|
Горко никада није исто горко, некад прија као швепс-тоник и можда су то све године Слова горчина до рата 1992., некада је горко грко као пелин, некада је горко горко као лијек, али нема сумње да нам је горко без горчине завјештала пјесничка ријеч Мака Диздара, ријеч која је свезала небо са земљом и земљу с небом.
Јер шта је у лову пјесникова одапета стријела са стећка у Радимљи? Она никада неће усмртити јелена који гледа у снене очи своје кошуте него ће увијек само погодити радост пристајања и одзив на љубав у срцу човјека-читача. Кад пјесник говори никога не вријеђа, а себе не гријеши, јер је перо јаче од њега.
У Босни и Херцеговини, од снијега до снијега, сваке седмице, никне нови цвијет, на педљу босанскохерцеговачке земље расту заједно различите травке. Само се два народа не разумију од искона, само два народа никада нису могла живјети заједно, само два народа никада неће ни моћи живјети заједно, а то је народ богатих и народ сиромашних. Благо онима непатворена духа – њихово је царство небеско. Оборена столачка софра овогодишње пјесничке манифестације Слово Горчина нуди јемеке руха за свакога ко зна да је истина далеко, а искреност близу, надохват руке, за свакога онога ко не намире над племенитошћу своје душе, него се предаје ономе нечему дубоко истом које исто радује све. А то је, овдје и данас, тајна слова – Слово Горчина.
Хемингвеј каже:
Не питај за ким звоно звони, теби звони, јер нико није острво,
Пер Лагерквист каже:
Важни су сви људи, сваки човјек, јер сваки човјек има неку врлину.
Људи који се цио свој живот поштапају неком својом врлином сигурно ходочасте оваква мјеста као што је данас Столац у својој пјесничкој намјери, или бар иду тој племенитој намјери племенитих и марљивих који настављају сабирати вредноте које Столац стољећима њедри и сабире.
Слово Горчина 2005. проглашавам отвореним!
18.11.2005.
|