиХ, умјесто да је до краја живота живио као Цар.
За безумнике је ово аргументација која обезвређује овог генијалца, не знајући а вјероватно никад и не читајући нешто од Андрића па и не знају да је то најпревођенији књижевник на свијету и то не без разлога. Исти сићушни безумници замјерају Андрићу што је рођен у БиХ, што је по националности био Хрват, што је писао о Босни и турском вакту, што је живио у Београду и писао екавицом, што је био истински Југословен до краја свог живота, што је својим бриљантним књижевним даром прославио једну малу државицу у свјетским оквирима.
Овако изгледа (си)логика и науковање новокомпонованих безумника при просуђивању највећих умова наших простора а истовремено афирмишу по Нушићев(ск)ом рецепту своје јунаке и великане, па кажу:
– Ево, овај националистички јунак је побио само 1.000 невиних људи, а могао је пуно више, а није јер су они „племенити и хумани“ јунаци, овај наш политичар је украо само 50 милиона Марака а могао је и 100, а није, пошто је јако „скроман и поштен“, онај је упропастио свега 10 највећих фирми, а могао је и свих 30, а није, на улицу је истјерао само 10.000 радника, а могао је и свих 30.000, а није јер му их је било жао, наш функционер је државним авионом и о државном трошку отишао на утакмицу у иностранство и при том је повео само најужу породицу – жену и дјецу, а могао је и ширу породицу па да умјесто малог авиона морадне повести БОИНГ који би знатно више коштао, а није, наши највиши државни дужносници јавно и транспарентно путем свих медија (електронских и писаних) говоре и хвале се како више воле сусједну државу него своју рођену, а они би то могли говорити и тајно, а не, они то објелодањују читавом свијету, с поносом и „свијетла образа“, (што би се рекло у народу: „чега се паметан стиди, будала се тиме поноси“).
Бугојно, 20.06.2006. г.
|