|
Ако за ово чује (а чуће) архитекта и интелектуалац европског и свјетског гласа Богдан Богдановић – одрекао би се титуле почасног грађанина Мостара.
Ако за ову срамоту сазнају (а сазнаће) Владе Норвешке и Холандије, могле би да заврну славину пружања помоћи Босни и Херцеговини и да нашим „дијаспорцима“ дадну шуп-карту.
А како би се, тек, осјећале мајке браће Ћишића, браће Бркића, браће Шарића, браће Ребаца, Карла Батка, Анте Зуанића, Младена Балорде… када би видјеле шта раде с гробовима њихових најмилијих синова и кћери, док би се борци против њемачких и италијанских окупатора и њихових домаћих прирепака четника и усташа – тамо гдје су некад пали – још дубље укопали.
У данашњем Мостару ништа се не догађа лијепо, што рече некадашњи градоначелник Радмило-Браца Андрић. Овакве пошасти – коментаришу Мостарци – могу се дешавати само оним који су се огријешили код Бога. А Мостарци – нису. Послије рата, хвала Аллаху џ.ш. обновили су све богомоље, осим Саборне православне цркве и џамија на Пијеску и на Буни.
Само, не раде увијек, и сви, по божијим заповиједима.
Мостарци јесу људи ведра духа, добричине и шаљивџије, трехароши, али знају бити и попузани и улизице оним којима се удварају, с којима се грле, љубе и цмачу, да би им послије ови дали – ногу у гузицу.
Те их и ваш мостописац – пита: зашто не откривају и не кажњавају хулигане и њихове „идеологе“ који минирају наше споменике, наше светиње.
Питања се, тако, већ једну деценију сама од себе намећу:
– Мостарци (а и Херцеговци), зашто сте дозволили да се у Алуминијуму изврши етничка приватизација; да се махинацијама Драгана Човића распадне гигант „Соко“ који је хранио породице 10 хиљада радника; зашто допуштате да одумире „Енергопетрол“; зашто нијемо посматрате – док радници ХЕПОК-а гладују и штрајкују – да премијер Терзић посјећује фирму „Херцеговина-вино“, подигнутој на некадашњим плантажама у Коњусима; зашто нисте спријечили криминалце и кокошаре који су опустошили Фабрику компресора у Сутини одакле су, најприје, однијели машине и опрему а онда, вјеровали или не, опарали монтажне зидове (!) које продају отпаду…
– Мостарци, Бошњаци и Срби зашто пристајете да, данас, у органима власти будете само – марионете.
Знам да ће, за ово Слово вашег записивача опет оговарати и подсмјехивати му се – али – док год се град надрхвава с толиким недаћама, подјелама, незапосленошћу и беспарицом – он и не зна писати друкчије. У име суживота, толеранције, у име љубави. А највећа казна сваком човјеку јесте када у њему умре љубав, како то недавно фино рече фра Милан Бабић у „Недјељном ручку“ на ФТВ.
На срећу, овај хроничар познаје доста Мостараца из „све три вјере“ који се воле из дубине своје душе: гдје год се сретну они се „рођају“, дозивљу и ословљавају као „буразери“, као да рата није ни било и поздрављају са: селамун алејкум, фаљен Исус, помозбог…
Па грађани веле:
Да су се ови, и овакви, људи питали 1991., 1992. године, и надаље можда овдје и не би било рата, барем не би било онаквог, бестијалног рата. Мостар би се нормално обнављао, градио, развијао и данас, можда био – Шведска.
Овако, за нас је далеко, предалеко и Албанија, камоли Шведска.
Јах!
|