|
У Чикаго сам слетио, у својству емигранта из БиХ и имигранта у САД, крајем аугуста 1995. године. Убрзо се прочуло да сам „стари и искусни“ новинар, па ме позваше на састанак редакције Замбак – БиХ одјек. Уз наговјештај да ми понуде мјесто главног уредника. Уствари „главни“ је у том тренутку био Менсур Сеферовић, који је хтио да се повуче са те позиције и да се посвети писању књига, па је намијенио мени то мјесто. Када сам једно предвечерје ушао у малу, издужену салу чији је власник био Хасан Авдић, угледни и прилично ситуирани имигрант старије генерације Босанаца и Херцеговаца, у њој се већ налазило двадесетак наших земљака. Поздравио сам са „Добро вече“. Али наишао сам на зид ћутања. Онда зачух један глас који ме упозори: „Овдје се поздравља са акшам хајросум!“ Брзо сам се снашао и узвратио: „Пошто сам мало дуже био новинар у Каиру, Уједињена Арапска Република Египат, научио сам доста арапског. Акшам значи вече, хајросум – добар. Пошто имамо свој језик, којег смо назвали босански, поздрављам његовим рјечником. Међутим уколико овдје већина сматра да треба употребљавати и традиционалне исламске поздраве на арапском, немам ништа против. Убудуће ћу говорити и „добро вече“ и „акшам хајросум“, па коме шта више одговора нека тако и прими! Мени паше обоје јер има иста значења.“
Судар „два свијета“
Прелетјех погледом преко глава мени до тада непознатих људи. Установих да их већа половина може бити из наше старије генерације емиграната – имиграната, послије Другог свјетског рата на овамо, а друга мања половина из периода 1992 – 1995. година. Већ сам установио да је то било вријеме великог вријења и национално-вјерских набоја и грознице међу нашим земљацима у Чикагу. Тек што је потписан Дејтонски споразум који је зауставио рат, али није ништа ријешио. Стално се у Чикагу прича о покољу у Сребреници и на сарајевским Маркалама као и о рушењу Старог Моста и подјели Мостара. Наши у Чикагу су од 92. године па даље скупљали новац, одјећу, медицинске апарате, лијекове и друге робе и слали их у напаћену Босну и Херцеговини. Сви су били у „радним бригадама“ ангажовани на хуманитарним акцијама. Били су, из разумљивих разлога, наоштрени и наелектрисани против агресора на БиХ. Често се чуло: „Нема ни једног поштеног ни Србина ни Хрвата, сви су они криви за нашу трагедију!“
Уочио сам међу присутним једно озбиљно, подоста намрачено лице човјека млађе доби, у карактеристичној источњачкој одори и са капицом на врху тјемена, што је говорило да је вјероватно хоџа. Убрзо сам сазнао да је ријеч о Сенаду еф. Агићу, главном имаму муслимана Сједињених Држава и Канаде. Онда је започео разговор о мом именовању за главног уредника. Менсур је увјерљиво образлагао моје новинарске а и људске квалитете. Добра већина осталих је углавном ћутала као заливени. Оцијенио сам да претежу они који ми нису баш склони. Који сматрају да сам „стара новинарска комуњара“, вјероватно и „југоносталгичар“ и противник нових времена. Пожурио сам због тога да кажем: „Ја сам био новинар Ослобођења више од три деценије. Био сам члан Партије четири деценије. Ја видим овдје људе чији се ставови морају у много чему разилазити са мојим. Иако сам поштено обављао новинарски посао, борећи се увијек против политичких узурпација, протекције, криминала и кадровских намјештаљки. Али због разлика у друштвено-политичком усмјерењу и одгоју не бих вам био погодан. Хајде да ја будем уредник у редакцији Замбака, да примам све текстове и да од њих правим прихватљиве новинарске прилоге!“
Ефендија Агић тада подиже намрачено лице које се малчице разведри, а усне му се развукоше у једва примјетни осмијех. Рече:
– Овог тренутка ми је пао велики камен са срца. Мени су говорили како је Карабег стара комуњара, противник вјере и Странке демократске акције. Међутим како чујете није баш тако. Ја бих прихватио да буде уредник у редакцији.
Од тада па даље, наредних десет година у Чикагу, „из даљине“ сам критички пратио говорења и акције ефендије Агића. А вјероватно и он моје писање. И уочавао сам промјене. Његови некад нервозни набоји постали су смиренији а иступи осмишљенији. Полако је прерастао у дјелотворну спону муслимана-Бошњака на огромним просторима Сјеверне Америке са бројним џематима. Његова ријеч и његове молитве прерастале су у еликсир разумијевања и подстицања мира и слоге. С тим што је истовремено постао непомирљиви борац против свих застрањивања унутар исламске филозофије и праксе као и бројних акција. Одбацујући сваку помисао на фундаменталне ексцесе и употребу ислама као духовног оружја осветничких обрачуна за наводна „праведна рјешења“ која заударају на барут и на крв најчешће невиних.
Шта је то „европски муслиман“
Десет година касније…
Средишња чикашка „комунити“ односно општина Нилес. Улица Вестерн иза Лутеранске болнице. С лијеве стране једна у низу једноспратних кућа. Породични дом др. Сенада еф. Агића и његове хануме Надире. Фасадни зид према улици остакљен од средине до поткровља. Свјетлост по васцијели дан слободно се расипље по пространом дневном боравку. Искошени плафон придржавају паралелни редови широких, тамњикавих дрвених греда, што ствара атмосферу интимности властитог огњишта. У средишту масивни правоугаони потпорни ступ, сазидан од широких елемената који дочаравају храпави тамњикави сухозид и дијеле дневни боравак на два интимнија дијела. На нешто нижем подесту, са доње стране стуба, простор за сједење и госте. На горњем дијелу трпезарија. Подови застрти ћилимима и серџадама. На столовима бијела хеклана плетива. На зидовима слике и исламске лехве које одишу и старином и модерним временима. На ониском столу чиније са шареним слаткишима и сухим воћем. Неколико здјела и чинија са буреком у „фрковима“, пилећим шницлама, мијешанима салатама и у троуглове изрезаним сомуном. Супруга Надира, косе прекривене смеђим шалом, узлетала се између кухиње и трпезарије. Помаже јој једанаестогодишња кћерка Фатима која нам са осмјехом „признаде“ да има све оцјене „А“, што ће рећи одличне.
Читав тај амбијент представља пријатни и присни колаж благог даха традиције са окусом Оријента и савремених времена, стварајући осјећај смиреног рахатлука и сабура.
|