|
Књига „Херцеговачка презимена“ је обимно научноистраживачко дјело (од око 770 страница); настало је дугогодишњим трагањем и истраживањем релевантне историјске и породичне грађе, сакупљене на локалитетима цијеле Херцеговине. Централно мјесто у студији заузимају породична презимена старих српских, бошњачких, хрватских и јеврејских скупина широм Херцеговине и бивших југословенских простора. Милићевић је, према ономе што студија уистину представља, дао цјеловиту етничку слику породичне и културне историје свога краја, ослонивши се до краја објективно на ранија започета истраживања претходника: Вука Стеф. Караџића, Јевте Дедијера, Јована Цвијића, Алојза Бенца, Марка Веге, Хамдије Крушевљаковића, Хамдије Капиџића и многих других истраживача Херцеговине. Милићевић је током својих опсервација и трагања консултовао бројне изворе, па је чак навео 289 био-библиографских јединица стручне и научне литературе и периодике.
У свему, етнолошка и родословна студија одражава историјску антрополошку, етнолошку, лингвистичку и родословну граду и њен је значај у томе што аутор темељито и сериозно обрадује тематику херцеговачких презимена, у временском раздобљу од 14. вијека, па све до данашњих дана, што представља значајан подухват.
Рецензију и шири предговор овом издању написао је др. Миливој Родић, из Београда. Афирмативно и стручно указао је на велику вриједност студија. Композициона структура етнолошке студије подијељена је на двије веће цјелине, под називом – Општи и Посебни дио. Унутар прве тематско-садржајне цјелине аутор је дао неколико сублимираних и уводних сегмената, па су тако брижљиво обрађени садржаји:
- Кратак преглед давне прошлости;
- Име Херцеговине – историја, легенде, поезија;
- Географски простор – некад и сад;
- Поријекло породица и настанак презимена;
- Особине Херцеговаца и сроднички односи;
- Зашто су Херцеговци мијењали презимена;
- Архивска града о презименима;
- Презимена и епитафи на стећцима;
- Презимена на старим гробљима;
- Хералдика – чувар презимена од заборава;
- Презимена у епској народној поезији;
- Гусле у животу старих Херцеговаца…
„Свијет насели, себе расели“
Полазећи од ове познате сентенце о херцеговачким сеобама, из „кршева голих“ у друге крајеве и свијет, Херцеговци су одлазили „трбухом за крухом“ у свијет наде. Посебно су тужне приче о онима који су селили у прекоокеанске земље, прије свега, у Сједињене Америчке Државе и Канаду о чему постоји бројна грађа.* Херцеговци су се тешко одвајали од своје „камене колијевке“, а пуно туге и бола симболички су пјевали носталгичне и емотивне стихове:
„Збогом земљо, збогом завичају,
у теби ми три добра остају…“
а што је пјеснички изражено односи се на: (1) оца и мајку; (2) браћу и сестре; (3) жену и нејаку дјечицу.
Своја истраживања Милићевић је тематизовао на презимена старих херцеговачких породица. Уз то, обрадио је систематично и темељито слојевиту грађу из давне прошлости завичаја. За такав приступ сабраној грађи о презименима породица послужили су му претходна и релевантна истраживања и извори (научна и стручна периодика претходника и савременика, архивска и историјска грађа, епско народно стваралаштво, остаци материјалне културе из средњовјековног споменичког блага: грбови, повеље, рисовуље, записи на стећцима и надгробним споменицима херцеговачких некропола и казивања умних људи и савременика).
Значајно мјесто дато је породичним презименима око Требиња, Стоца, Гацка, Невесиња, Билеће и др. Забиљежене су многе знаменитости. Упечатљива су предања, легенде, стећци… из културне прошлости Херцеговине, а посебно су назначени записи о животу људи, о гуслама чији се звуци чују из завичаја и свједоче о тешком и туробном животу породица.
Милићевић кроз историју херцеговачких презимена истиче вриједност предања, легенди и поезије. Није заборавио ни књижевне ствараоце, посебно пјеснике: Шантића, Дучића, Антуна Бранка Шимића, Мака Диздара (поему „Камени спавач“), Алију Кебу (његову поему „Херцеговина“) и многе друге културне прегаоце.
Мото Милићевићевог стваралачког опуса била је и остала породица као основна ћелија друштва, као симбол трајања и опстанка; за њега „име је знак – знак постојања и препознавања“.
У његовој студији наћи ће се породична и сродничка грађа о великим сеобама тадашњих херцеговачких породица на садашње просторе сјевероисточне Босне – на Мајевицу и у Семберију, гдје су познати херцеговачки бегови (Љубовић, Сијерчић, Ченгић и др.) насељавали своје кметове крајем 18. и почетком 19. вијека, па отуда и данас на то подсјећају неки топоними (село Ченгић, Чађавица и сл.).
|