Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 198 (109 - нова серија)

Година XXXI мај/свибањ 2006.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Др. Зорица Турјачанин
Версус дивини

Дивински стихови Радмила Радовановића

У току протекле 2005. Радмило Радовановић је објавио чак двије збирке пјесама код два реномирана издавача: „Двије поноћи Вавилона“ (Народна књига, Алфа, Београд) и „Банкет уклетих“ (Глас српски, Бањалука).

Иначе, овај син камена (рођен у Дивину код Билеће 1957, у знаку дјевице) пропјевао је својим „Сузама“ као деветнаестогодишњак. Затим је његов глас, као понорница у кршу, утихнуо, потонуо у дубоке слојеве тла и полисемичког памћења душе. И док је његова невидљива стваралачка ријека дубила своје корито кроз седименте окамењених вијекова, он је, ходајући пространствима, наслућивао под стопалама и кожом присуство једног бившег свијета, осјећао се као путник који је из нејасних даљина донио зрнца прашине и измрвљених сјећања, боје заумних слика, разумски необјашњиво искуство биће које се ослободило оклопа досуђеног егзистенцијалног времена и удахнуло мирис вјечности.

Младен Солдо: Из циклуса „Записи с камена“

Младен Солдо: Из циклуса „Записи с камена“

19 година (управо онолико колико му је било потребно да препозна у себи пјесника) Радовановић је шутао и лутао не да би побјегао од себе него да би пронашао врата свог сна, да би му се могао вратити у тренуцима стваралачког надрастања задате коначности. Врата су морала постојати и он их је пронашао управо тамо одакле се отиснуо на невидљиво море трагања за другом половином душе, оном која је запамтила мистични и митски хук вјетрова „ружопрсте зоре“ човјечанства.

И прије него што је јужноамерички археолог Салинас изнио смјело тврђење да Троја није била у Малој Азији него на ушћу Неретве, Радовановић је имао пред слијепим оком своје несвјестице заборављени предио у који је, само он, могао да уде кроз капију Дивина (divinus – чудесни, божански, пророчки – лат.), на мјесту гдје се сударају вртлози таме и свјетлости, непрозирне јаве и морфејског сна, људског заборава и дугог памћења умјетности.

Испуњен чудесним стањем себе осјетио је како га додирују прсти Хомерових стихова, јунаци митова враћају се у своја давно ишчезла људска обличја, живот се понавља, све је већ виђено као умногостручени одраз предмета у систему огледала, све је већ изговорено као умножени ехо. Себе, неком другачијом свијешћу, препознаје на вјечитим путевима повратка. Сусрет са сјенима бивших људи које је познавао у неким прошлим животима развезао је пјеснику чвор језика и он је, након 19 година шутње, пропјевао, пронашао, захваљујући љубави и клупку своје божанске заштитнице Медеје, излаз из лавиринта, тјескобе тијела и нејаких разлога разума.

Од 1994. Радовановић грчевито склапа мозаик својих заумних виђења, скупља честице властитог језика и бића расуте између сна и несна, моћи и немоћи да се одгонетне дивинска тајна егзистенције и креације.

Наслови његових збирки: Ово вријеме, Тамница шкољке, Метаморфоза бића, Раскошна тамница, Епитафијус, Морфејски сан, Дивинска Миккена, На обалама Лете или Очи бездана дјелују као зрнца неке тамне бројанице.

Пјесников глас допире из мрака: са обала Лете, из понора времена, испод скута утварне вавилонске поноћи, из црне нутрине шкољке, али и из мрклине (Мркоњић) добровољно изабране обале свог садашњег пребивалишта гдје је подигао заклон од стихова кроз чије крхке зидове пробија ледена струја смрти:

„И тако пун ћутања у непреболу своме
Чекам тај заборав на врху крстаче
Сасушену травку пијесак и јесење“

Пјевајући о утварним поноћним пејзажима Вавилона или скицирајући злехуде биографије уклетих пјесника („Банкет уклетих“) који су се од животног очаја спасли лудилом или самоубиством Радовановић је своје слике прекрио густим тамним сјенкама. Тек ту и тамо кроз згуснуту помрчину пробије се понека залутала зрака. Она открива да негдје у дну вида, у памћењу ствари, још постоје боје: зеленило и плавет или уздрхтала свјетлост Бојанина имена. Слиједећи ту танку свијетлу нит што просијава из тамног клупка (Медејиног или Ератиног дара) сензибилни аутор „Вруће Бахове музике“ препознао је у муклинама и мрклинама вавилонског ноктурна Сабатову „метафизику наде“, ми бисмо рекли најмање три релевантна разлога за „мало живота“ за разлику од „мало смрти“ којој се приклањао Пол Верлен чији стихови као мото отварају „кућу“ Радовановићеве поезије. Стварање, љубав и завичај су свјетлости на хоризонту, мелем против „јада незнаног“ који, рече славни Француз, „хоће да нас сатре“. Израњеног тијела и душе, оним што је проживио и оним што га није дотакло (осим у магновењу пренаталне егзистенције), „in gurgite vasto“, пјесник се хвата за сламку спасења – за ријеч, за крик, побуњени дио бића који се не мири са нијемошћу и ништавилом. („Спасавам се / снажним / Криком / Сан / У сну / Сам / У црној / Поноћи“) Ужас овог и оног свијета, „глуво доба“ и слијепи страх јуришају кроз отворена врата пјесникове самоће. Од ријечи, у стваралачкој ватри, кује штит, катрен одбране. („Браним се стихом / Болујем тихо и / Дуго / Пишем“). А стварање и рањава и лијечи, отвара прозоре и призоре наде, траје као тињајућа или распламсавајућа бол, оно је слатко сањарење и горка несаница. Пјесник воли своју шуштаву, очаравајућу тако потребну бол, свјетиљку без које би се изгубио „ужаснут у просторима ноћи“.

„Предахни пјесниче слиједи сјај небески
Ту благу жалост пусти да трепери
Нек нешто остане скривено у свили“.

И стварање је љубав, љубав је и жена, љубав је и сан, и неизвјесност и прозрачно плаветнило свитања, нејасно обећање, уздрхтали такт Орфејеве лире:

„Може се десити
Свитање
Љубав у измаглици
Може се десити јецај
Јер
Између плавог неба
И сунца
Пружа се зелена Балкана
Ти и
Наша потопљена
Осјећања“

Иако не може да избјегне замке „нијемих ријечи“ и „потопљених осјећања“ Радовановића сви путеви воде у завичај („На путоказима времена / Дивинска земља с мирисом зановети“), у Дивин („Никада нисам отишао из Дивина“). Ту у врелини јужног сунца, даху медитеранског вјетра, страсној жеђи неба и камена налази се исходишна и циљна тачка пјесникова пута, врели вртлог крви који га у странствовању кроз вријеме увијек враћа на дивинску капију тајне.

Добривоје-Бобо Самарџић: Фосил из Сутјеске

Добривоје-Бобо Самарџић: Фосил из Сутјеске

У Дивину је потпуно свој, душе и тијела од ватре, ваздуха, земље и воде, праисконских елемената из којих је сачињена чаролија и стварност свијета. Изван Дивина у његов живот улазе други, они којима се није посрећило да их од земаљских зала брани свемоћна дивинска магија. Ипак, са уклетим пјесницима Радовановић постиже високи степен сродности. Некад су прожимања толико искрена да туђи стихови улазе у живи крвоток Радовановићева стиха. Цитатност није овдје само модерни изражајни поступак него знак високог ступња психолошке идентификације, стваралачког заноса и животне коби оних који су, без звијезде на челу, газили стазом варке.

Радмило Радовановић је стваралац посебне медитативне сновидне сензибилности. Не одричући пјесми магијско значење он у њој види понорницу која из мрачних и тамних дубина заборављеног времена избија на сунце носећи не само загонетни шум вијекова него и осјећајност и искуство ишчезлих људских нараштаја. Људе са далеких обала не дијели ништа осим времена, а спаја их бол и ускраћена љепота. Пјесник је као ријетко који изабраник имао среће да ту љепоту обухвати оком и срцем. Та љепота зове се – Дивин.

Дивина поесис је име једног сна и једног буђења, стваралачког тренутка који је постао дио вјечности.

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2006-07-28

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска